Почетна / Документи / Како су Сајкс и Пико цртали границе

Како су Сајкс и Пико цртали границе

Стогодишњица стварања модерног Блиског истока

ГраницеПише Милош Војиновић

Америчке војне базе нису нигде на свету тако бројне и тако близу једна другој као у области Персијског залива, а Египат из САД годишње добија преко милијарде долара војне помоћи. Ниједна цена није превелика за присуство на Блиском истоку

У првим годинама XX века настајала је нова наука – геополитика. Задатак те струке није био нимало једноставан: требало је открити како географска својства, попут климе, топографије, демографије и природних богатстава, утичу на односе између великих сила. Још у античком свету ратни команданти су закључили да на бојном бољу предност има војска која се налази на узвишењу у односу на противника, те она ближа изворима свеже воде. Геополитичари су покушали да утврде исте законитости, али је за њих бојно боље била читава земаљска кугла.

[restrictedarea]

ЦЕНА ПРИСУСТВА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ До данашњих дана геополитичари су понудили различите, често супротстављене теорије и објашњења. Међутим, ниједан од њих, почев од британског империјалисте Халфорда Макиндера, преко инспиратора ране америчке хладноратовске политике Николаса Спајкмана, па до савременог руског мислиоца Владимира Дугина, није пропуштао да истакне есенцијални значај југозападне Азије – територије данас познате под именом које јој је 1902. дао амерички геостратег Алфред Тајер Махан – Блиски исток.

Свака велика сила која је претендовала да оствари утицај у глобалним оквирима придавала је велику важност Блиском истоку. У време када је победа бољшевика над снагама оданим монархији у Русији тек била завршена, када су Совјети били хронично лишени капитала, Лењин је слао велике количине злата Мустафи Кемалу у Турској. Адолф Хитлер је покушавао да придобије Арапе обећавајући им Arab-raum, тј. велику уједињену арапску државу. Америчке војне базе нису нигде на свету тако бројне и тако близу једна другој као у области Персијског залива, а Египат из САД годишње добија преко милијарде долара војне помоћи. Ниједна цена није превелика за присуство на Блиском истоку.

У мају 2016. обележава се важна годишњица. Пре тачно сто година, 16. маја 1916, Велика Британија и Француска склопиле су уговор којим су договориле поделу сфера и ново цртање граница на Блиском истоку по завршетку Првог светског рата. Уговор, званично назван „Договор о Малој Азији“, остао је запамћен као „Сајкс–Пико договор“. Име је добио по главним преговарачима, британском пуковнику Марку Сајксу и француском дипломати Франсоа-Жоржу Пикоу. Договор је данас симбол настанка постојећих граница на Блиском истоку. Исламска држава је у својим видео-објавама поручила да ће разбити границе успостављене овим системом, а и бројни међународни актери заинтересовани за решавање кризе у Сирији и у Ираку данас са све мање устручавања говоре и о потреби промене граница.

Зашто је данас важно говорити о Сајксу и Пикоу? Савременици смо доба трансформације, епохе где је мултиполарност све важнија чињеница. Такође, живимо у времену сукоба и геополитичких гибања. Сукобљене стране нису само локалне милиције састављене од слабо наоружаних и недисциплинованих бораца већ су то и силе које у свом арсеналу поседују највећа достигнућа науке и најстрашнији производ човечанства: оружја за масовно уништење. Блиски исток је простор где је избијање сукоба великих размера најизвесније. Договор Сајкса и Пикоа је пример како арбитрарно мешање великих сила може оставити дугорочне последице у виду хаоса и хроничне нестабилности.

ПОДЕЛА ИНТЕРЕСНИХ СФЕРА Питање опстанка Османског царства било је можда најважније дипломатско питање друге половине XIX и првих година XX века. Велике силе су страховале да ће евентуални распад царства променити равнотежу снага. Сила која би узела највећи део османских територија, а султан је 1914. контролисао два милиона квадратних километара, без сумње би стекла водеће место. Силе, поготово Велика Британија, брижљиво су водиле рачуна о опстанку Османског царства, али све се променило у Првом светском рата када се та империја сврстала на страну Централних сила. Сајкс и Пико су направили договор о подели интересних сфера, који је са мањим територијалним изменама реализован по завршетку Првог светског рата.

Французи и Британци су након рата, формално под мандатом Лиге народа, те неуспешне претече Уједињених нација, владали над територијама данашње Сирије, Либана, Ирака, Јордана, Израела и Палестине. Британци су владали и Египтом још од 1882, као и бројним емиратима у Персијском заливу од првих деценија XIX века. Када је Први светски рат завршен, због крвопролића и разарања, оптимистично се веровало да је то био „рат који је донео крај ратовима“. Амерички публициста Дејвид Фромкин, аутор књиге посвећене Првом светском рату на Блиском истоку, довитљиво га је назвао „Рат који је донео крај миру“.

Границе нових територија цртане су произвољно. Винстон Черчил се хвалио да је он створио Јордан једним потезом пера, након ручка у Каиру где је било доста алкохола. Сам поглед на облик државе Јордан говори довољно. Судбина града Мосула је такође илустративни пример. Град на северу Ирака, који данас контролише Исламска држава, био је географски и историјски везан за територију Сирије. Међутим, уместо да припадне француској Сирији, припао је британском Ираку. Британска флота, која је увелико одбацивала угаљ и прелазила на нафту, учинила је да тада откривена пребогата нафтна поља око Мосула постану британски стратешки циљ највеће вредности.

Бројни двадесетовековни блискоисточни феномени и појаве могу се објаснити управо поретком успостављеним након Првог светског рата. Насерова револуција у Египту 1952, као и рушење монархије у Ираку 1958, били су истовремено последица отпора страном утицају, али представљали су и рушење система привилегованих земљопоседника, потеклог из османских времена, а који су европске силе наставиле да одржавају.

Не изненађује да су и Египат и Ирак након револуција педесетих година прошлог века доживели велике редистрибуције обрадивих површина. Батистички покрет, који је до краја XX столећа изнедрио Садама Хусеина и Хафеза ел Асада и његовог сина Башара, мешавина панарапског национализма и социјализма, када је настајао током 40-их година имао је на уму борбу управо против поретка успостављеног након Првог светског рата.

КОРЕНИ ИЗРАЕЛСКО-ПАЛЕСТИНСКОГ СУКОБА Британска потреба да заокружи територију Ирака у којој је владала ослањајући се на арапску сунитску династију, створила је државу где је било више шиита него сунита, а где су сунити били половином Арапи, а половином Курди. Ели Кедури, британски историчар, тврдио је да је Ирак створен имајући у виду само логику британских интереса. Кедури је писао веома критично о британској улози на Блиском истоку. Указивао је на документа која су доказивала суровост британског гушења устанка у Ираку 1920. године. Тактика искључиво ваздушних операција против копнених циљева настајала је управо на Блиском истоку током 20-их и 30-их година  прошлог века. Британија је сурово кажњавала побуњено становништво користећи своје ратно ваздухопловство. Черчил је тада говорио о „ваздушној полицији“. Кедури је потом доживео да на Оксфорду није могао да одбрани докторску тезу због тога што није желео да промени делове свог истраживања.

Поврх свега, израелско-палестински сукоб има дубоке корене и у договору Сајкса и Пикоа. Британци су свесно подстицали арапски национализам, користили арапске трупе као војску против Османског царства и обећавали династији Хашемита стварање велике арапске државе. Истовремено, давали су подршку и нарастајућем ционистичком покрету. Французи су у Либану одиграли помена вредну улогу у сукобу све већих размера између маронитских хришћана, сунита и шиита. Курди су остали подељени између неколико држава.

Муслиманско братство, чија се снага данас тако јасно види, такође је формирано у деценији након завршетка Првог светског рата. Понудили су аутентичну комбинацију верског традиционализма и политичке модернизације. У земљама где Французи и Британци никада нису спроводили слободне изборе и где су се радије ослањали на постојеће локалне елите и династије, стварали су се алтернативни одговори на постојеће проблеме. Тероризам није само феномен нашег времена, нити је искључиво муслимански. Хотел краља Давида, центар британске управе у Палестини, 1946. био је мета експлозије у којој је страдало скоро стотину особа. Иза напада је стајао будући израелски премијер Менахем Бегин и борбене јеврејске организације које су желеле стварање Израела.

Балкански народи су, упркос свим тешкоћама, постепено ослобађали и на крају заузели простор који су на Балкану контролисале империје Османлија и Хабзбурга. Блиски исток ту прилику никада није имао. Вакуум моћи који је настао након краха Османског царства призвао је у госте снажне државе. Блиски исток је имао својих унутрашњих сукоба и пре него што су се Сајкс и Пико заинтересовали за његове границе, али обликовање које је уследило након 1918. године учинило је област склону даљим немирима и сукобима. Да ли је било могуће уредити Блиски исток тако да у будућности буде лишен сукоба? Наравно да није, али успостављени систем након 1918. године је постојеће проблеме продубио, а неке и створио. Блиски исток је регион верског, етничког и националног сукоба. Са Исламском државом и са све већим наоружавањем земаља у региону, остаје нам да са нелагодом ишчекујемо шта ће донети месеци и године пред нама.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *