Почетна / Култура / Кућа од зла и монструми миљеници ТВ аудиторијума

Кућа од зла и монструми миљеници ТВ аудиторијума

ТВ серија „Кућа од карата“

Кућа од каратаПише Владислав Панов

Четворогодишњи тријумфални поход серије „Кућа од карата“ представља феномен нове америчке телевизијске продукције који широм отвара врата доминацији најгорих људских особина, деградацији морала и разарању основних принципа људскости. Чини се да је то на општу радост!

Компанија „Нетфликс“ је почела као мали и нејаки такмац у групи предузимљивих и проницљивих произвођача или само лифераната телевизијске понуде преко интернета. Такозвани „стриминг“ провајдер програма за гледање филмске и телевизијске понуде преко интернета је данас прилично уносан бизнис и у сфери у којој публика пристаје да плаћа и у сивој зони интернет понуде до које се долази бесплатно и, међутим, по законима глобалистичке коминтерне – незаконито. У оба случаја „Нетфликс“ је израстао не само уместо у сајберсвету на коме се гледа „нешто другачији програм“ већ и у моћног произвођача ТВ понуде, са врло брзо стеченом армијом поклоника. Овај је увод неопходан да би се боље илустровао значај серије „Кућа од карата“, која је кренула пре четири сезоне из продукцијског повоја „Нетфликса“ и до данас је постала њихов најзначајнији, најхваљенији и најкомерцијалнији програм. Највећим делом баш захваљујући огромном успеху ове и даље активне серије, „Нетфликс“ је доспео чак до нивоа продукцијског телевизијског гиганта као што је ХБО. Заправо по многим мишљењима и вагањима квалитета програма, комерцијалног ефекта истог и, наравно, одзива публике, премда је „Нетфликс“ још увек далеко мање економски способан, његов успех у домену свега постигнутог током претходних година скоро је једнак учинку ХБО гиганта.

[restrictedarea]

Светски успех серије „Кућа од карата“, дакле, представља њихов кључни имовински, ауторски и комерцијални фактор. После четврте сезоне, премијерно емитоване у марту („Нетфликсов“ изум је и приказивање свих епизода серије у једном дану), али на разним местима и даље и те како актуелне широм света, „Кућа од карата“ је досегла место у историји телевизијске забаве које се доводи у исту раван са најчувенијим серијама. Публика је диже у небеса, оцене су врхунске, чак је и углавном за овакве подухвате уздржана критика на страни ове серије. Досегла је и до најзначајнијих америчких телевизијских награда. Осим бројних номинација за чувени „Златни глобус“ и „Еми“, ова серија је лауреат неколико ових признања (и двадесетак других). Њен је буџет од врло захтевних шездесетак милиона долара по сезони вишеструко враћен, па је и материјално доживела тријумф. Све речено је неопходно у помињању „Куће од карата“ у било ком контексту пошто се америчко мерило успеха углавном исцрпљује бројањем новца. Овде је тријумф комплетан – осим солидне зараде „Кућа од карата“ има и све остало: верну и сталну публику која серију диже у небеса, врхунске оцене стручњака, најчувеније награде… Зашто? Серија која се бави описом закулисних радњи једног брачног пара из врха америчке политике, чије су епизоде барем исто толико интересантне колико и досадне, која не само да није оригинална (такозвани римејк истоимене серије из британске продукције емитован је током деведесетих година прошлог века) већ је стереотипна, препуна „позајмица“ и рециклаже (па и најчувенијих Шекспирових дела), важи за врхунски допринос модерном телевизијском стваралаштву. Ипак, и поред свега реченог, што се уопште не крије, дакле упркос мањку аутентичности и оригиналности, „Кућа од карата“ је смештена у сам врх америчке телевизијске забаве и у историјском концепту и конкуренцији.

Уживање у злу Шта, онда, нуди „Кућа од карата“, а да је толико супериорно и публици неодољиво? Кроз сада већ четворогодишње (током којих је снимљено 52 епизоде) присуство у конкуренцији телевизијске понуде они који су се тако снажно „примили“ на њен садржај у суштини нису добили ништа друго сем бескрајних сплеткарења, свих видова, па и патолошких, презира према свему што је колико до јуче сматрано врлином друштвеног понашања и вредновања, као и једну субверзивну промоцију зла којој могу да парирају врло ретки примери савремене телевизијске понуде за „масе“. Занимљиво је да је од претходне супериорно комерцијалне, хваљене и награђиване серије која се бавила описом збивања у Белој кући, чувеног „Западног крила“, прошло (од њеног окончања) тек десетак година, али су све вредности друштва и морални кодови појединца у њему потпуно деградирани и на сваки могући лош начин превазиђени. У „Западном крилу“ председник Америке је био идеализована личност врхунских политичких способности, спремна за све могуће алтруистичке подухвате и назоре и за акције за добробит света без преседана. Овај из „Куће од карата“ је сушта супротност. Он је дијаболични лик спреман само на проливање крви (чак и дословно) свакога ко му се испречи на путу до врха пирамиде моћи којој непрестано стреми. Идеално уклопљен у карактер глумачког експонирања оскаровца Кевина Спејсија, главни је лик ове серије добио неопходну антихаризму на коју већина оних који данас прате овакву врсту телевизијске драме никако није имуна, али и врло ефектну неодољивост у карактеру који напросто ужива што је зао. Отуда, рецимо, сасвим безболно и лагано код публике пролази његова стална склоност према мизантропији, презиру, сасвим елоквентно исказаном, чак и према деци. Сплеткарење, грамзивост, лицемерје, опортунизам, немање никаквих искрено позитивних састојака професионалне персоне, све су то новонаметнуте антивредности којима су се до јуче дичили само социјално психопатске особе. Он је, дакле, Сотона ове серије, и баш је зато омиљен и неодољив! Спејсијев глумачки стил блазираног и узвишено циничног играња управо оваквих ликова овде је доведен до савршенства. Заправо је подигнут на још виши ниво. И то се његово емоционално и професионално врхунско зло примило у публици до те мере да су своју фасцинираност овом серијом поистоветили са злом главног јунака. Изузетни, међутим, допринос његовој епској интерпретацији есенцијалног зла је и те како потпомагао главни женски лик „Куће од карата“, супруга звезде серије коју тумачи за овај посао несвакидашње надахнута Робин Рајт, и то на тако од милионског аудиторијума хвалоспевно прихваћен начин да делује као да је њена Клер Андервуд животно дело ове глумице.

НетфликсЈуриш антиљудских начела Рад са глумцима, одговарајуће писање које им омогућава тако тријумфално размахивање, врхунска техничка и материјална подршка, заиста од овог производа „Нетфликса“ чине антологијску понуду. Осим последњих година уобичајеног сликања политичке сцене у врху америчке власти као морално и на сваки други начин потпуно деградиране средине, ова серија нуди и остале састојке помодне декадентности у стилу „Игре престола“, суперхиту главног такмаца „Нетфликса“, ХБО-а. Ове две произвођачке машине за штанцовање напредних облика људске покварености, безобзирности, похлепе и деградираности на свим фронтовима, жестоко се такмиче у додавању гаса у овом процесу присуством на тржишту управо поменутим серијама. Иако на први поглед „Кућа од карата“ и „Игра престола“ немају додирних тачака, оне су врло сличне. Можда је најприметнија та сличност у презентацији онога што се и на великом екрану већ неко време упорно потура у новој систематизацији женских ликова. И у „Игри престола“ и „Кући од карата“, наиме, жене представљају напреднију верзију предаторске антиљудске феле, спремне на свако зло у остваривању својих наума. Клер Андервуд у „Кућа од карата“ је, тако, баш као и скоро сви женски ликови „Игре престола“, ледено мирна машина за тамањење конкуренције и препрека. Она нема никаквих проблема са заобилажењем закона, „премошћавањем“ ако треба и најосновнијих етичких начела, она ће бити сурова и крволочна када год је то неопходно да би се остварили жељени циљеви. Вараће мужа, али ће му и пружити неопходну помоћ када овај буде требало да гази преко других не би ли се домогао врха власти, а што би њој, како је замислила, требало да омогући сопствени просперитет. У константном еквилибријуму између екстремне љубави и мржње овог политичарског пара аутори су инсталирали комерцијални приступ експонирању нове „супержене“ којој изгледа незајажљиво тежи највећи део конзумената овакве врсте „забаве“. Да ли је публика била та која је наметнула напредовање у деградирању цивилизације или им је таква потреба потурена од стране управо оваквих серија, више и није значајно питање. Овај јуриш антиљудских начела која куљају из свих текуће омиљених производа такозване индустрије забаве провоцирају важније питање о далекосежности последица које ова нова љубав према све већем злу с обе стране екрана неминовно намеће. Јер ако су данас свеопште омиљени овакви „јунаци“, заиста је застрашујућа помисао о томе какви ће монструми већ колико сутра бити миљеници телевизијског забављања просечног гледаоца. И још је страшније како ће их они лако и радосно прихватити.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *