Куда иде светско православље

Уочи Свеправославног сабора на Криту

Пишу Владимир Димитријевић и Наташа Јовановић

Зашто припреме за Осми васељенски сабор теку у атмосфери надгорњавања, конспирације и сумњичења?

Неки догађаји се сагледавају у мерним јединицама које чине деценије. По значају и припремама које су му претходиле несумњиво да је такав и Осми васељенски сабор, који би требало да се одржи на Криту о празнику Свете Тројице, када је Дух Свети сишао на апостоле, и када је настала Црква Божја какву и данас знамо. Позивајући на свеправославно јединство, патријарх цариградски Вартоломеј је у више наврата инсистирао на томе да тај сабор мора да се одржи, између осталог, „да бисмо доказали инославнима како смо спремни за тако важан догађај и кадри да га организујемо“. Зашто су помесне цркве пружиле снажан отпор одржавању овако замишљеног Сабора, како су га доживели атонски монаси, те зашто припреме за један сабор у Цркви која никад није крила истине вере од своје пастве пролазе у атмосфери надгорњавања, конспирације и сумњичења?

Коначно, колико су у праву они који сматрају да ће одржавање незваничног Осмог васељенског сабора чинити део специјалне операције на успостављању Новог светског поретка, подсећајући да је Вартоломеј након устоличења наследника Бенедикта XVI у разговору  са „добрим Самарићанином Латинске Америке“, како је ословио папу, устврдио  да је рад на јединству хришћана „примарни задатак“ и предуслов заједничког сведочења вере.

ГЛАСОВИ НЕСЛАГАЊА Подсетимо да је још 1923. патријарх цариградски Мелетије (Метаксакис) сазвао свеправославни конгрес у Истанбулу са циљем модернизације Православне цркве и њеног прилагођавања новом добу. Требало је учинити низ ствари у новом духу: од промене календара до увођења другобрачја свештенства. Многе помесне цркве нису прихватиле одлуке овог конгреса, а увођење новог календара у Грчкој довело је до великих подела и стварања старокалендарског раскола, који траје и до данас. На свеправославном нивоу, 2014. донета је одлука о сазивању Светог и Великог сабора православне цркве, после више од пола века припреме (од скупа на Родосу 1961), да би јануара 2016, на скупу свих поглавара помесних православних цркава у седишту Цариградске патријаршије у Шамбезију, било прецизирано да ће Сабор бити одржан на Криту.

Али онда су почели проблеми. Замерке на формат Сабора, на чињеницу да ће цркве представљати делегације, а не сви епископи, неслагање са појединим документима, указивање на ватиканолике претензије Цариграда, те нерегуларности уочене у припремним документима, изнели су Синод Грузијске цркве, Синод Бугарске цркве, Синод Руске заграничне цркве, грчки јерарси (Серафим Пирејски, Јеротеј Влахос, Серафим Китирски, Јеремија Гортински, Павле Глифадски), Кипра, Молдавије, Украјине, професори богословља (Димитрије Целенгидис, Теодор Зисис) и Света Гора Атон.

Како се приближавао датум одржавања критског сабрања, гласови о покушајима Фанара да се наметне као источна реплика Ватикана, да скривајући се иза афирмације ранохришћанске праксе квари предањску праксу и покушава да финализује екуменистички дијалог, централизује и дисциплинује аутокефалне помесне цркве или да у оквиру њих по политичким шавовима Вашингтона промовише нове границе – постајали су све гласнији. Све док се прекори нису претворили у грмљавину.

Гласови неслагања са одржавањем Сабора најпре су дошли из Антиохијске цркве која се није сложила са Правилником о раду Сабора, припремљеном на скупу поглавара православних цркава од 21. до 28. јануара у Шамбезију. Нацрт документа „Света тајна брака и препреке за њу“ нису потписале делегације Антиохијске и Грузијске патријаршије. Предлог руског патријарха Кирила да се у преосталом периоду приступи свеправославном усаглашавању тих питања у оквиру рада Свеправославног секретаријата није добио подршку Константинопољске патријаршије.

НИ СВЕТИ НИ ВЕЛИКИ Није решено ни питање несугласица између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије поводом црквене јурисдикције над Катаром и с тим повезаним прекидом евхаристијског општења између њих, што је суштинска препрека за учешће Антиохијске цркве на Сабору. Због тога је Антиохијска црква решила да на сабору не учествује, и о томе, баш ових дана, обавестила све помесне цркве.

Свети синод Грузијске православне цркве 25. маја 2016. донео је одлуку да се у саборска документа „Света тајна брака и препреке за њу“ и „Мисија Православне цркве у савременом свету“ морају унети значајне исправке, а да документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“ мора бити „суштински прерађен“. Речено је да ако предложене измене „не буду размотрене и унете у текст документа, Грузијска црква неће моћи да га потпише“. У овим документима дошла је до изражаја екуменистичка идеологија, по којој Православна црква није једина и јединита, док је екуменизам најдубља истина „православног сведочења“, што је изазвало отпор најугледнијих епископа, свештеника и теолога верних Светом предању.

„Будући Свети и Велики сабор неће бити ни Велики ни Свети, јер из досадашњих чињеница не произлази да ће он бити сагласан са саборским и канонским предањем Православне цркве, и да ће бити аутентични настављач древних и великих Васељенских и Помесних сабора. Начин на који су формулисана предсаборска документа, догматског карактера, изазива сумњу да овај сабор има за циљ да инославнима призна црквеност и прошири канонске и харизматске границе Цркве. Тамо такође нема назнака да ће Сабор осудити савремене јереси, на првом месту свејерес екуменизма. Напротив, све указује да ће сазвани Свети и Велики сабор учинити покушај да се озакони и укорени екуменизам. Међутим, ми смо уверени да ниједна одлука која буде донета у екуменистичком духу, неће бити прихваћена од стране православног клира и верног народа Божјег, док ће сам Сабор бити уписан у црквеној историји као екуменистички, разбојнички и лажан“, написао је митрополит пирејски и фалирски Серафим.

Васељенски сабори у историји Цркве одржавани су, пре свега, ради учвршћивања православне вере и сведочења догматско-духовних истина, а организациона решења, формулисана у каноне, проистицала су из предањских решавања примарних – дакле, верских – црквених питања. У средишту сваког Васељенског сабора било је тумачење личности Христове и човековог спасења у Њему. Зато је сваки Сабор био борба против неке од опасних христолошких јереси, од аријанства до иконоломства. Критски васељенски сабор, међутим, карактеристичан је по догматском „минимализму“. Његове теме су углавном организационе. Ту су и односи православних и инославних, то јест екуменизам. Многи критичари овог каталога тема, међу којима је био и Свети Јустин Ћелијски, указивали су на то да Васељенски сабор мора да јасно осуди велике јереси које су се појавиле након Седмог васељенског сабора (у 8. веку): папизам и протестантизам, као и „свејерес“ екуменизма, покрета за уједињење хришћанских конфесија без обзира на Истину. Међутим, гласови упозорења нису услишени.

ПОБЕДА ПРЕДАЊСКЕ СТРУЈЕ Ни заседање Архијерејског сабора Грчке православне цркве завршено 25. маја 2016. није прошло у знаку слагања, али је победила предањска струја. На њему су, како пише у окружној саборској посланици, „разматрана решења и предлози Сталног светог синода поводом саборских докумената, састављени на основу предлога које су упутили епископи на молбу архиепископа атинског и све Грчке Јеронима. Истога дана Свештени Кинот Свете Горе Атонске на основу закључака нарочито сазваног Ванредног двоструког сабора свих антипросопа и игумана двадесет светих обитељи Свете Горе Атонске упутио је патријарху константинопољском Вартолемеју и предстојатељима помесних православних цркава посланицу, у којој је речено да „нека места из предсаборских докумената траже прецизирање да би се кроз њих јасније изразило вековно предање Светих отаца и саборно наслеђе Цркве“.

„Поводом тих места ми смерно изражавамо своје мишљење и предлажемо сопствене исправке у вези докумената Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом и Мисија Православне цркве у савременом свету.“ Нудећи ове „предлоге, који су… плод размишљања и молитве“, светогорци подвлаче да је поправљање предсаборских текстова нужно како би Свети и Велики сабор успео да „избегне расколе и поделе“.

Камере руске телевизије тих дана забележиле су вапај светогорца јеромонаха Јована из скита Св. Ане: „Једина религија која ствара свеце је православље. Зашто други не дају свете? Зашто код папе нема светих? Зашто нам Хитлер није дао свете? Зашто је толико много држава које нису дале свете? Шта је са осталима? Православље живи, оно доноси вечни живот, не може да се угаси. Без православља нема живота! Било је седам Сабора – ни више, ни мање. Осмог неће бити, такав се неће догодити. Ако желе да сазову Сабор – добро, нека га сазову. Од отаца и православног живља признато је само седам сабора.“

Синод Бугарске православне цркве јуна 2016. на свом заседању у пуном саставу указао је на одсуство на дневном реду Свеправославног сабора нарочито важних тема за православље, које имају актуелна значења и траже правовремена свеправославна решења. Синод је указао на несагласности у вези са неким већ одобреним саборским текстовима, а о којима су помесне цркве дале званичне изјаве, као и на немогућност, у складу са већ усвојеним Правилником о раду Великог и Светог сабора Православне цркве, да се текстови редигују у току рада. Закључци заседања Светог синода БПЦ били су једногласни: Настојати на томе да се Велики и Свети сабор Православне цркве 16–26. јуна ове године одложи, а да се продуже припреме за његово одржавање.

„У супротном, Свети Синод БПЦ категорично изјављује о својој одлуци да неће учествовати у раду Великог и Светог сабора Православне цркве од 16. до 26. јуна.“

Гласови отпора надјачали су претње цариградског патријарха, који је позивајући се на првенство у обезбеђивању православног јединства, тражио да у раду Свеправославног сабора узму учешће – како је свеправославно већ било решено и потписано – и предстојатељи цркава, и њихови опуномоћеници.

ДИКТАТ ЦАРИГРАДА Диктат Цариграда над помесним православним црквама оцењен је као израз презира према својој сабраћи. Ђакон Владимир Василик, угледни научник и теолог, закључио је да иза наредбодавног тона стоји став Цариграда да он има право да сазива Свеправославни сабор. „То потврђује да Цариградска патријаршија жели да себи присвоји право васељенске јурисдикције, а то значи и право да даје и одузима аутокефалност, то јест да управља Православном црквом. Некада велика Цариградска патријаршија, чувар православља и просветитељ многих народа света, сада је постала средиште либерализма и заблуда којих упорно не жели да се ослободи. Остаје само да се молимо да се из свега не изроди нови раскол.“

Московска патријаршија је, после свега, предложила хитно, до 10. јуна, ванредно заседање припремне комисије где би се ове примедбе анализирале и прихватиле. Документ Московске патријаршије јасно сведочи да се у Цркви Христовој вреди борити. Јер Свети синод РПЦ у овом тексту, који има више него начелан карактер, наводи примедбе свих помесних православних цркава и Свете Горе у вези са нацртима предсаборских докумената, као и друге проблеме, тражећи да се све под хитно реши, иначе саборовања неће и не може бити.

„Све примедбе које су епископи помесних цркава упутили поводом скупа на Криту нису глас само вишег клира него пуноте свештенства, монаштва и народа Божјег, који, по слову Посланице источних патријараха из 1848, чува веру једном предату Светима“, стоји у саопштењу.

Цариградска патријаршија је предлог о одлагању Сабора увређено одбацила, и рекла да ће Сабора бити без обзира на то ко ће доћи.

Узнемирујући сигнали почели су да стижу са свих страна. Чувени руски православни бизнисмен и власник ТВ „Царград“ Констанин Малофејев изјавио је да се Свеправославни сабор налази под веома великим притиском од стране Запада… „Ако говоримо о геополитичком аспекту, рекао бих да Руска црква трпи фантастичан притисак. И уз такав притисак, сада је на Криту, где се припрема Свеправославни сабор, изведен огроман десант америчких специјалних служби – ФБИ и ЦИА, које помажу да се, како кажу, осигура антитерористичка безбедност у току трајања Сабора, пошто ће се тамо сабрати многи православни патријарси, и како их нико тамо не би напао, наравно, потребни су амерички специјалци – и то у великом броју – који ће сада практично контролисати све што се тамо буде догађало (и то дословно)“?

Шта раде амерички специјалци на Криту? Зашто се инсистира на одржавању Сабора и то у атмосфери општег неслагања? У којој мери је била у праву Наталија Нарочницка када је рекла да се преко непосредне зависности центра источног екуменизма – Цариградске патријаршије – од Ватикана и Вашингтона води борба против утицаја руског православља у свету.

Светско православље није одговорило ни на дилему многих верника – да ли би Москва као „Трећи Рим“, која има највише православних и која је на себе преузела улогу борбе против зла у свету, требало да постане центар Васељенске патријаршије?

Познати руски теолог Александар Шмеман понудио је уверљиво разматрање овог питања. Он је критиковао претензије Фанара засноване на забораву основне чињенице – од 1453. Цариград је Истанбул, и није више престоница Византије. Свим православнима је жао што је тако, али је тако; тежак положај Цариградске патријаршије не може бити оправдање за њене ватиканолике претензије на првенство власти у Цркви од Истока – јер, поновимо, у њој првенства власти никад није било.

Шта ће се даље збивати, остаје да се види. У сваком случају, православни се показују као будни и одлучни у бори за Свето предање, што даје наду да ће и човечанство опстати. Јер оно опстаје док има душа које траже Христа, и док има Цркве Божје која те душе прихвата. СПЦ остаје на путу Светог Јустина Ћелијског – борба против екуменизма, али у Цркви Божјој. Главни циљ наших непријатеља и јесте да нас поделе и раздробе по свакој основи.

РЕАКЦИЈА САБОРА СПЦ

Сабор Српске православне цркве, који је завршен 25. маја 2016, усвојио је документ посвећен припреми Свеправославног сабора. У њему је „изражен став епископа СПЦ у вези са свим главним питањима која ће се разматрати на Великом Сабору и о којима ће се доносити одлуке“. У овом документу, послатом поглаварима и синодима помесних цркава, поставља се питање „да ли предстојећи Сабор одговара мери и критеријуму истинских сабора, познатих из историје Православне цркве… да ли ће Сабор изразити јединство Цркве Христове у Духу светом на славу Бога Оца“. Архијереји СПЦ уочавају недостатке нацрта Правилника за рад Сабора, постављају питање о улози и статусу епископа на Сабору, као и неоправданог ограничавања броја учесника Сабора; сматрају да је на Сабору неопходно размотрити тему аутокефалности и начина проглашавања исте (на чему је, поред осталих Цркава, стално настојавала Руска црква); исказују став да нацрти саборских докумената „траже измене и појашњења у сладу са захтевима живота и мисије Цркве“, нарочито то сматрајући неопходним кад су у питању документи „Мисија Православне цркве у савременом свету“ и „Однос Православне цркве са осталим хришћанским светом“, а дају и друге примедбе. Занимљиво је истаћи да се у саопштењу после Сабора СПЦ овај документ од међународног значаја не помиње, него је његов садржај обелоданила Московска патријаршија.