Јован Пејин, историчар – Степинац светац из пакла

Срби и Руси су једини европски народи које су римокатолици живе спаљивали само зато што су православни. Хитлер је био сумњичав у успех истребљења Срба, Степинац је веровао!

Разговарала Биљана Жиковић Фотографије Милан Тимотић

Најновија књига историчара Јована Пејина „Степинац, балкански Томас де Торкемада“, о кардиналу Алојзију Степинцу, преведена на руски језик, историјски је и документован одговор на покушај да се овај хрватски црквени поглавар беатификује, да се претвори у светитеља онај који је благосиљао, надгледао и награђивао масовне усташке злочине над српским народом у НДХ од 1941-1945. Пејин, историчар, архивски саветник, својевремено директор Архива Србије, за „Печат“ говори о улози Степинца у геноциду над Србима у НДХ, о антисрпској политичкој клими у окружењу. На почетку разговора, он указује на историјска документа, сведочанства о злочинима над Србима у НДХ, и на сазнања до којих је дошао.

– На основу расположиве литературе и архивске грађе коју сам користио у раду стекао сам одређени поглед на личност и делатност загребачког надбискупа, а потом кардинала Алојзија Степинца. Поглед сам допунио читањем и коришћењем архивске грађе настале радом државних органа Независне државе Хрватске те могу да закључим: да је Данте Алигијери био жив 1941-1945, „Црква у Хрвата“, Хрвати заједно са „новим Хрватима“ одавно, већ од 1946. године, имали би правог свеца и „мученика“ – изравно из пакла! Користио сам и проверене податке Музеја геноцида у Београду, који је установио др Милан Булајић, релевантну литературу као и архивску грађу усташке провенијенције из збирке Архива Српске православне цркве. Нашао сам много података из грађе настале радом органа немачких и италијанских окупатора која је предата суду јавности.

Зашто је књига најпре преводена на руски?

Руси су, као и Срби, на удару римокатоличке пропаганде из Пољске и Литваније а сада и из дела унијатске Украјине. Срби су на удару са простора савремене Хрватске, а делимично и из Мађарске. Србима и Русима је угрожена духовност, а са њом и цивилизацијски и национални идентитет. Срби, њихова елита, о цивилизацијској угрожености мање размишљају, тачније врло су немарни, и не пружају чврст отпор какав би требало да пруже – за разлику од руске елите која је бескомпромисна. Елите оба народа добро знају да су Срби и Руси једини европски народи које су римокатолици живе спаљивали само зато што су православни! Ово је основни разлог зашто је књига преведена на руски језик. Очекујем, врло брзо, да се књига појави и на енглеском језику, како би се и англосаксонска јавност упознала са „мисионарским“ радом и „мучеништвом“ свеца из пакла!
[restrictedarea]

Да ли има нових момената везаних за личност Степинца?

Наша јавност је успавана причом да је Алојзије Степинац био добровољац у српској војсци и солунски борац. Ништа од тога! Његово добровољство на Солунском фронту је мит. Мит је демистификовао хрватски историчар, далматински католик проф. др Љубо Бобан, нимало склон југословенству и Србима… Истина, Степинац се, у заробљеничком логору у Италији 1918, пријавио управи логора да жели да ступи у југословенску војску која није постојала, али је могао у српску. Стигао је у Солун када је фронт већ био пробијен а српска војска са савезницима већ била на Сави и Дунаву и почела пребацивање преко ових река и Дрине у српске земље! Будући да је Алојзије Степинац био резервни официр хрватског домобранства, после дообуке је упућен на дужност у војску која није била ни српска ни војска Краљевине СХС пошто мир са Централним силама још није био склопљен. Прошао је кроз Битољ, Скопље а највише се задржао на служби у гарнизону у Ђаковици, све до склапања мировних уговора у Паризу 1920. Потом  је поднео оставку на официрску дужност и отишао у Загреб. Ово је најкраћи опис добровољачке војничке дужности Алојзија Степинца у српској, односно војсци Краљевине СХС. Овај мит је био потребан да, после низа Немаца, на чело загребачке надбискупије буде изабран Хрват, и да избор потврди регент Александар Карађорђевић.

Која су се средства користила у циљу релативизације и минимизирања злочина НДХ над Србима?

У југословенској историографији извршена је идеолошка политичка релативизација стварања Независне Државе Хрватске, поређењем ове државе са немачком комесарском управом 1941. у окупираној Србији а од августа владом Народног спаса генерала Милана Недића. Затим је следио покушај да се холокауст у Србији, који је спровео Гестапо, повеже са генералом Миланом Недићем и да се он прикаже као антисемита који је учествовао у уништавању српских Јевреја и Рома, што је симбол политике подметања нацизма и антисемитизма Србима као народу. Усташе, хрватски нацисти, посебна војска НДХ, за разлику од домобрана, поређена је и пореди се још увек, са легалним организованим антифашистичким ослободилачким покретом владе Краљевине Југославије која је имала седиште у Лондону, одакле је одржавала дипломатске везе са савезницима и водила одбрамбени рат у земљи против снага Осовине и њиховог савезника НДХ. Поред герилских активности у земљи Југословенске војске у отаџбини, стално се прикрива и заборавља активност југословенских пилота у одбрани Енглеске као и деловање југословенске морнарице, нарочито подморнице „Небојша“, на мору!

Како коментаришете став СПЦ о геноциду над српским народом у НДХ, а како покушај баетификације Степинца у Римокатоличкој цркви?

Српска црква није eclissia militaris, па иако црквени оци знају шта се догодило са њиховом паством у трожупанијској Хрватској, у Босни и Херцеговини, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, Срему, Далмацији и Дубровнику, говоре у складу са хришћанском љубави према ближњима. То не значи да су заборавили геноцидни злочин Хрвата као народа који је подржала и предводила „Црква у Хрвата“ него се држе речи патријарха Германа изречене у Јасеновцу септембра 1984: „Браћо, да праштамо – морамо, јер је то јеванђеоска заповест, али да заборавимо – не можемо!“ Зар изречени став врха СПЦ према злочину над Србима није најбоља формулација?

Што се тиче беатификације у Римској цркви – па, велики инквизитор Томас де Торкемада, иако се борио за веру ломачама на којима су спаљивани живи људи, није проглашен за свеца, као и низ других убица који су у име вере водили вернике у злочине, не само у Европи. Покушај беатификације надбискупа, потоњег кардинала Алојзија Степинца од стране „Цркве у Хрвата“ јесте продужетак злочина геноцида над Србима… Степинац се појавио на историјској сцени заједно са усташким покретом под покровитељством нацизма и фашизма. Као прва личност „Цркве у Хрвата“, са највећим утицајем на паству, нечињењем ни једног корака против геноцида усташког режима над Србима и другима, учестовао је у истребљењу православног српског народа да би утемељио хрватску државу, етнички и конфесионално чисту. Сам Хитлер је био сумњичав у успех истребљења Срба – Степинац је веровао! Све је знао! Добијао је вести од својих повереника, не само свештеника и редовника, него и од представника омладинске организације која је била под његовим високим покровитељством а чији су чланови, мушки и женски, активно учествовали у усташким акцијама и покољима.

Какав је положај Срба у садашњој Хрватској?

Исто као 1945. године после геноцида у НДХ. Нема разлике.

Хрватска, некадашњи део поражене Аустроугарске монархије, водила је у оквирима Југославије борбу за њено федерализовање ради стварања Велике Хрватске, неоствареног политичког циља наговештеног у разговорима 1909. у Загребу хрватских политичара са престолонаследником хабзбуршког трона Францом Фердинандом. Плод овог незадовољства је геноцид над Србима у трожупанијској Хрватској са Славонијом 1914-1918, а затим НДХ 1941-1945, сецесионистичко-терористичка побуна 1991. године у Хрватској и ратови 1991-1999.

Сада је у Хрватској мало другачије. После терористичке побуне, изазивања ратова и сецесије Хрватске, Срби се декларативно трпе а тајно се прогањају. С времена на време избије експлозија мржње према свему што је српско, као ломљење ћирилских натписа. Углавном, нетрпељивост и притисак на Србе у Хрватској се крије од ЕУ, чији челници гледају Хрватску са симпатијама из расистичких и конфесионалних разлога. Нетрпељивост се, поред разбијања и скидања ћирилских натписа, види на спортским стадионима који су најбољи приказ става и мишљења хрватског друштва према Србима које није званично него интимно и даје увид у стварно стање. Политичари окупљени у Загребу, у органима власти и странкама, и другим великим центрима својим реаговањем или нереаговањем на ове појаве најбоље сведоче о хрватском примитивном менталитету који је основа избијања мржње на видело јавности.

Као врстан историчар и искусан архивски саветник, много година изучавали сте историју Војводине, указујући на опасност од политички подгрејаваног аутомаштва.

Аутономија је неприродна и непотребна за Србе у држави коју су створили. Постављам и понављам питање: у чему је смисао аутономије Срба у Србији? Не добијам одговор! Понавља се стално кроатокомунистичка теза о народима и народностима Војводине, мултиконфесионална и мултинационална област, што у суштини није тачно. Све националне групе славе јубилеје досељавања, нарочито од 18. и 19. века, и одувек живе у српском окружењу. Увек су били и сада су мањине. Српска аутономија Војводине – то је дух поделе једног народа и подстицање нетрпељивости међу грађанима. Колебање око јединства српског народа је његов пораз, а аутономија покрајине је средство да се ово стање одржава. Размислите, уосталом, о природи уједињења Баната, Бачке, Барање и Срема, да подвучемо, „без преговора, без услова и без поговора“, а затим о смислу аутономије Срба у Србији. Ово подвлачимо из разлога што је аутономија Војводине део политике ревизије граница у Европи коју од 1920. води Немачка!

Како коментаришете стање на Косову и Метохији?

Стање је катастрофално! Арбанаси су, као муслимани, задовољни пошто су под европском окупацијом која им је омогућила да имају исламску државу под окриљем САД, а посебно Немачке и Велике Британије. Истерали су највећи део каура, Срба, а потом, према шеријату, извршили пљачку њихове имовине а у наставку уништавају српска гробља, као и споменике културе који Албанце подсећају да су уљези на Косову и Метохији. Нису још сасвим сигурни у плодове пљачке туђег, али рачунају на САД, Велику Британију, Немачку и Турску да ће их даље штитити. У ствари, не знају „шта се иза брда ваља“, што не знају ни Срби који су свесни да су задржали експанзију утицаја САД 20 година.

Арбанаси покушавају да направе државу на туђој територији – српској. Понашање арбанашке елите, нарочито када тврде да Косово и Метохија никада нису били у саставу Србије, јесте показатељ бахатости малог силеџије иза леђа великог. Стање окупације трајаће неизвесно дуго и зависи од односа великих сила, чак и Турске која се највише ангажовала на Балкану као савезник САД и Немачке у нади да обнови свој утицај и доведе балканске хришћане у стање зависности од Анкаре. Наравно, Срби ове силе на својој територији не желе и не прихватају, а нарочито не Турску! Срби су уморни од ратних и политичких притисака, ускраћивања њихових права као народа у Војводини, на КиМ, али и на другим просторима Балкана на којима су се развијале српске државе, на којима су изградили споменике културе, где се говори српски језик и зарад којих су водили устанке, ратове и револуцију од 1804-1918, све до контрареволуције 1941-1945, која је зауставила њихово национално конституисање а затим и конституисање Југославије на темељима словенске солидарности.

Лице са Интерполових потерница

Хтели не хтели, видимо Хашима Тачија, исламисту и џихадисту, окупаног, очешљаног, обријаног и у европском оделу са краватом, на челу Арбанаса на Косову и Метохији. То је воља његових газда и плод њиховог међусобног компромиса у Брислу. Поред тога што је то воља његових газда, то је и награда за помоћ НАТО-у у рату против Срба и постигнутог стратегијског циља Немачке у напору да обнови политички утицај на правцу ка Блиском истоку. Његова политичка судбина је везана за стратегијске циљеве великих сила у њиховом глобалном обрачуна и његова звезда ће толико сијати. Подсетићемо случај Тачи је део старе европске политике – устанак Арбанаса 1911, под надзором Хабзбуршке монархије, Немачке и Италије имао је исти циљ али је довео до Првог балканског рата и истеривања Турске 1912, са Балкана. Срби су жртва ове политике а ни Арбанаси нису мање угрожени. Његова политичка свест везана је за братство и фис и тако се понашају. Не зна се колико је по командној одговорности Тачи побио Срба и Арбанаса и колико је продато под његовим надзором људских органа. То што су српски споменици културе уништени и уништавају се на КиМ, то је део општег муслиманског става да све што није у складу са исламом, мора се уништити. Гробља и цркве су уништавани стално и пре терористичке побуне на КиМ а сада само следи наставак. Нападана су српска деца и одрасли више деценија од завршетка Другог св. рата. Вести су прикриване под надзором врха КПЈ/СКЈ а истовремено стварана је партијско-политичка веза Загреба и Приштине којој се придружило муслиманско Сарајево, где је створена арбанашка енклава студената са простора КиМ и западне Македоније. Све ово створило је Хашима Тачија! Тешко да ће се брзо изменити овај размештај политичких и војних снага, али ће се изменити. Зато не треба губити наду. Негујмо завет светог кнеза Лазара, који нас обавезује да умножимо народ и обновимо државу!
[/restrictedarea]