Ледени алпски ветрови

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Страх од отварања Пандорине кутије: Све учесталија су упозорења да би „аустријски сценарио“, са неспорним успехом, и успоном екстремне деснице, могао да се „одигра“ у још некој западноевропској земљи, па и самој Немачкој, свакако не таквим интензитетом и са тако реском, дубоком подељеношћу, већ на парламентарним изборима следеће године

По чему је то једна сеоска фешта, која није била карневалска, у далекој источнонемачкој забити (Колмниц, покрајина Саксонија), ако се у овој, високоурбанизованој и (пре)насељеној земљи о некој забити уопште може говорити, заслужила посебну пажњу најутицајнијег политичког магазина „Шпигла“, (немилосрдно) строгог у избору тема и приоритета?

Вест која је улетела у орбиту хамбуршког недељника (електронско издање, 30. мај), могла би, по оном што је саопштавала, у друкчијим околностима, и на другом месту, изван немачких граница, деловати бизарно и фарсично. Овде је, међутим, њен садржај, из више разлога, представљао (дрску) провокацију и звучао политички алармантно: Сеоским улицама, поред осталих учесника, продефиловала је дружина у униформама (и наоружању) Вермахта, (додатно) окићена нацистичким симболима.

Оно што је ишло уз ову вест, деловало је, такође, узнемирујуће: Појединачно згражање остало је у сенци отвореног одобравања мештана и (њихових) бучних аплауза. Све се то догађало упркос чињеници, свима у овој земљи одавно знаној, да се употреба, и истицање, нацистичких симбола, строго, и законом, забрањује, уз порицање Холокауста, и као кривично дело кажњава – затвором.

[restrictedarea]

КАКО (ЗАИСТА) КУЦА НЕМАЧКО СРЦЕ Било би, дакако, претерано ову (дрску) провокацију доводити у везу са хладним алпским ветровима, али се и тај детаљ, на свој начин, уклопио у отворено страховање појединих овдашњих политичара да би „аустријски сценарио“, са шокантним исходом председничких избора, и неспорним тријумфом екстремне деснице, упркос чињеници да је њен кандидат Норберт Хофер заиста „за длаку“ (свега 0,3 одсто мање гласова) изгубио, могао да се „одигра“, можда већ на парламентарним изборима следеће године, и у Немачкој. „Плодног“ тла за такав „вирус“ има, посебно што многима делује збуњујуће, у источном делу земље, где су дуго, четири деценије, владали комунисти.

И Немачка је, примећује у „Шпиглу“ Јакоб Аугштајн, као и њен „мали сусед“ Аустрија, дубоко подељена земља. Светлија, шаренија страна, с њеним лепим лицем, стоји, каже Аугштајн, наспрам тамније, браон (боја нациста) Немачке и (кључно) питање гласи: Какву „боју“ заиста има (и како куца) немачко срце? Аустрија је за длаку избегла несрећу, с (потенцијалним) десничарским председником Хофером („пучистичких нагона“), али Европа није на сигурном: Пандорина кутија је отворена и само је питање времена, констатује Аугштајн, која ће (још) западноевропска земља отићи, за Мађарском и Пољском, сасвим удесно.

ОЛАКШАЊЕ И ЗАБРИНУТОСТ У првим реаговањима на резултат председничких избора у (суседној) Аустрији, не само у Немачкој, било је уочљиво олакшање. Оно је пре било последица наглашене забринутости која му је претходила, него резултат темељне анализе онога што се на аустријским председничким изборима, која ће тек касније уследити, заиста догодило.

Чињеница да је кандидат ултрадесничарске, националистичке и ксенофобичне, у неким елементима чак нацистичке, Слободарске партије у првом кругу председничких избора убедљиво поразио ривала, независног кандидата, који је имао подршку (само) странке Зелених (био је њен лидер неколико година) Александра ван дер Белена, уливала је готово паничан страх европским (посебно француским и немачким, из разлога о којима нешто касније) званичницима да алпска република незадрживо (и опасно) плови удесно.

Мало је ко веровао у репризу француског случаја када је (такође ултрадесничарски) Национални фронт, победник првог круга, поражен у другом кругу избора. Знало се, наиме, да Аустрија нема реалне могућности да организује снажан „фронт отпора“ политичких ривала како би се зауставио тријумф екстремиста: Први пут се у послератној историји републике догодило да две велике партије, социјалисти и народњаци, који су, смењујући се, или у (великој) коалицији, непрекидно држали власт, политички уздрмане, нису имале у финишу сопствене кандидате. И што је, такође, интересантно и симптоматично, ни једна ни друга странка нису, уочи другог круга, позвале своје присталице и препоручиле им коме, на крају, да дају глас.

Аустријски министар спољних послова, из редова (конзервативних) народњака, Себастијан Курц верује (интервју „Шпиглу“) да је то била промишљена одлука. Таква препорука могла је, каже, само да штети, једном или другом, ривалу. Његово министарство се, иначе, спремало да се суочи са „тешким питањима“ саговорника из иностранства, у случају победе ултрадесничарског кандидата. Стратегија се сводила на једноставно објашњење: Важно је да су избори били фер и демократски, а не да ли ће се њихов исход некоме допасти или не.

СУДБИНСКИ ВАЖНА 2017 Француским и немачким званичницима (наглашено забринутим) онакав исход се, дакако, допао. Да је испало друкчије, умножавала би се суморнија предсказања за 2017, политички изузетно (многи чак констатују: судбински) важну и за једне и за друге.

Французима предстоје председнички избори, на које (малерозни) социјалистички лидер Франсоа Оланд излази готово без икаквих шанси. Не памти се да су неком од његових претходника, при крају (првог) мандата, акције тако ниско пале. А у овом часу председникова ионако драматична ситуација се додатно драматизује. Гнев који се минулих дана изливао на улице француских градова, са „епицентром“ у престоници, а у организацији моћних синдиката, прети да се преточи у „социјалну експлозију“, од чега би највише могао да (политички) профитира Национални фронт Марин ле Пен.

Немцима с јесени следеће године предстоје, за њихову канцеларку посебно, изузетно важни парламентарни избори, а ту је, мање драматичан (и реално мање важан, пошто је у немачком случају, за разлику од оног у Француској, на сцени канцеларски систем) избор (највероватније новог) шефа државе. Ангела Меркел очигледно рачуна да стигне досад недостижног Хелмута Кола и уђе у историју (и) као „власник“ четвртог (узастопног) мандата. Чини се да до тог (великог), психолошки и политички, циља нема ниједну озбиљну препреку. И њу, међутим, забрињава, иако ту забринутост јавно превише не испољава, (претећи) успон, и успех, ултрадесничарске, ксенофобичне и евроскептичне Алтернативе за Немачку.

ЕФЕКАТ ХОФЕР После шока који је ова странка без (дубљих) корена (основана пре три године), приредила великим, етаблираним партијама, освајајући један за другим покрајинске парламенте (њени представници су већ у осам од шеснаест), осокољена, између осталог, и успехом аустријских „популиста и екстремиста“ јуриша на освајање Бундестага. Захваљујући „ефекту Хофер“ (председнички кандидат ултрадесничара који је добио скоро половину гласова – 49,7), ова странка, којој су прогнозе давале (најмање) тринаест одсто гласова на изборима за Бундестаг, могла би, по мишљењу шефа института за истраживање јавног мњења „Форза“ Манфреда Гилнера, да рачуна на још додатних три одсто. Довољно да се, први пут после уједињења, озбиљније промени политички рељеф у овој земљи и радикализује атмосфера у друштву.

До тада, и у Паризу и у Берлину покушавају да (што више) политички „капитализују“ резултат досад најнеизвеснијих и најдраматичнијих (председничких) избора у Аустрији. Француски премијер Мануел Валс „осећа олакшање“ после „сазнања да су грађани Аустрије одбацили популизам и екстремизам“, верујући да ће „цела Европа из тога извући поуку“.

У истом тону, немачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер: „Цела Европа је испустила уздах олакшања.“ Штајнмајеров страначки колега, шеф посланичке групе социјалдемократа у Бундестагу Томас Оперман, делује забринутије. Догађаји у Аустрији су, за све демократе, звоно на узбуну. И још једно (опоро) Оперманово упозорење: Немачка није имуна на сценарио сличан аустријском, нема више, додаје, практично ниједне европске земље у којој се може одбацити могућност победе популиста.

ГУБИТНИЦИ КАО ПОБЕДНИЦИ Популисти широм Европе славе губитника (Хофера) као њихову велику, „историјску“ победу. Овај историјски резултат, поручује самоуверено (француски) Национални фронт, најављује „будуће успехе за патриотске покрете, не само у Аустрији“. За њих је то „претходница“ онога што треба да се деси на (председничким) изборима у Француској 2017, с поразом социјалиста. Лидер (италијанске) ултрадесничарске Северне лиге Марио Салвини види у томе „дах слободе који се шири Европом“, а шеф (холандске) екстремистичке Странке слободе Герт Вилдерс просто кликће: Браво Хофер, браво Штрахе, Браво ФПО (аустријски „слободари“).

Тренд јачања десничарских популистичких (укључујући и оне сасвим екстремне) партија јача широм Европе. Једно време се, олако и пребрзо, тај феномен тумачио, готово искључиво, као последица „мигрантске лавине“ с којом се, неспремно и хаотично, суочио Стари континент. Разлози су, међутим, очигледно дубљи и комплекснији. То признаје, објашњавајући готово запањујући успех, и успон, ултрадесничарских аустријских „слободара“ и (раније споменути) шеф дипломатије Курц. Постоји, каже, дубоко незадовољство грађана владом, изостанком реформи, и – постојећим политичким системом.

Курц због тога енергично одбија да се сагласи са опаском књижевника Роберта Менасе да су гласачи Хајнца Кристијана Штрахеа, шефа (спорне) Слободарске партије, „патриоте који не знају да су фашисти“. Не може се за половину Аустријанаца, противи се Курц, рећи да су „фашисти и идиоти“. Не слаже се ни са оценом да је његова земља отишла удесно. Незадовољство кључа у самом средишту друштва, чему су допринеле и етаблиране, доскора велике партије, конзервативци (народњаци) и социјалисти, превише дуго уверене како је победе једне од њих нешто што се, само по себи, подразумева.

ПОРАЗ „ДОСАДНЕ ПОЛИТИКЕ“ Лондонски „Економист“ констатује да је 22. маја у Аустрији поражен систем у којем су две велике партије деценијама водиле „досадну политику“, а онда је „ситуација изненада постала драматична“: Испоставило се да њихова коалиција, једноставно, више није могла да победи. С тим проблемом суочава се већина „центристичких“ партија у Европи.

Аустријски грађани опредељивали су се, у другом кругу председничких избора,  између две крајности, ултрадесничара Норберта Хофера и „зеленог“ Александра ван дер Белена, с исходом који не даје, ипак, повода за онолике изливе „олакшања“ у Паризу, Берлину и Бриселу. Аустрија је из минулих избора изашла, према бечком „Стандарду“, оштро подељена између „два (супротстављена) погледа на свет“: отворено проевропског (Белен) и националистичког, антиевропског (Хофер).

Остаје чињеница која поништава разлоге за превелико радовање због победе „левичара с буржоаским навикама“ (Белен) да је практично пола земље заиста желело да кандидат екстремне деснице повезан са нацистичким групама (Норберт Хофер) постане председник Аустрије. Опасан „улог“ и увод у следеће парламентарне изборе у овој земљи: Слободарска странка Хајнца Кристијана Штрахеа добила је на последњим парламентарним изборима 2013. године 21 одсто гласова, пре десетак дана, на председничким изборима 49,7 процената!

У сенци великог шока и помешаних, противречних емоција, кад су славили и (формални) победници и (формални) губитници, готово незапажено је прошла вест да је Аустрија добила новог канцелара. После оставке Вернера Фајмана на све функције, шефа Социјалдемократске партије и шефа владе, на чело велике коалиције дошао је (као „последња шанса“) социјалдемократа Кристијан Керн.

Немачки медији су приметили да је нови канцелар „стартовао веома оштро“: Критикујући политику претходника, тражио је, енергично, суочавање са реалним незадовољством грађана, њиховим страховима и осећањем изопштености, а да се престане с грчевитом борбом за власт две (традиционалне) велике партије, иначе ће „заиста нестати, сасвим заслужено…“

[/restrictedarea]