Почетна / Документи / Грађа за речник 21- Муке помирења

Грађа за речник 21- Муке помирења

milovan-danojlic (2)Пише Милован Данојлић

Помирење је свакако потребно, не толико између људи и народа, колико свакога од нас са истином, и са извесним вишим смислом постојања. За верујуће, ове су врлине садржане у Апсолуту

Време је за помирење, кажу. Кога, с ким, и са чим? У нереду и пометњи могућа су разна изненађења. Као што су се јуче без ваљаних разлога тукли, могли би се сада безразложно и мирити. Требало би, ипак, утврдити програм и редослед братимљења. Убице и убијени имају природно првенство. Први, међутим, не пате од наступа кајања, а други су недоступни. Заговорници помирења нису имали у виду ову логистичку сметњу. Они су добромислећи идеалисти етичко-практичног смера, уверени да се човек даде речима извести на исправан пут. Није лепо мрзети, и није добро убијати. Ја сам нужно човек, а припадник одређене народне и верске заједнице случајно. Ово је речено пре највеће револуције модерног доба, а она ће се завршити масовним одсецањем глава на Тргу Слободе. Светом не управљају мудре мисли, он је у власти неких других сила. И ми смо, пола века, напредовали под широко развијеном заставом братства и јединства, да би се, на крају, браћа јединствено поклала.

Помирење је свакако потребно, не толико између људи и народа, колико свакога од нас са истином, и са извесним вишим смислом постојања. За верујуће, ове су врлине садржане у Апсолуту. Што се мене тиче, никога не мрзим, чак ни крпеље с којима, овога лета, у родном селу, не умем да изиђем на крај. Немам с ким да се мирим. Да је од мене, и мени сличних зависило, крвава свињарија из деведесетих се не би догодила. Не мучи ме мржња него згађеност над злочиначким безумљем које се тренутно умирило. Страхујем од слепог зла скривеног у дубинама људске природе: свако га и у себи понекад осети. Са успостављањем политичких слобода и оно је добило крила. Неки су жудели за слободом изражавања, а други за слободом убијања. Пола века мржња је тињала и муцала. Мени и мојим друговима била су запушена уста, а дивљи су имали везане руке. И ту, јао, долазимо до једног прилично обесхрабрујућег закључка. Зло се, у овом поднебљу, најуспешније сузбија диктатуром. Привремено, разуме се, али историјска привременост је често мера људског века. Полицијско утеривање страха у кости је прескуп лек, он не затире клице болести него одлаже њено разбуктавање. Демократија нам је, на првим корацима, очитала горку лекцију: свако слободу користи према својој духовној зрелости.

[restrictedarea]

ДивљањеОдноси између два средишња јужнословенска народа нису лоши; они су бедни. Отпали су разумљиви поводи који су те односе тровали у заједничкој држави. Остала је ирационална инерција. Аутоматизам мржње изазива, код мене барем, смех. Он се артикулише на претцивилизацијском нивоу. Повици „Убиј  Србина!“ на спортским стадионима и концертима не спадају у политику него у прашумско завијање. Верујем да се нормални људи, тамо, стиде тог простачког урлања. Стоје, немоћни, као што је здрава памет и иначе свуда у свету немоћна. Духовна сиротиња не зна бољег начина за изражавање родољубивих осећања. Корени тог урлика су дубоки, сежу до људождерства. У Ираку, и у Сирији, патриоти су се недавно сладили људским џигерицама, печеним на жару. У роману „Певач“ Бошка Петровића господа официри на банкету пијуцкају крв закланих непријатеља. Дивљаштво је фаза у развоју како људске врсте тако и појединаца. Само тако можемо разумети дубину умне и материјалне беде некога ко у убиству Србина – или Грка, Арапина, Јеврејина, Турчина, Руса, Американца, Хрвата, Француза, Мађара – налази разрешење личне несреће и погодбу колективног напредовања. А ето, и такав невољник је жива ћелија народног организма, суграђанин, страсни патриота. Широка је лепеза родољубља, иде од племените просветљености до црнога мрака. Људска раса се хиљадугођима отима од дивљаштва и просташтва, и опет, повремено, у њих упада. Руља, што се по завршетку утакмице разлије градским улицама, опака је претња одмереном понашању и здравом расуђивању. У топлој безбедности хорде појединац срља у преступ. Па и ми, случајни посматрачи, голим присуством смо саучесници дефилеа, и онда кад га се, као писац „Философије паланке“, гнушамо.

„Политка“ је управо окончала објављивање извода из тог трактата о коме се утолико више говори што се мање чита. Издржала је десетак наставака; њени читаоци ни толико. Другосрбијанци се, према неким вестима, у „Паланку“ заклињу као у Библију, али се не истичу егзегезама које би књигу приближиле просечно образованим људима. Ћуте и дипломирани филозофи, иако је аутор зашао у њихов забран и служи се једном врстом њиховог жаргона.

Радомир КонстантиновићОву необичну књигу прате многи парадокси. Она опонаша научну строгост и терминолошку прецизност, а њен аутор је човек без високошколског образовања: један, такорећи, самоуки мислилац. Опчињен великим светом, а без познавања иједног светског језика. Еврофил, за чију књигу Европа не хаје. Рационалиста у мери у којој се бори против балканског ирационализма, а његов стил писања и мишљења је органски туђ картезијанској логици и енглеским емпиристима.

И тако даље. Проблем писца „Философије паланке“ је у тешкоћама помирења са собом, својом друштвеном класом, са земљом и њеним народом. То није грех, нити је у том сагрешењу он једини. Дугујемо ако не поштовање, оно увиђавност према свакој људској муци. Човек има право да мрзи сопствени народ, као што има право и на самоубиство. Ствар није нимало једноставна. Припадност малом народу је мучна осуда, и посебна част. Ту није лако наћи меру између уображености и очајништва; они који робују овом проклетству претерују сад у једном, сад у другом правцу. Писац „Паланке“ одбија част припадништва, у чему, ипак, иде предалеко. Открио је клице нацизма у нашој паланачкој запуштености, а не у аријевској надутости, чиме је прекорачио границу доброг укуса и уверљивости. Да је, као намучени усамљеник, срочио исповест о својој искључености из заостале народне заједнице, добили бисмо једно занимљиво, а можда и вредно књижевно сведочанство. Уместо такве, болне исповести, он се одлучио за „философско“ уопштавање: субјективну самомржњу је представио као објективну спознају. Отуда промашај.

А паланка је свугде. Има је и у отменим париским четвртима, где се и данас, као пре триста година, чуде како неко може бити Персијанац. Око 1980. године проведох једно вече у Скадарлији, са два млада Американца, управо пристигла из Сијетла, држава Вашингтон. Радовали су се као деца што су побегли из тог, по њима, ужасног провинцијског града, што су се домогли Европе и београдске ноћне опуштености. Радовао сам се њиховој радости, у нади да ће напустити Београд пре него што и у њему открију оно што их је гушило у Сијетлу, полумилионској америчкој паланци.

„Не окрећи леђа своме народу“, саветовала нас је Исидора Секулић. Спис нашег „философа“ показује нам беспуће у које се у бежању од родне средине и себе стиже. Нигеријски писац Чинуа Ачебе (1930–2013) овако је својевремено образложио везаност за родно тле: „Нигерија је једна прљава, цинична, грлата, надута, непоштена и простачка земља. Зашто, ипак, живим у њој? У својој бесконачној мудрости, Бог је одлучио да ме смести баш у Нигерију. Значи, ја немам права да тражим неки пријатнији кутак у свету, који је доведен у ред туђим радом и туђом памећу. Уљуђеност не пада с неба, она је одувек била плод човечјег труда и зноја, исход дугог пробијања ка реду и правичности, под управом храбрих и просвећених вођа.“

Свака част Европи, али се и од Африке да понешто научити.

(А Ачебе, ипак, није издржао: умро је у Масачусетсу.)

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *