Иницијације једног приповедача

STANISLAV-KRAKOV knjiga
Станислав Краков – авангарда, маргина, наслеђе – Зборник радова о стваралаштву Станислава Кракова 1895–1968, приредио Мирко Демић, Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац, 2015.

Пише Владимир Димитријевић

Поводом стодвадесетогодишњице рођења Станислава Кракова, у Крагујевцу је 2015. организован научни скуп о његовом стваралаштву, на коме се окупио низ млађих тумача, жељних да покажу ко нам се вратио из изгнанства изазваног идеолошким остракизмом. Плодови овог сусрета сакупљени су у зборнику Станислав Краков – авангарда, маргина, наслеђе, који је уредио Мирко Демић, наговестивши у предговору да би наша култура ускоро могла да добије и сабрана дела овог аутора.

КРАКОВЉЕВА ЕПОХА Краков је човек кога су обликовали ратови, ти, како рече Јингер, „манастири са зидовима од огња“.Прошавши све, Краков је, на различитим местима, сведочио о том страшном, онима споља непојамном искуству, које води на ивицу живота и смрти.

У огледу „Краци Краковљеве поетике тела: еротизам, сексуалност, рат“ др Владимир Б. Перић бави се еротизмом тела, срца и сакралног у делу овог аутора. Тело је, код писца „Крила“, каже Перић, „месо – које – жуди“; жена је и обоготворавана и представљена као животињски агресивна; сакрални еротизам Кракова подразумева да је ОНА жртва, а ОН приносилац жртве. Перић у његовом делу уочава и пројаву нарцизма као аутоеротизма, који се приписује женама. Код Кракова тело је и лепо (јављајући се кроз платонску љубав и мадонизам), и ружно (порнографско, садизам, проституција), узвишено (обоготворење жене), љупко (нежна женственост), трагично, комично итд. Еротско је, сматра Перић, код Кракова покушај одбране човештва у рашчовечавајућим условима рата.
[restrictedarea]

РОМАН КАО ФИЛМ У огледу „Роман: филм/ Кинематографска естетика у роману Крила Станислава Кракова“, Жарко Миленковић фокусира се на чињеницу да је Краков свој роман писао као да снима филм. Зашто? Зато да би указао на изузетну динамичност приказаних појава, и да би спречио класично приповедање које прети патетичношћу на једној и читаочевом неверицом на другој страни. Лотман је уочио да у филму сваки детаљ може бити издвојен и подједнако битан – а Краков пише своју књигу, у којој су мучне слике страдања и уништења прекидане иронијом и цинизмом или еротским сценама. Ипак, по Миленковићу, чак ни филм не би поднео оно што је поднео Краковљев роман: слику преполовљеног леша после које кипи млеко у менажи; слику војника који прави крстић од тисовине да га штити од метка, али гине од гранате; слику препеченог јагњета на ражњу поред кога, у пепелу, лежи мртви кувар.

Миленковић сматра да Краковљев роман није антиратни (каква су, рецимо, Ремаркова дела); он је својеврсна афирмација рата као граничног човековог искуства, о чему је писао Црњански у чланку „Оклеветани рат“, чиме је изазвао буру на „књижевној левици“ и навео чак и Крлежу да га оптужи да је домаћи Гебелс.

НОВЕЛИСТИКА И АЕРОПОЕТИКА Бавећи се Краковљевим новелама, Драган Бабић се у огледу „Путујућа трагедија: Први светски рат и новеле Станислава Кракова“ осврће на то да је Краков, по Растку Петровићу, писцу „Дана шестог“, „човек који је видео рат“ више од свих других, домаћих или страних писаца, и који је у рату порастао. Понављајући, са Гојком Тешићем, да Краковљеве новеле јесу у самим врховима наше прозе двадесетих година прошлог века, Бабић нас подсећа да нам предстоје компаративна и интертекстуална изучавања његове новелистике на фону прозе Поа, Игоа, Хемингвеја, Кафке, Велса, Лавкрафта, Бабеља, Пиљњака, Пшибишевског и других.

Др Часлав В. Николић у тексту „Аеропоетика: Црвени пјеро Станислава Кракова“ води нас у авион из кога Краков у овој својој прози почиње да гледа свет. „Новостечену хелиооптику“ (Николићев израз) има и Милош Црњански, који такође лети над Србијом и сведочи: „Доле под нама је остало све што је ружно, друштва, људи, преваре, зависти. Сунце нам сија право у очи, острва су дуга и зелена, Сава сасвим румена, и Авала као жбун у башти.“ Наравно да је човек који Србију гледа из авиона сасвим другачији песник од Дучића и Ракића…

ОСМАНИЗАЦИЈА И АМЕРИКАНИЗАЦИЈА Александар Д. Матић се бавио Краковљевим путописом „Кроз Јужну Србију“ указујући на пишчев путописни Југ као на подручје великих укрштања древности и савремености. На Југу постоји све у исти мах: и прабалканска прошлост, и древни Рим, и Византија, и Душаново царство, и Турска, а после Првог светског рата јавља се и Америка као обећана земља у којој се може почети из почетка, без терета личне и народне прошлости, у којој је могуће радити и зарадити и остварити снове. Краков је у опису овог простора растрзан између противречности: на једној страни је против оријенталног дремежа а за „америчко“ убрзање живота, који треба да постане полетни рад и витални покрет; на другој страни, он жали за древношћу која нестаје и људима који су столећима чували наш идентитет у свом бескрајном, печалбарском сиромаштву. Краков уочава и заборав који је пао на поља где је у тек протеклом рату проливено толико крви. Иако је то можда заборав који помаже да се преживи и иде даље, јер су ужаси преживљеног превазилазили све што човек може замислити, ипак га тај заборав боли, као и Црњанског на Крфу, који схвата да ће умрети због Сербие, не сретнувши се с њом.

КАДА СЕ НАВАЛИ БАЛКАН ПЛАНИНА Наталија Лудошки се позабавила односом Танатоса и Ероса у мемоарској књизи „Живот човека на Балкану“. Краков у својим мемоарима памти, како је писао и непосредно после Кајмакчалана, да се, под сталним ужасима, бежи у еротско; што се више гине, то више има потребе за женама… Рат и убијање, подсећа нас, изазивају противречне осећаје – снажно је чувствовање победе, али поглед на мртвог непријатеља жестоко узнемирава. Пораће је, опомиње нас, понекад и горе од рата, јер поставља питање смисла – како живети ван рова, без убијања, без снажних утисака на које се човек навикао. Једине две смислене категорије за двадесеттрогодишњег Кракова су рат и љубав, а мир доноси разочарање. Зато Краков сведочи о пораћу: „Све се изменило и све је опет по староме, само ја више нисам ја. /…/ један необјашњиви притисак гњечи свако моје одушевљење и ништа више не уноси радост у мене.“ У таквом стању, Краков шаље сигнал равнодушном свету – покушава да се убије. Док лебди на граници живота и смрти, у њему побеђује нагон за животом, на који га подсећа и Исидора Секулић кад му каже да је јунак, а да јунаци, као ни стихије, не могу умрети.

Оглед Милице Вучковић „На крилима части и страха/ (Не)идеализовани патриотизам у Србаља“ бави се еволуцијом Краковљевог погледа на рат, од проза писаних одмах после војне до „Живота човека на Балкану“. У послератним причама и романима присутно је осећање антиратно, исказано на нарочит, неагресиван начин: људи су, по младом авангардисти Кракову, слаба бића, која су спремна и да гину и да беже, и да лете и да блудниче; патриотизам се и не помиње. У „Животу човека на Балкану“, који је, из предговора Краковљевог се то види, писан и за европско око, што треба да сагледа балканског човека у вртлозима историје, има патриотизма, плода зрелих сазирања, али он ни ту није патетичан него преживљен, заснован на искуству спремности на жртву уоченом и код других и код себе.
[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Једна исправка: Александра Д. Матић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *