Ништа не почиње од нас

dragomir-antonic-BWЛепо је било чути наше званичнике како приликом посете кинеског председника цитирају поједине изреке сачуване у колективном памћењу оба народа

Пише Драгомир Антонић

Данашњи дан, петак 24. јуни, посвећен је Светим апостолима Вартоломеју и Варнави. Свети Вартоломеј, један од 12 великих апостола,  ширио је хришћанску веру у Азији, Индији и Јерменији, где је мученички страдао.

Срби га зову Вратолома, па се тог дана брани деци да се пењу по дрвећу „да не би врат сломила“.  У шумадијским селима верују да Вратолома лечи од падавице, па тог дана болесни иду до оближњих манастира да се помоле светитељу.

БЕОЧУГ У ЛАНЦУ Веровања су део народне баштине и зато их ваља чувати. Видело се ових дана, кад нам је многобројна делегација из Народне Републике Кине, предвођена председником Си Ђинпингом била у посети, колико је важно знати сопствену и туђу културну, традиционалну баштину. Лепо је било чути, бар мени, кад наши званичници у говорима цитирају поједине изреке и пословице, сачуване у колективном памћењу оба народа. Ваља се често подсећати да ништа не почиње од нас нити се с нама завршава. Ми смо само један беочуг у ланцу а „поколења дјела суде, што је чије дају свјема“.

[restrictedarea] Милош Тарабић и „Креманско пророчанстово“ су неизбежни кад се пише или говори о односима Срба и Кинеза. Колико истине има у пророчанству није ни важно, важно је да се оно укоренило у српској народној традицији и да прорицање Тарабића има доста присталица али и опонената. Оно што је важније су писани историјски извори који указују да учешће Срба у неким веома важним догађајима из историје Кине. У књизи „Тајна информација о снази и стању Кинеске државе“, а коју је превео и приредио Владимир Давидовић, а издао РТС 2011. године, говори се о раду Саве Владиславића и његовом боравку у Кини почетком 18. века. Из предговора који је написао приређивач сазнајемо да је Сава (рођен 1668. у Јасенику код Гацка,  а упокојио се 1738. у Петрограду, где је и сахрањен у Благовештанској цркви Лавре Александра Невског) обављао одређене поверљиве дипломатске задатке за цара Русије Петра Великог. Због успешног рада Сава Владиславић је добио од цара титулу грофа, тако да се у историји помиње и под именом гроф Рагузински. У време Катарине Прве упутили су га са великим изасланством у Кину, поверивши му у задатак да оконча спорове и несугласице који су у то време постојали; у октобру 1726. године стигао је у Пекинг где је остао до маја 1727, али без успеха.

КРОЗ СИБИР И СИНГАПУР На граници су Кинези обновили преговоре с њим, да би потом 20. августа заједнички потврдили пређашње споразуме, одредили начин трговине и установили стално место на коме ће се трговина одвијати у Кјахти – што је до данашњег дана остало непромењено. Све податке које је прикупио о Кини унео је, сређене, у извештај који је поднео царици 1731. године. Оригинал Извештаја се чува у Архиву древних аката Русије у Москви. Приређивач, Владимир Давидовић, објавио је извештај у 23 главе. У првој дат је родослов Кинеског царства. У претпоследњој се даје мишљење да без ваљаног разлога с Кинеским царством и његовим поданицима не треба започињати рат…

Влада Станојевић у књизи, Моје ратне белешке и слике, Љубљана 1934, пише о сопственом учешћу и учешћу српске војске у Балканским ратовима, рату на фронту у Добруџи у Првом светском рату, проласку кроз Русију, Сибир, Кину, Сингапур и долазак на Солунски фронт. Занимљив је опис разговора са француским конзулом у граду Харбину који се налази у Кини. Станојевић наводи да је Бригада у Харбину бројала 4113 војника и официра, (стр. 159) да су код француског конзула били примљени командант бригаде Станковић, командант трећег пука Митровић и аутор дневника. Француски конзул је рекао следеће: „ Овде, у Харбину вам је врзино коло од укрштања интереса многих великих сила, у првом реду Јапана, Кине, Русије, Америке, Енглеске, нас Француза и донекле Италијана. Сад после пада царизма у Русији овде је још замршеније и осетљивије, јер се не зна ко је законити руски наследник. С једне стране овде још фигурира бивши руски конзул и бивши Директор руско- манџурске железнице, генерал Хорват( пореклом Личанин), док с друге стране постоји одред Атамана Семјонова“(стр.160 – 161).

Занимљиве су књиге. Чувају паметарницу, а ми Срби се нашом можемо поносити. На данашњи дан 1999. године из болнице у Приштини, и поред обећања енглеског генерала да му се неће ништа десити, нестао је др Андреја Томановић, хирург. Може ли неко његовој породици рећи истину? Због њих и историјских књига.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *