Почетна / Култура / „Инстант класик“ за студије античке филозофије на српском језику

„Инстант класик“ за студије античке филозофије на српском језику

Кад Платон приповеда

ПлатонПише Никола Танасић

Због чега дело Ирине Деретић, Платонова филозофска терминологија с правом претендује на место класика српске хеленистике и историје филозофије уопште

Иако је изашла још 2014. године и самим тим не представља новитет на српској културној сцени, књига Ирине Деретић „Платонова филозофска митологија“ и даље је дело вредно пажње како стручне јавности, тако и обичне публике која се интересује за античку филозофију. Без обзира на значајан допринос који је ово капитално дело једног од наших најугледнијих хелениста дало истраживању античке грчке филозофије у Србији, у питању је књига која представља занимљиво штиво и за читаоце који према Платоновој филозофији и древним цивилизацијама гаје обичну, нестручну радозналост. Као професор и аутор Ирина Деретић на Филозофском факултету у Београду директни је настављач светле традиције српске хеленистике коју је утемељио легендарни др Миша Ђурић, а на коју су се значајним успесима надовезивали његови наследници Бранко Павловић, Слободан Жуњић и Милош Арсенијевић. Ова аутентична српска школа интерпретације античке културне и филозофске заоставштине заснива се на фундаменталним начелима филозофске херменеутике, настојећи не да српске читаоце „информише“ о учењима великих хеленских мислилаца већ да „стапањем хоризоната“ античке филозофије и српске културне и књижевне баштине омогући услове за аутентично и непосредно разумевање хеленских филозофа, као и за истинско укорењивање српске грађанске културе у заједничким темељима европске цивилизације.

„Платонова филозофска митологија“ надовезује се на ову лепу традицију и частан педагошки подухват – да се о неким од фундаменталних питања и проблема античке филозофије мисли из духа српског језика и са снажним ослањањем на нашу традиционалну етику, аксиологију и терминологију, у мери у којој је то могуће без наношења штете тумаченом материјалу. Ова књига писана је пре свега лепим језиком, а њено читање на чисто естетском нивоу представља задовољство. Истовремено, у духу класичних методолошких императива великих филозофа, писана је јасно и разговетно, без разметљивог академског жаргона који често непотребно оптерећује филозофску литературу, па је самим тим одличан изворник за свакога ко о античкој филозофији и цивилизацији хоће да научи нешто више. Најзад, она је веома озбиљно стручно штиво за истраживаче Платона и Антике, који се преко ње могу упутити у неке од најактуелнијих академских расправа о централним местима Платоновог опуса. Ови различити аспекти књиге – естетски, историјско-филозофски и проблемски – са лакоћом се међусобно преплићу, никада не оптерећујући једно друго. У том смислу ово дело с правом претендује на место класика српске хеленистике и историје филозофије уопште.

[restrictedarea]

Мит као „истинита лаж“ Одлука ауторке да капитално дело о Платону посвети управо Атињаниновим митовима на први поглед представља необичан одабир фокуса. Традиционална историографија је Платоновим митовима додуше признавала фундаментални значај унутар филозофовог опуса, али је то признање често праћено нелагодом, која у доброј мери произлази из Платонових списа. Утолико се велики део Платоновог „митолошког корпуса“ неправедно игнорисао, или се насилно гурао у редукционистичку матрицу која је митове по сваку цену претварала у „алегорије“ и „илустрације“ са искључивом функцијом појашњавања и опслуживање „правих филозофских аргумената“, писаних, наравно, у „филозофичнијем“, немитолошком облику. Уосталом, Платон нам говори о „древном расколу“ између песништва и филозофије, а његови аргументи су неизбежна полазна тачка кад год се образлаже позната теза о „вечном сукобу митоса и логоса“, песништва и књижевности на једној, и науке и филозофије на другој страни.

Платон 2Наспрам тога, разматрање Платонових митова, необичних и шароликих прича којих су пуни његови дијалози, и који на први поглед делују као „украси“ нешто „сувљег“ филозофског дискурса (мада и ту Платонов литерарни геније долази до изражаја), скок је у саму срж Платонове мисли, а преко ње и хеленског духа уопште. Бавећи се његовим митовима, ми се прихватамо промишљања његових филозофски најрелевантнијих места и најдубљих филозофских проблема, који су истовремено писани на „најмање филозофски начин“. Ово свакако није случајност – док Платон представља једног од најзначајнијих утемељивача дијалектике као основе свих каснијих научних метода, сваки пут када његово научнодијалектичко истраживање дође до највиших истина и најдубљих увида, он некако неприметно из строгог аргументованог дискурса прелази у флуиднији, методолошки дифузан, али интуитивно разумљивији домен приче и мита. Ако је за читав низ тумача и коментатора ово био знак да је Платон дошао до крајњих домета до којих га може довести његова филозофска методологија, Ирина Деретић инсистира на целовитости његовог теоријског дискурса, и на митовима као не само интегралном већ често и фундаменталном делу Атињанинове филозофске аргументације.

Утолико „Платонова филозофска митологија“ доказује једноставну тврдњу, поткрепљујући тај став познатим местима из Платонових дијалога – да сам појам „митологије“ не представља оксиморон, и да митско приповедање може бити интегрални део филозофског и научног дискурса, да оно може бити својеврстан облик аргументације, баш као што се о њему може смислено и озбиљно полемисати. Ирина Деретић поготово наглашава славно место из Платоновог дијалога Тимај, где нам Платон поручује да највећи узлети људске науке, оличени у физици и астрономији, и даље не представљају никакав непосредан увид у вечну природу космоса већ само „вероватну причу“, која није ништа више од добро осмишљеног, уверљивог и сликовитог приказа истине. Али иако је наука као мит само „истинолика“, односно „правдоподобна“, то и даље не значи да она оличава некакву лаж или обману, често приписиване митовима. Ауторка нам надахнуто указује на важна места из Платонове Државе, где се наглашава да „ако мит у целини и представља лаж, у њему је опет садржана нека истина“, или где се чак о њему у духу дијалектике говори као о „истинитој лажи“. Она наглашава филозофски, епистемички, и посебно „фармаколошки“ значај мита као својеврсног „лека и исцељења“ за недостатке људске рационалности.

Ирина ДеретићАрхеолошка херменеутика Истражујући Платонове митове, Ирина Деретић се руководи унеколико модификованом филозофско-херменеутичком методологијом коју назива „археолошком херменеутиком“. Она у себи подразумева двоструки напор интерпретације, који истовремено синхронијски настоји да протумачи смисао мита у контексту саме Платонове филозофије, и да дијахронијски тај смисао пренесе у наш језик и филозофску терминологију. Ниједан од ова два задатка није једноставан, али је ауторка исправно увидела да се до аутентичног разумевања места митова у Платоновом опусу може доћи само ако се оба ова интерпретативна захвата спроведу истовремено. У књизи она богати митолошки садржај Платонових дијалога разврстава у три најважније и најобухватније категорије – етиолошке (митови о постању и пореклу), еротске (митови о љубави и природи људске душе) и есхатолошке (митови о загробном животу и спознању коначних истина о универзуму), да би на крају као посебан случај размотрила славни Мит о Пећини из Државе као својеврсну жижну тачку и врхунац Платоновог филозофског стваралаштва.

У свакој од ових различитих категорија разматра се неколико парадигматских филозофских митова. Унутар етиолошког корпуса ауторка анализира мит о настанку човека из дијалога Протагора, у коме је човекова обдареност разумом и славна „крађа ватре“ приказана као Прометејев покушај да забашури и исправи пропуст његовог брата Епиметеја, који је човека учинио јединим живим бићем необдареним (ми бисмо рекли) „еволутивним“ предностима у односу на друге животиње. Она такође анализира занимљиву и необичну причу из дијалога Државник, где се животно описује стање људи за време владавине Зевсовог оца Крона, који су се, попут филмског Бенџамина Батона, рађали као старци, да би умирали као бебе. У еротском корпусу разматра се духовити „аристофановски“ мит о андрогинима као примордијалним људским бићима састављеним од два човека, које су богови раставили јер су такви били превише моћни, да би они касније целог живота трагали за својом „другом половином“. Такође се анализира познати и утицајни психолошки мит из дијалога Федар, где се три дела људске душе (страст, срчаност и разум) представљају као двоколица у коју је упрегнут „један лош и један добар коњ“, а којом управља разуман човек. Најзад, у оквиру есхатолошких разматрања ауторка се бави трима сродним, али садржински веома различитим митовима о постегзистенцији душе и суђењу мртвима после смрти, а који се налазе у дијалозима Горгија, Федон и Држава. Следи дубинска и савремена анализа Мита о Пећини, где ауторка указује на најважније интерпретативне парадигме централног места Платонове филозофије, као и на непролазни значај који овај бисер европске духовне баштине има у наше време.

 

Увиди у природу савременог друштва стари два и по миленијума

„Платоновој филозофској терминологији“ читалац може да приступи као енциклопедијском извору, преко кога може да се упозна било са Платоновом мишљу, било са изванредним духом хеленске цивилизације, који у Платоновим делима најснажније долази до изражаја управо кроз његове митове. Дакле, ова књига може да се чита као лепо написан и занимљиво састављен зборник интелектуално узбудљивих прича из старине. Али колико год тај паидетички задатак био племенит, ова књига се у њему не исцрпљује – она представља изузетно озбиљан прилог и практично „инстант класик“ у студијама античке филозофије на српском језику. Филозофски задатак који ауторка овде преузима на себе – разматрање и превазилажење двоипомиленијумског јаза између мита (књижевности, поезије, уметности) и филозофије (науке, знања) – није ни најмање наиван, а она му приступа на достојан начин, и на нивоу садржаја, и на нивоу форме. Анализирајући Платонове митове, она се истовремено ослања на најрелевантније домаће и стране интерпретаторе, као и на дубоке језичке и духовне интуиције српског језика, често ближег хеленском изворнику од језика „великих филозофских школа“.

Иако то свакако није на првом месту, није згорег приметити да књига Ирине Деретић представља јасан доказ да српска филозофија ни на који начин није провинцијална, и да се на српском језику може мислити о „великим питањима“ филозофије једнако јасно и разговетно као на неком од „филозофских језика“, док одређени увиди могу да буду дубљи и јаснији. Исто тако, ауторкина богата ерудиција и раскошно познавање материје, укључујући подједнако интерпретативне традиције Запада (немачка и англосаксонска школа) и интуитивне увиде Истока (руска и грчка школа), омогућавају јој не само да се, у најбољем духу српске филозофске традиције, према „филозофским идеологијама“ ових школа позиционира неутрално већ и да, захваљујући овом одсуству једностраности и интерпретативне моноакцентности, проблем сагледа на потпунији и обухватнији начин.

Најзад, не треба заборавити ни наизглед банални, али суштински важан друштвени значај проблематике која се разматра у овој књизи. Изучавање митологије уопште, а поготово у овом филозофском облику, укорењеном у теорији и рационалном дискурсу, фундаментални је задатак за самоутемељење сваког друштва, а поготово друштва толико митотворачког и богатог конститутивним митовима као што је српско. Реафирмишући значај мита и приповедања за филозофију, ми истовремено реафирмишемо улогу мита за утемељење друштвених институција и културе једног народа, а анализирајући Платонове митове, учимо се и да разумемо и ценимо сопствене митове, чија се друштвена и културна улога није битно променила од Платоновог времена наовамо, а који се из дневнополитичких разлога често занемарују, игноришу, понекад чак и презиру. Јер митове чини привлачним и занимљивим управо то што су њихове истине вечне, и што одолевају зубу времена и привременим идеолошким модама. Уосталом, и сами Платонови митови нас данас могу више научити о природи човека и друштва, него читави томови савремених научних студија. То је, најзад, њихова сврха, и разлог што их је велики Атињанин задржао у својим филозофским списима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *