Како смо угостили „дона“ историјских наука

Поводом београдске промоције бестселера „Кисинџер:1923-1968. – Идеалиста“

Да ли је Нил Фергусон, експерт Савета за спољне послове и бивши припадник труста мозгова за спољну политику сенатора САД Џона Мекејна, дошао у Београд након састанка групе Билдерберг тек да би представио своју књигу о враголастом идеалисти Хенрију у Центру за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД)?

Пише Биљана Ђоровић

Нил Фергусон, професор историје на Харварду, „дон историјских наука“, (како га назива Чарли Скелтон, колумниста британског „Гардијана“ ) долетео је у Београд директно из Дрездена, по завршетка овогодишњег заседања клуба Билдерберг, како би промовисао свој бестселер – први том биографије „једног од најзначајнијих државника савременог доба“, бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера, објављеног под називом „Кисинџер: 1923-1968. – Идеалиста“. Промоција је одржана 14. јуна у организацији издавача: Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД) а на промоцији су пред више стотина људи(!) говорили Нил Фергусон и бивши српски министар спољних послова, први човек ЦИРСД-а и кандидат за генералног секретара УН, Вук Јеремић.

Билдерберг 2016 и „хроничар“ Фергусон „Хроничар елите“ (Фергусон је породици Ротшилд посветио двотомни светски бестселер: „Успон новца“, „Моћ новца“) редовни је и најозаренији учесник билдербершких конференција. И ове године стигао је на скуп потпуно „ошамућен од радости“, извештава Чарли Скелтон. Шампион усхићења, „Кисинџеров биограф искочио је из свог „мерцедеса“ као Усаин Болт када истрчи на стазу. Три дана закључан у сутерену хотела са вољеним Хенријем! Шта може бити слађе?

Ко је Нил Фергусон, и који наум га доводи у Београд?
[restrictedarea]

Фергусон се, објашњава Скелтон у својој колумни објављеној у Гардијану под називом „Билдерберг у Дрездену: невина конференција или сукоб интереса?“ појављује на листи учесника Билдерберга као „професор историје, харвардског универзитета“, „што је тачно, али можда није довољно тачно. Можда би требало запазити, с обзиром на његове веома добре финансијске прилике, да је Фергусон у управном одбору инвестиционе фирме АМГ, који „тренутно управља са око 642 милијарде долара у средствима“. Није лоше за „дона историјских наука“. Корпоративне одреднице супербогатих индустријалаца једноставно се не уклапају у титуларни фурнир билдербершких академских посленика.

Да ли је Нил Фергусон, експерт Савета за спољне послове и бивши припадник труста мозгова за спољну политику сенатора САД Џона Мекејна, дошао у Београд после састанка групе Билдерберг тек како би промовисао своју књигу о враголастом идеалисти Хенрију у Центру за међународну сарадњу и одрживи развој?

Или како би и „уживао у њему, јер српска престоница има три ствари које цени код градова: „реке, брда и интересовање великих сила“?

Или је боравио у Београду како би Кисинџеровски мудро додао још један поен реализаторима плана за отимање Косова и Метохије (противно међународном праву) од Србије и одустајању Србије од „руске алтернативе“ – која по Фергусону „није нарочито привлачна“ – на шта упућују делови из интервјуа који је дао агенцији „Танјуг“ и „Спутњик“. Цитирамо:

Ако су нам у интересу мир и стабилност на Балкану, онда нема смисла да мало Косово буде препрека за интеграцију Србије у ЕУ. Србија такође мора да прихвати да Косово више никад неће бити део Србије;

Дакле, потребно нам је неко двосмислено значење термина, да избегавамо да будемо јасни и одређени са тим у вези, а не захтев да Србија недвосмислено призна Косово;

Било би лудо од Србије да не следи пример Словеније и Хрватске. За Србију не постоји нешто попут руске алтернативе. Она није нешто посебно привлачна, као што смо видели у Украјини.

Дакле, билдербергов дон историјских наука „којег је магазин Тајм сврстао у 100 најутицајнијих људи на планети“, коме је стало до мира и стабилности на Балкану, у исто време сматра да нема смисла да „мало Косово буде препрека за интеграцију Србије у ЕУ, а са друге стране и (не трепнувши) да „Србија такође мора да прихвати да Косово више никад неће бити део Србије“ за шта нам је „потребно неко двосмислено значење термина, да избегавамо да будемо јасни и одређени са тим у вези, а не захтев да Србија недвосмислено призна Косово“.

„НАЈУСПЕШНИЈА ИЗБЕГЛИЦА” ИЗ БРИТАНИЈЕ Жалосно је што орвелијанска логика оваквих мислилаца у Србији пролази без икаквог отпора и критике. Сви се диве царевом новом оделу и папагајски понављају идиотизме којима се тврди да је: рат мир, ропство слобода, лаж истина. Вртоглави успон Нила Фергусона у САД и свету треба разумети, како је то објаснио Панкај Мишра као примену рецепата подржаних Аспеном, Давосом и Билдербергом. Фергусон, „мудри старогрчки саветодавац“ бројним „римљанима“ са империјалним амбицијама, како објашњава Мишра, није морао да се дуго држи процедуре успона на место професора на Харварду, није дуго чекао на ударне термине на Си-Ен-Ену и Фоксу, успон у Давосу и Аспену. Напротив, он је метеорском брзином и без икаквог отпора и трења постао „најбоље позиционирани избеглица из постимперијалне Британије“, и једна од најзначајнијих карика у трусту мозгова за спровођење вашингтонског и њујоршког консензуса и реализацију планова Новог светског поретка. (У ове планове свакако је спадао и план за дестабилизацију и разбијање Југославије са подстицањем међуетничког конфликта на Косову и Метохији као иницијалном фазом, који је развијен 1972. године у НАТО као и директива националне безбедности Роналда Регана број 133 о политици САД према Југославији од 14. марта 1984).

Ништа необично: Нови светски поредак се навлачи као лудачка кошуља или шпанска крагна на свет, а такви су и процеси „стабилизације“ и „интеграције“ наших простора који се одвијају са циљем: „Завршавања незавршеног посла на Балкану“ у складу са вашингтонским налогом из 1972.

И разуме се: посленици Глобалистана са ових простора који су после 1999. институционално и ванинституционално распоређени на кључна места у Србији – спремно учествују у спровођењу планова уништења народа и државе. Радосни и срећни, озарени што имају част да се сретну са тако значајним припадником „елите“ (међу 100 најутицајнијих људи на планети!!!) и припадници српског националног корпуса спроводе ове планове без кајања и гриже савести, онако како су тај пут у политици утемељили Кисинџер и Роберт Макнамара. Срећне, пресрећне нити мреже глобалне моћи у којој се негује специфичан тип односа са припадницима глобалистанске касте.

РЕТОРИЧКА УПОРИШТА Познаваоци Новог светског поретка неће се зачудити над називом „Центра за међународне односе и одрживи развој“ на чијем је челу кандидат за УН – Вук Јеремић. „Одрживи развој“ је једно од централних стратешких реторичких упоришта за спровођење агенде 21 УН и Агенде 30 УН – акционих планова Уједињених нација за преотимање свега на Планети од стране глобалног корпоративног система предвођеног Светском владом. На првом месту – кључна реч, код за примену Агенде 21 је „одрживи развој“. Друга реч је „паметни раст“. Трећа „дивљина“.

Ништа се, међутим, неће одразити на живот сваког човека на планети у физичком и економском смислу више и озбиљније од Агенде 21 УН и Агенде 30 УН. Реч је о тоталном преузимању друштава, држава, људи и природне средине, успостављању тоталне и тоталитарне контроле, приватизацији целокупне баштине човечанства и депопулацији планете. Агенда 21/УН – Одрживи развој – је глобални план који се спроводи локално и нема никакве сумње да је после бомбардовања осиромашеним уранијумом и осталим још опаснијим супстанцама територија Србије предвиђена за депоновање свих типова отрова, поништавање еколошких закона и норми, у којој су грађани лишени хуманих права на живот и унапређење живота о чему сведочи читав арсенал закона: укидање права на самоодбрану, мандаторна вакцинација, претпостављено давање органа, увођење комуналне полиције и судских извршитеља, евидентна употреба метеоролошког и климатског оружја, уништење српске привреде, пољопривреде, војске, преузимање судске, извршне и законодавне власти уз непрекидно медијско произвођење такозване когнитивне дисонанце и контроле ума становништва.

КИСИНЏЕР – ЛИЦЕ ОБМАНЕ Не би требало никога да зачуди што „дон“ историјских наука није био заинтересован за последице бомбардовања, страдање и патњу народа. Тако нешто у дискурсу кисинџеријанске политике једноставно на постоји.

Хенри Кисинџер –„идеалиста“, као национални саветник за безбедност САД од 1969. до 1973, а потом, од 1973. до 1977, министар спољних послова САД и добитник Нобелове награде за мир – документовано је иначе одговоран за ратне злочине, злочине против човечности приликом продужавања и интензивирања рата у Вијетнаму и кршење међународног права улогом у војном пучу у Чилеу 1973. године.

У тексту под називом „Америка наставља да слави једног од својих најгорих масовних убица: Хенрија Кисинџера“ Фред Бренфман, аутор потресне књиге „Гласови из Равнице тегли: живот под ратом из ваздуха“ (Voices from the Plain of Jars: Life Under an Air War), која представља збирку есеја, цртежа, и песама мештана Лаотијана који су преживели скоро десет година под широко распрострањеним, упорним и разорним бомбардовањима у тајној операцији спроведеној у Лаосу током рата у Вијетнаму, сумирао је неке од највећих злочина овог миљеника легије елитних медија, влада, корпорација, клуба Билдерберг, Нила Фергусона, глобалистанских медија који сада – под старим називима али и Новим и Првим – као што управо видимо лоботомизују становништво Србије, и бројних високо позиционираних „елитних“ организација које у тајности успостављају Нови светски поредак: Кисинџер је одговоран за уништење милиона живота невиних Индокинеза у новој форми тајног, аутоматизованог, неморалног система ратовања које данас пак у форми хибридног рата улази у своју паклену завршницу.

Кисинџер је, каже Бренфман у свом тексту, „заштитни знак тајног, нелегалног и противуставног деловања лидера САД који су лагали и обмањивали своје грађане и законодавство, легитимно тврдећи да представљају свој народ. Колико оданости грађани дугују таквим лидерима? И шта то говори о америчкој елити које последњих 40 година награђује и слави човека са толико невине крви на својим рукама?“

Међу злочинима Хенрија Кисинџера, најзначајнији су почињени по наређењу Ричарда Никсона за спровођење масивне кампање бомбардовања, углавном цивилних мета. Он је изручио 3,7 милиона бомби од јануара 1969. до јануара 1973. Тајно и противзаконито уништио је села у Камбоџи насељена са око 2 милиона становника; учетворостручио је бомбардовање Лаоса (априла 1973. ваздушне снаге САД, бациле су око 2.1 милион тона бомби на Лаос девастирајући једну од најлепших области на свету, Равницу тегли – Plain of Jars) мегалитски археолошки пејзаж чији је плато украшен са хиљадама камених тегли – при чему је уништена 700 година стара цивилизација, страдали цивилни циљеви широм Северног Вијетнама – лука Хаипхонг, насипи, градови, болница Бах Меј . Његово убијање из ваздуха довело је до смрти, рањавања и губитка домова око 6 милиона људи, углавном цивила који нису представљали никакву претњу САД, нити су против њих починили било какав противзаконити чин.

ПАРАДИГМА ЗЛА Хенри Кисинџер је, сматра Бренфман, парадигма новог лица аутоматизованог зла и одсуства било каквог морала: генијалног и обичног каријеристе који захваљујући технологији спроводи ваздушне кампање рата против људи чији се крици и патње не виде и не чују, чија лица никада не видимо и чије смрти пролазе незабележено и непримећено. „Веома је важно, каже Бренфман, да разумемо ово ново лице зла, зато што оно представља претњу не само безбројним странцима већ и самим Американцима у годинама које долазе. И нико не представља веће оличење овог зла од Хенрија Кисинџера.“

У време док су Црвени Кмери спроводили геноцид у Камбоџи, идеалиста Кисинџер је упитао тајландског министра иностраних послова 26. новембра 1975: „Колико је људи (министар спољних послова Црвених Кмера, Ленг Сари) убио? На десетине хиљада … гласио је одговор. Треба рећи Камбоџанцима, наредио је Кисинџер -да ћемо бити пријатељи са њима. Они су убице и силеџије, али ми нећемо дозволити да нам се то испречи на путу. Ми смо спремни да побољшање односа са њима. И, немојте им рећи први, већ само последњи део реченице.“

Да ли ће после ове фазе успостављања Новог светског поретка уопште бити историчара који ће се згрозити над дубином испољене патологије? Или ће се у најбољем случају тек сложити са оценом лондонског Обзервера који је тада млађаног Кисинџера описао речима „сјајан младић… без било каквог оригиналног циља до да спроведе свој пут у свету, кога карактерише потпуно одсуство психолошког и духовног оптерећења и невероватна вештина у спровођењу ‘застрашујуће техничке и организационе машинерије нашег доба’“. „Лондонски Обзервер је тада тачно предвидео да ће „господин Кисинџер“ далеко догурати – повести Америку на мрачни пут произвођења непрекидног рата кога карактеришу масовна убиства од стране машине, тајне, лажи, манипулације, издаја демократије и америчког Устава, међународни криминал, збацивање демократски изабраних влада, пружање подршке најбруталнијим диктаторима“ закључује Бренфман.

У интервјуу Лоренцу Краусу, вођеном крајем прошле године, на молбу да прокоментарише своју изјаву да је особа коју треба поштовати због њене искрености достојна највећег презира – Хенри Кисинџер, Ноам Чомски је одговорио: „Дакле… Кисинџер има неке изјаве заиста вредне пажње а оно што је ту значајно није тек чињеница да их је он произвео већ да су оне водиле директно у акцију. Са речи на дела – без оклевања. Али, реакција на ове изјаве међу класом интелектуалаца – једноставно није било. Једна од њих је из 1971. када је пренео наредбу вероватно пулу пијаног Ричарда Никсона америчкој армији и ваздушним снагама, која се односила на Камбоџу. Наређење је гласило: ‘Све што лети на све што се креће.’ У руралној Камбоџи. Тешко је наћи архивско сведочанство – било коју реченицу која заступа геноцид, формулисану са таквим степеном јасноће и експлицитности“.

И оваква наређења су спровођена са застрашујућом ефективношћу. Чомски је потом рекао и ово: „Све то се појавило у Њујорк тајмсу када су обелодањене чувене Никсонове магнетофонске траке – али, спознаја о тој наредби није произвела никакву реакцију. То је оно над чиме се морамо замислити.“

Нама у Београду свакако остаје да се замислимо над некритичким и идолопоклоничким слављењем лика и дела овог „великана“ и „идеалисте“ наше ере, као и да мало пригушимо озарени осмех којим дочекујемо његовог биографа. Тим поводом, у једном од наредних бројева писаћемо детаљније о полемици о одговорности САД за геноциде, која се, поводом Кисинџера и његове улоге, водила међу високо позиционираним интелектуалцима у САД после појаве књиге Кристофера Хиченса.
[/restrictedarea]