Почетна / Друштво / ИМТ трка за џекпотом на Новом Београду

ИМТ трка за џекпотом на Новом Београду

ИМТПише Милош Милојевић

У случају ИМТ-а, према сведочењима упућених, постоји више заинтересованих страних партнера способних да покрену производњу и запосле раднике. Економска супстанца предузећа није разорена, а преостала имовина којом још увек располаже може да избави фирму из стеге пренапумпаних дуговања

Новија српска економска историја полудобровољног довођења у неоколонијални положај обележена је неколицином митова чија је улога да идеолошки оправдају ове политичке потезе. После 2000. године један од типичних митова било је инсистирање на малим и средњим предузећима као мотору развоја привреде, и тобожњој превазиђености и анахроности великих производних система. Други међу тим митовима је инсистирање на иманентној инфериорности српске привреде, односно на наводној неспособности српских привредника и радника да овладају сложеним производним поступцима и да светском тржишту понуде софистициране, савремене и – скупе производе.

ТРАКТОРИ КОЈИ РУШЕ МИТОВЕ  У претходном броју „Печата“ писали смо о путу ИМТ-а од успешног предузећа тешке индустрије до стечаја оглашеног у септембру 2015. године. На случају ИМТ-а јасно се може пратити способност да се у српским (и југословенским) приликама, усвајајући техничка знања из иностранства, развије домаћи производни програм високог технолошког нивоа. Наиме, није протекло много од куповине првих лиценци за производњу трактора 1955. до сопствених производних линија. Како наводи инжењер Часлав Ивановић, на избирљивом америчком тржишту ИМТ трактор се показао као технички квалитетан производ; на узорку од 6.000 трактора извезених у САД између 1989. и 1993. године – у питању су модели од ИМТ 539 (39 коњских снага) до ИМТ 5.136 (од 136 коњских снага) – прокњижен је трошак у гарантном року од 0,55 одсто, што је на нивоу најбољих светских произвођача трактора.

Радослав Радовић, некадашњи генерални директор овог предузећа, наводи пак и да је последњих година ИМТ овладао производном технологијом софистицираних уређаја који подразумевају уградњу сигурносне кабине, синхронизоване трансмисије, дигиталну инструмент таблу, ојачану подизну хидраулику, електронску регулацију вучне силе и друге техничке елементе карактеристичне за било који од савремених произвођача.

[restrictedarea]

РАСПРОДАЈА У БЕСЦЕЊЕ После 2000. године властима је, међутим, од покушаја да се обнови производни процес и фабрика врати у живот далеко привлачнија постала локација ИМТ-а и огромно земљиште на којој се налази фабрички комплекс.

Пратећи совјетску економску праксу, ондашњи државни руководиоци су на простору данашњег ИМТ-а основали још 1947. године Завод „Александар Ранковић“. Завод, потоњи ИМТ, смештен је на општини Нови Београд, на површини од више десетина хектара земље. Новобеоградски фабрички комплекс и друга имовина ИМТ-а простирали су се на 62 уредно укњижена хектара земље. Између осталог, ИМТ је поседовао и репрезентативну пословну зграду у Улици Косте Главинића на Сењаку на три нивоа и са пола хектара земље, као и зимско одмаралиште на Дивчибарама са три хектара земље.

Љубомир Стевановић, генерални директор фабрике од 1986. до 1994. године, наводи да је после 2000. велики део ове имовине послужио као својеврсни плен нових властодржаца. Врло је тешко прецизно установити када и колико је имовине ИМТ продато и под којим условима. Радослав Радовић тврди да је Дирекција предузећа активно саучествовала у отуђењу имовине.

Зграда у Улици Косте Главинића продата је у бесцење, а земљиште на локацији Стари аеродром требало је да послужи као колатерал за кредит којим би била обновљена производња и исплаћена ургентна дуговања. Нажалост, ни од овога није било ништа – осим што је на некадашњој фабричкој земљи подигнут комплекс зграда на којима доминирају рекламе европских банака, телекомуникационих компанија и регионалних трговинских ланаца. Складиште резервних делова захватало је површину од 11 хектара, а сада се на том земљишту налазе угоститељски објекти, бензинска пумпа и неколико пословних зграда. Изненађујуће је да оволике површине нису донеле довољно средстава која би могла бити уложена у производни процес. По свој прилици, преговарачи продавца нису били нарочито вешти. И поред свега, преостало је још 36 хектара земљишта на локацији која је потенцијално исплатива грађевинска зона.

Будзашто је продавана и ИМТ-ова интелектуална својина: Радовић каже да је за 100 хиљада евра продато пет технологија за производњу пет трактора пакистанском купцу. О коликом потцењивању је реч речито сведочи чињеница да само техничка документација за кабину малог трактора кошта, отприлике, 150.000 евра!

ИМТ погон

МОГУЋНОСТИ ОПОРАВКА У недавном чланку Самоуправљање и приватизација Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, навео је да је у структури капитала самоуправних предузећа доминирала скупа и често беспотребна имовина (70 одсто) а да на неретко застарелу и нефункционалну опрему одлази свега 30 одсто вредности. Можда је професор Зец у праву када тврди да је имовина самоуправних предузећа понекад скупа и беспотребна – али у тешким тренуцима реформисања баш та имовина могла би да послужи као база за финансијски и производни опоравак. Наравно, ако се не продаје убесцење већ по тржишним ценама. Нажалост, у многим случајевима тежиште није било на покушајима обнове производње него на превођењу скупе имовине у приватне руке по повољним ценама.

Да ли је министар привреде Жељко Сертић, када је недавно изјавио да се иде ка гашењу бројних предузећа, бивших производних гиганата, био свестан да могућности за опоравак барем неких од њих нису исцрпљене? У случају ИМТ-а, према сведочењима упућених, постоји више заинтересованих страних партнера способних да покрену производњу и запосле раднике. Економска супстанца предузећа није разорена, а преостала имовина којом још увек располаже може да избави фирму из стеге пренапумпаних дуговања. На крају, кључно питање је да ли Србија сме да, у тешким економским приликама, не покуша све што је у њеној моћи да опорави некадашње стубове сопствене привреде?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Uništenje proizvodnje i to dobrih i jeftinih traktora u poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija ravno je nacionalnoj izdaji. Znamo da je srpski seljak osiromašen i sad mu uzimate i donekle povoljan domaći traktor a nudite zapadne Steyr, john deere ili casse traktore. Kvaliteta je kod njih neupitna ali cena za prosečnog seljaka Srbije debelo previsoka. Pa ako premijer želi dobro svom narodu i državi opstanak i buđenje IMT uz svu moguću pomoć države bit će dokaz da govori istinu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *