Почетна / Србија / Очи константинопољског патријарха

Очи константинопољског патријарха

Одакле потиче толика заинтересованост САД за скуп на Криту?

Пишу Владимир Димитријевић и Наташа Јовановић

Корифеји православног богословља окупљени на најављеном Великом сабору на Криту, ових дана су, како извештавају званичне службе помесних цркава- учесница, темељно дискутовали на тему првог саборског документа „Мисија Православне цркве у савременом свету“, који је претходно припремљен на сабрању предстојатеља православних цркава у Шамбезију 21. до 28. јануара текуће године и који је уз уважавање примедби Српске православне цркве акламативно усвојен. Чињеница да између осталог и због догматске спорности овог документа четири помесне православне цркве нису прихватиле учешће на Сабору, није утицао на ток заседања, па је у наставку отворена и тема православне дијаспоре која као таква дира у саму срж еклисиолошког идентитета.

Да ли ће без учешћа свих православних помесних цркава ови документи, као и остали који би требало да буду усвојени на Криту бити важећи, те да ли овај Сабор попут претходних седам, може представљати сведуховски догађај, потврду Светог Предања у његовом континуитету од Педесетнице до Другог Христовог доласка? Или је дух хармоније већ нарушен неусаглашеним ставовима, и замењен  вавилонском какофонијом?
[restrictedarea]

У ДУХУ ФАНАРА Саветник цариградског патријарха, архиђакон Јоан Хрисавгис изјавио је да ће одлуке Сабора православних цркава бити обавезујуће за све цркве. Према његовим речима, ситуација је могла да буде другачија да су цркве изразиле неслагање на самом Сабору. Он је подсетио на Цариградски сабор 1872. на коме су разматрана питања националноплеменских разлика. Руска православна црква није била на Сабору, али су одлуке важиле и за Русију. Истог мишљења је и архиепископ кипарски Хризостом, познат као веома близак патријарху Вартоломеју, који је истакао да је небитно што четири помесне Цркве не учествују на скупу, јер су сви документи већ унапред усаглашени.

Главни разлог недоласка четири помесне православне цркве, он, сасвим у духу Фанара, види у етнофилетизму: „У наше доба, кад национални оквири нестају свуда, православни не само да се деле међу собом, него и постају предмет подсмеха, намећући националне особености као оквир за нашу еклисиологију и наш црквени идентитет. Фундаменталистичке групације, фанатици, међу којима су теолози и епископи, који више или мање у овом часу делују у целом православном свету, прави су, стварни узрок не само захтева да се одложи Сабор, него и да се исти прекине.“

Откада је родољубље постало непожељна врлина? На интернационалистичко порицање родољубља и патриотизма пророчки је упозоравао руски религиозни философ и правник Иван А. Иљин уочавајући већ тада тенденције да се „патриотизам и национализам прогласе неподударним с духом хришћанства“.

Кипарски архиепископ Хризостом није изнео ни аргумент јерарха Руске православне цркве да она на овај начин покушава да одбрани канонску и догматску неизменљивост Цркве од Истока.  Реагујући на његову изјаву, историчар религије из Москве Јуриј Табак подсећа да је Свеправославни сабор замишљен као скуп који би помогао да Цркве постигну јединствен став о одређеном броју проблема. Од око 220 милиона православних у свету, наводи он, њих свега 50 милиона је заступљено на Великом сабору, јер је од 14 православних цркава четири одбило да учествује, због неслагања око дневног реда.

„У православном свету постоје озбиљне идеолошке и историјске несугласице. Може се рећи да су православне цркве у веома компликованим односима, било да је реч о теолошким питањима или о политичким. Рецимо, Руска православна црква и Цариградска патријаршија имају несугласице које се тичу односа према католицима, као и према неканонској Украјинској православној цркви, коју је Цариградска патријаршија спремна да призна, што је неприхватљиво за Руску православну цркву“, оцењује Табак.

АМЕРИКА ПРАЗНУЈЕ У одлуци Московске патријаршије да не оде на Сабор на Криту архиепископ Хризостом занемарио је још један крупан аргумент.

Одлазак на Сабор чији су предлози докумената због њихове догматске спорности већ изазвали буру реаговања међу православним Русима, отворио би могућност да се Русија у тренутку када је изложена необјављеном рату од Запада суочи са расколом. Да Запад игра на карту унутрашњег слабљења Русије упозорили су многи аналитичари. Томе у прилог сведочи и велика заинтересованост САД за скуп на Криту. Челник Комитета за спољне послове америчког Конгреса, Ед Ројс, обратио се председнику Обами са одушевљеним поздравом цариградском Сабору на Криту и његовом челнику, патријарху Вартоломеју: „Господине председниче, хтео бих да укажем на догађај који се сада збива на грчком острву Криту, где је васељенски патријарх константинопољски Вартоломеј сазвао историјски скуп Православних Хришћанских цркава. Тај сусрет је познат као Свети и Велики Сабор, и први је догађај такве врсте у последњих хиљаду година. Четрнаест Православних цркава у свету има преко триста милиона верника, од којих је преко милион Американаца. Те цркве су аутокефалне, али их са Васељенским Патријархом, који је први међу једнакима уједињује заједничка доктрина, вера, литургија и морална самосвест.“

Он је подсетио Обаму да ће триста педесет лидера присуствовати на скупу и да ће они разматрати фундаментална питања на која Православне цркве морају дати одговор.

Требало би подсетити да је васељенски патријарх Вартоломеј изабран октобра 1991. године за поглавара своје Цркве која траје две хиљаде година. Међу докторатима које има, налазе се и они са Универзитета Џорџтаун и Јејл, а 1997. добио је и Златну медаљу Конгреса.

Ројс у свом извештају истиче да је патријарх познат по својим напорима и раду на стварању мира и склада између свих религија, подстицању дијалога између хришћана, јудаиста и муслимана.

„Господине председниче, више од милион православних хришћана у САД представљају разне културе и обичаје. Зато и ја учествујем у празновању овог историјског Сабора.“

Још једна веома значајна фигура на Криту која ужива надимак „очи константинопољског патријарха“, указује на везе са САД. Наиме реч је о  Александру Карлуцосу, америчком протојереју, кога грчка штампа представља као „свемогућег оца Александра Карлуцоса, кога сваки председник зна по имену“. Њега називају „кардиналом“ Архидијецезе Константинопољске патријаршије у Америци. У тексту „Критски Сабор и амерички агенти утицаја“, Дарја Платонова наводи да по писању

издања „Вим“, протојереј Александар има улогу саветника Ордена Архоната (орден Андреја Првозваног) Константинопољске патријаршије, налази се у затвореном клубу Leadership 100 и извршни је саветник фонда Faith: An Endowment for Orthodoxy and Hellenism, чија је делатност финансирање института Грчке православне архиепископије у Америци. У суштини, овај фонд није ништа друго до спроводилац америчког утицаја у Грчкој.

И сада долазимо до најзанимљивијег, наводи она.  „Испоставља се да је отац Карлуцос дубоко интегрисан у глобалистичку елиту, чији је задатак успостављање Новог светског поретка, што се тешко може сматрати циљем васељенског Православља. Испоставља се, такође, да он има добре односе са Џозефом Бајденом и Хилари Клинтон (преко свог блиског пријатеља мултимилионера Џона Катсмиматидиса).

Часопис „Епикера“ пише да је Карлуцос на време обавестио Вартоломеја о припреманом изласку архиепископије из јурисдикције Фанара, због чега је архиепископ Јаков био својевремено низвргнут, а Вартоломеј је сачувао важан извор финансирања и утицаја – Америчку архиепископију. Од тада Америчку архиепископију возглављује, по оцени часописа „Епикера“, „млитави и пасивни“ архиепископ Димитрије, а сива еминенција Карлуцос је чврсто заузео место „везивне карике између америчког естаблишмента и Константинопољске патријаршије“.

БЕЗ УЈЕДИЊЕЊА Чини се да су тражећи измену документа Сабора у којима се екуменизам проглашава црквеном нормом живота,  атонски монаси на уму имали и покушаје успостављања Новог светског поретка и некакве наднационалне религије. У недавном интервјуу старца Саве из Велике лавре Светог Атанасија Атонског, јасно је наглашено зашто је Света Гора против Сабора чији документи не би били православни, него екуменистички. По њему, тачка шест документа о односу Православне Цркве са остатком хришћанског света даје црквени статус јересима, и испада да су паписти и протестанти такође Црква: „На тај начин, сасвим је јасно о чему је реч: воде нас у Нови светски поредак и настоје да нас приведу јединственој светској религији, и тај Сабор је први корак у овом правцу. По њиховим плановима, прво треба да се уједине тзв. „хришћанске цркве“, Православље мора да се сједини са свим јересима у целину, а затим се стапају с јереси екуменизма и лажним идејама глобализације, то јест светске економске, политичке, културне и религиозне интеграције и унификације. Зато што ће управо кроз свејерес екуменизма, према пророчким речима преподобног Јустина Поповића, доћи до оваквог уједињења, што нас, у крајњем исходу, води до уједињења са свим религијама. То је њихов главни, за сада далеки, циљ. И управо због тога је и сазван овај Сабор. „По оцу Сави, ми не можемо прихватити црквеност јереси, јер нам је истина о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви откривена самим Христом и предата од апостола и Светих Отаца. Овакав став је сасвим у складу са ставовима Светог Пајсија Светогорца, који је, поводом припрема за свеправославни сабор, рекао:“Да ли схватате шта се може десити?Предање ће отићи и остаће само преступ! Схватате ли колико је то озбиљно? То је као кад са куће скидаш цреп. Кад то радиш, чини ти се да с кућом вероватно ништа неће бити, али постепено у њега улази вода, онда скинеш још један цреп,па још један – и на крају остане рушевина“…

Московски патријарх није коментарисао ток Сабора, али је рекао да он не може понети назив свеправославни. За сада, док цариградски патријарх уважава сугестије СПЦ на поменута документа, остаје нада да преступ неће заузети место предању.
[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *