Почетна / Култура / Кад се „точак историје“ заврти поред шанка!

Кад се „точак историје“ заврти поред шанка!

Била је одлична идеја да се комад Томаса Бернхарда Театермахер игра у угоститељском локалу, будући да се драмска радња дела и дешава у таквом амбијенту

Пише Рашко В. Јовановић

tomas bernhardДрама Томаса Бернхарда Театермахер припада  тематском кругу драма у којима писац разматра однос уметника и малограђанског друштва и једно је међу последњим пишчевим остварењима у којима се све више опажа тежња према гротесци и песимистичком црном хумору. Драма је заснована на принципима „глумишта у глумишту“: радња се збива једнога каснога поподнева у просторији неке сеоске гостионице у некаквој удаљеној забити, у којој глумци припремају своју представу што ће је приказати увече. Глумачку дружину чини породица: отац, Театермахер Брускон, а ту су његова супруга (која се одмара у соби изнад, јер је индиспонирана због болести), син и ћерка. Брускон прича да је у прошлости имао и бољих дана и да је као првак глумио у државним позориштима редовно доживљавајући овације. Веома речит, он се, пред гостионичарем који га радознало слуша, хвали својим великим уметничким успесима, вајкајући се због тога што му је судбина доделила да мора наступати у амбијенту који му никако не одговара. Долазе кћи и син и доносе ковчеге са костимима – костимограф Јелена Симовић – за представу некаквог комада који је написао Театермахер Брускон. Док се они припремају за представу, напољу се припрема олуја, но то старом глумцу не смета да непрестано говори напросто опчињавајући Гостионичара, који ће постепено ипак почети да губи стрпљење. Стари глумац говори са театралним заносом и његовом реториком често провејавају цинизам и сарказам нарочито када, не штедећи никога, говори о савременим политичким и културним приликама. Бернхард је по тој оштрој критици савремене људске егзистенције близак Бекету, мада он још више истиче комична својства апсурдне збиље. Зато је главни акценат читаве приче у драми коју је написао сам Театермахер, приказ како се „точак историје“ непрестано врти у кругу у којем и велике личности постају жртве општег бесмисла. Свакако да је завршна поента ове драме у олуји која ће изазвати пожар и растерати публику. На крају крајева – сви гневни изрази, све примедбе и изливи незадовољства узалудни су. Закључак је како није бесмислена само збиља него и глума која говори о њој.
[restrictedarea]

Добро одабравши угоститељски објекат као амбијент за извођење, редитељ Марко Мисирача, у сарадњи са драматургом Иваном Велисављевићем, прилагодио је текст и скратио, те је изостала завршна катастрофа. Међутим, основна намера редитеља је да ово дело доведе у раван наше културне ситуације. „Амбијентално играње комада причу фокусира на проблем уметности у Србији данас и поставља питање колико су позоришни ствараоци и сами одговорни за естрадизацију позоришта и обесмишљавање узвишености позоришног чина? (услед елитистичког става, ескапизма у позоришном репертоару, неспремности на суочавање са демонима свога времена и раскида са традицијом позоришта),“ – пита се редитељ у свом  кратком коментару штампаном у програму представе.  Нема сумње да су проблеми о којима Бернхард расправља у овој драми кроз излагање Театермахера, кога бравурозно тумачи Тихомир Станић, морали изазвати асоцијације на нашу савремену позоришну и, уопште, културну и друштвену ситуацију. И сам избор амбијента извођења схватамо као метафору: „Златни бокал“, уређен као угоститељски локал из 19. века, представљао је Србију данас!

Сматра се да је ово Бернхардово дело монодрама са додацима. И добро је што је тако: досадиле су нам монодраме које наши глумци обично  претварају у преопширне приче лишене сваке акције. Прича Театермахера у овој представи основни је  део драме  чврсто уткан у читав њен ток. А драма, четири одељка од којих сваки има своје тематско језгро у јединственом излагању главног јунака. То излагање није ништа друго до прича о позоришту и одражава стање духа једног театарског посленика, који се, иако већ близу краја каријере, није уморио те зато не сустаје у  својој самохвали о уметничким достигнућима на великим сценама, нити пак да чинодејствује на сцени, макар она била и у сценском простору – сценограф Борис Максимовић – гостионице забаченог села.

Тихомир Станић тумачио је Театермахера са таквим ангажманом да смо све време имали утисак како се идентификовао са читавом причом. При том је ауторитативним понашањем сугестивно  деловао не само на Гостионичара, кога је са добро одабраним комичним акцентима тумачио Бранко Јанковић, затим на своје глумце, сина и кћерку, које су са наглашеном бојажљивошћу интерпретирали Милан Никитовић и Јована Плескоњић, него и на публику. Читава прича Театермахерова, била она истинита или не, свеједно је, будући да је у казивању Тихомира Станића била ефектно исклесан текст у који он верује. А кад он верује, што и ми да не поверујемо? Заносна је то прича о робовању и величини глумачкога позива, коју сваки љубитељ позоришта треба да види и чује.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *