Краљ који је заповедао Сунцу

Пишу Владимир Димитријевић и Наташа Јовановић

Да ли се на питању односа према Критском сабору и улози цариградског патријарха у њему отвара до сада најозбиљнији фронт одбране православља од верског глобализма?

До почетка заказаног Сабора на Криту одбројавају се сати, а да ли ће ово сабрање, прво тако озбиљно замишљено после 1000 година, бити и Велико и Православно како је планирано – још увек је неизвесно, иако би одговор на ово питање могао одредити даљи ток светског православља.

 

ПОБУНА ИЛИ ОДБРАНА Најпре су Антиохијска, Грузијска, Српска и Бугарска православна црква предложиле да се одржавање Свеправославног сабора одложи док се не постигне бузословна сагласност свих општепризнатих помесних аутокефалних православних цркава око предложених саборских докумената и процедуре саборског рада. Са сличним ставом изашао је потом и Синод Московске патријаршије доневши одлуку да најмногобројнија православна помесна црква неће учествовати на Критском сабрању уколико цариградски патријарх Вартоломеј не уважи примедбе помесних православних цркава.

Учешће епископа СПЦ, која је са архијерејског Мајског сабора упутила низ озбиљних примедби на садржај предсаборских докумената, три дана пред почетак Сабора потврдио је патријарх Иринеј, али инсистирајући на томе да „сабрање на острву Криту треба да буде почетак саборског процеса а да се постављена питања решавају у његовом току, у духу саборног васељенског предања Христове Цркве“.

„Уколико цркве које су већ присутне на Сабору, на челу са Васељенском патријаршијом, истрају у ставу да одсутне цркве без стварног разлога бојкотују рад Сабора и уколико већ присутне цркве одбију да узму у разматрање сва постављена питања, проблеме и несугласице, представници СПЦ на Сабору биће, нажалост, присиљени да напусте заседање тог сабора и да се на тај начин придруже црквама које су већ одсутне.“

Без учешћа свих православних помесних цркава и са условом СПЦ, поставља се питање да ли ће Сабор моћи да понесе назив свеправославни, те да ли ће последично његове одлуке бити обавезујуће за све помесне цркве? Питање је и да ли одлука помесних цркава које су одлучиле да не иду на Крит има карактер акта побуне или пак акта одбране догмата и предања православне хришћанске цркве.

Без најављеног учешћа Бугарске, Антиохијске, Грузијске и Руске православне цркве овај сабор не може бити велики, сматра архимандрит др Никодим (Богосављевић), аутор обимне студије о Сабору на Криту, зато што није свеправославан, а свети неће бити зато што није велики, и зато што на њему, највероватније, неће бити истинског православног богословља, догмата и канона, односно зато што они који су надмено презрели свеправославност Сабора не могу бити јемци нити носиоци његове светости. „У случају Бугарске цркве до добре одлуке довео ју је њен конзерватизам. Уопштено гледано, конзерватизам је својствен природи, бићу и ипостаси Православне цркве, јер се њима чувају од кварења истине животворне и спасавајуће вере. Грузијска црква је пак свакако најбољи и најрадоснији пример духовног здравља и богословске трезвености, као последице живљења у православној вери“, каже отац Никодим.

[restrictedarea]

ИНЦИДЕНТ ИЛИ ЗАКОНОМЕРНОСТ Изостанак Московске патријаршије са Сабора отворио је низ питања. Рецимо – да ли оваквом одлуком Москва започиње нову фазу отворене одбране православне вере од модернистичких тенденција Цариградске патријаршије, преузимајући на себе одговорност да заштити православље на почетку 21. века од нових раскола? Или то црква Трећег Рима, бранећи канонску и догматску неизменљивост Цркве од Истока, отвара питање ко је најпозванији да штити и први наступа у име светског православља? Да ли је то Цариград, историјски први по части, или Трећи Рим, већ вековима први по броју и снази у православној васељени?

Отац Никодим сматра да је одлука Руске цркве плод црквеног реализма или прагматизма њеног Синода. Иако је врх ове најбројније цркве склон модернизму, превладала је, истиче он, вера и исповедање њене пуноте – епископа, свештенства, монаштва и верног народа, вера у неопходност јединства и саборности Цркве. „Други чинилац је чување ауторитета патријарха РПЦ пред без преседана папоцезаризмом патријарха Вартоломеја. Трећи разлог, судећи по текстовима геополитичких аналитичара, јесте утицај САД, преко Цариградске патријаршије, против Русије и њене Цркве.“

Разлоге овакве одлуке Москве руски теолог Владимир Василик објашњава односом Константинопоља према примедбама помесних цркава. „Фанар није био кадар да у саборска документа унесе ни најскромније измене на којима су инсистирале поједине помесне цркве. Нису хтели да саслушају савете поглавара, клирика и епископа других цркава и одбили су да унесу исправке у предсаборске документе. После такве глувоће и толико неприпремљених питања, какав је, на пример, документ о односу према остатку хришћанског света, одлазак на Сабор, из перспективе православног учења и користи за Православну цркву, био би бесмислен. Такав Сабор не треба никоме осим константинопљском патријарху, не само због потврђивања части него и због првенства власти и јурисдикције на васељенском нивоу. То покушавају да нам наметну уценама, притиском на епископат, али притисак неће проћи, раскола неће бити.“

Да игнорантски став Фанара према помесним црквама испољен око Критског сабора није инцидент већ једна од историјских закономерности у понашању Цариградске патријаршијске катедре, подсећа правни историчар др Зоран Чворовић.

„Историјски посматрано, у односу Цариградске патријаршије према помесним црквама видљиве су две тенденције, једна којом се чувала изворна саборна структура устројства хришћанске цркве, а друга којом је кроз источно-папистичке претензије Цариградска катедра током векова покушавала да наруши изворну саборност Цркве од Истока. Јер не смемо, с једне стране, заборавити да је управо захваљујући слуху Цариградске патријаршије у средњем веку формиран читав низ аутокефалних цркава словенских народа. Ове цркве порођене из Цариградске патријаршије, као мајке цркве, биле су родна места националне и државноправне свести и Срба, и Руса и Бугара. Захваљујући томе Православна црква данас представља верни одраз апостолског описа Цркве којој је Христос глава, а она тело састављено од много различитих удова, то јест помесних националних цркава које све имају своје место и функцију и које одражавају и чувају богатство Божје творевине. Аутокефалне помесне цркве су међу собом једнаке а повезане су у мистичко тело васељенске цркве не првосвештеничком влашћу било кога, па ни цариградског патријарха, већ јединством учења, канона и богослужења. С друге стране, не смемо заборавити да су Цариградска патријаршија, али и неке друге катедре у оквиру византијског царства, пре свега Охридска архиепископија, често падале, како је то приметио протојереј Александар Шмеман, на саблазни „плоти и крви“, верујући да само Грци чувају православну истину и поредак црквеног устројства.

МОЛБА МАЈДАНОВСКОГ ВОЂЕ У замку ове саблазни, подсећа Чворовић, Цариградска патријаршија је почела да пада оног тренутка када се наслутио крај Византијског царства, нарочито од епохе Комнина. Доживљавајући слабљење и кризу свештеног царства Другог Рима као апокалитични крај историје, Цариградска црква је све мање показивала јеванђељско трезвеноумље, а све више је тонула у историју, бивајући последњи бранитељ права Цариграда на царско и црквено првенство у православној васељени. „Што је територија Византије била мања, Цариградска патријаршија је постајала све жешћи бастион мобилизације хеленског национализма, нарушавајући теорију симфоније и губећи ауторитет у односу на царску власт. После пада Цариграда и нестанка царске власти раније испољаване источнопапистичке тежње цариградског патријрха да себи обезбеди папски примат у односу на помесне цркве добиле су своју нову, радикалну форму.“

Садашњи притисци на РПЦ да узме учешће на Криту видљиви су у прикривеним уценама Цариграда да ће у супротном признати аутокефалност украјинским расколницима. Ова претпоставка није без основа када се у обзир узме историјско искуство деловања Цариграда на разарању црквеног јединства на подручју некадашње руске империје у периоду после Октобарске револуције. Тако је Цариград једнострано признао аутокефалност Финцима и Естонцима издвајајући их из састава Московске патријаршије. Извесно време подржавали су и обновљенце, који су служили бољшевичкој власти и Руску цркву разарали изнутра.

С друге стране, упозорава Чворовић, познато је да је украјинска Рада саставила нацрт молбе Цариградској патријаршији за признање аутокефалности.

„Писац овог акта је нико други до спикер украјинске Раде Андреј Паруби, један од вођа мајдановских оружаних јединица.“

Иако је патријарх Вартоломеј недавно изјавио да то питање неће бити разматрано на Криту, прошлогодишња најава предстојатеља Украјинске православне цркве у САД и Канади митрополита Јурија (Калишчука), да ће Константинопољска патријаршија учинити све како би помогла Украјини, остала је да лебди као претња.

Ђакон Василик, међутим, сматра да би одлазак Руске цркве на Сабор омогућио да се отвори питање пуноте Малоруске цркве, званичне Украјинске православне цркве Московске патријаршије која би од Цариграда тражила аутокефалију или би се прогласила аутокефалном, сматрајући да је патријарх Кирил напустио позицију одбране правоверја. Зато он поздравља одлуку Москве да то не чини. Јер, по Василику, „ако Сабор буде спроведен у крњем саставу, његова решења за нас неће имати никаквог значаја. Нико их неће спроводити, а патријарх Вартоломеј ће се још једном обрукати. Пошто нема реалних механизама да у живот спроведе одлуке сабора, он ће личити на краља који је заповедао сунцу да сваког јутра излази у шест сати. То је пропао и узалудан посао. Ако не поступи разумно и ако спроведе Сабор који ће бити само саветовање, он ће себе дискредитовати у очима васељенског православља“.

 

СТРАХ ОД РАСКОЛА У одлуци Московске патријаршије да не оде на Сабор на Криту не треба, сматра Чворовић, занемарити још један крупан аргумент.

„Одлазак на Сабор чији су предлози докумената због њихове догматске спорности већ изазвали буру реаговања међу православним Русима, отворио би могућност да се Русија у тренутку када је изложена необјављеном рату од Запада суочи са расколом који би по својим последицама могао да буде раван староверском расколу из 17. века. Учествовање у оваквом скупу који је кроз нацрте докумената добио изразити црквеномодернистички, непредањски карактер, створило би незадовољство међу ревнитељима у православном руском свету. Запад свакако игра на карту унутрашњег слабљења Русије стварајући разлоге за настанак „ура патриотизма“ и  дувајући у једра ревности која није по разуму и која води у цепање јединственог црквеног организма. Овако, неодласком на Сабор Московска патријаршија не само да је сачувала унутрашње духовно јединство већ је преузела водећу улогу бранитеља чистоте православне вере од глобализације и модернизације.“

Када је реч о СПЦ, она је изнела више замерки на организацију Сабора: Речено је да би се „могао стећи утисак да се наглашавањем извесних ’права’ сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први“. Истакнуто је да ће „мало простора бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу светом“, као и да „саборско Предање једне цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског“. Указано је на „одсуство воље код наше мајке цркве Константинопољске да бар један од предлога наше цркве (…) буде увршћен у тематику и дневни ред Сабора“. На крају се истиче да иако „са жалошћу – али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности“, Синод СПЦ обавештава Цариградског патријарха да „наша црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору“.

Примедбе Српске цркве, иначе изузетно озбиљне, јасно су наглашене што се може објаснити историјским искуством које Српска црква има са Цариградом.

 

КОРМИЛА СВЕТОГ САВЕ Чворовић истиче да су православни Срби после укидања Пећке патријаршије у 18. веку постали можда највеће жртве источног папизма и хеленског национализма Цариграда.

„Наш народ је толико пропатио од фанариотских владика када је остао без своје националне црквене организације и свог националног клира, да су се читави поједини крајеви због духовне небриге коју су показивали цариградски јерарси прелазили у ислам. Тако је стара српска средњовековна жупа Гора код Призрена, после вишевековног отпора исламизацији, прешла на мухамеданство само захваљујући томе што је фанариотски владика показивао више бриге за епископски доходак него за душе своје пастве остављене без крштења, исповести, причешћа и опела. Овим се потврдила исправност рада оца Српске цркве Светог Саве, који је не само основао народну цркву рађајући тако и националну и државноправну свест у Срба него је, после добијене аутокефалности, народносно туђи клир мењао својим, српским. Не заборавимо да је Свети Сава, осим у престоном Расу, све грчке епископе заменио Србима. Додуше, источнопапистичке и панхеленске претензије у време Светога Саве према српским земљама није исказивао Цариград већ Охридска архиепископија и њен ондашњи првосвештеник Димитрије Хоматијан. Могло би се рећи да је, нападајући Светог Саву, чувени каноничар Хоматијан употребљавао аргумент оптужбе за етнофилетизам, тако омиљен данас код Фанара и његових модернистичких ученика расејаних по помесним православним црквама. Јер шта је друго него оптужба за етнофилетизам Хоматијанова клевета Светога Саве да је уместо окренутости Богу своју душу поробио националним осећањима? Занимљиво је приметити да је, као каноничар, Хоматијан био најжешћи бранилац цезаропапизма и источног папизма.“

Знајући каква опасност вреба од цезаропапизма и источнопапистичког учења који су обезбеђивали световну и црквену доминацију Цариграда над државама и црквама православне васељене, Свети Сава је вешто избегао да у своје Законоправило унесе ставове поборника оваквог учења. То се показало као спасоносно за унутрашњу самосталност Српске цркве у односу на српску државу, и као битно за спољну независност и Српске цркве и српске државе у односу на Други Рим.

Сабор на Криту отвара питање како ће се Српска црква одупрети старим тежњама Цариграда да доминира на овим просторима и то уочи прославе осам векова своје аутокефалности 2019. Са Законоправилом, духовним кормилом Светог Саве, данас је много лакше. Његова духовна чеда то кормило имају у својим рукама.

А и када је реч о кормилу православне вере, не треба трагати. Оно је дато у чувеној Савиној Жичкој беседи.

[/restrictedarea]