Почетна / Документи / Грађа за речник 20 – Пролећни записи

Грађа за речник 20 – Пролећни записи

milovan-danojlic (2)ПИШЕ Милован Данојлић

Ноћна бдења су судилишта где смо себи и тужиоци и браниоци, и судије и сведоци. Она не залечују бољке које су нам причињене, нити оне које смо нанели другима. Грижа савести пренаглашава опасност од навикавања на нижу меру људскости: она је полицијска служба заклета највишим моралним начелима. Срамота је не осећати срамоту, опомиње Свети Августин. Ко га данас чита? Пази на своју душу, понавља, за њим, наш народ.

Немоћ добре воље. – При поновном читању Пушкиновог „романа у стиховима“ осетио сам отпор према заплету спева, управо онакав какав сам имао и при првом читању, пре четрдесетак година. Пожелео сам, наиме, да Оњегин не убије Ленског. То је кључни тренутак романа, преломна тачка која преусмерава судбину Евгенија и Татјане, нужан и неизбежан догађај, а с њиме се моја детињаста памет тешко мири. Код првог читања још сам имао право да се надам срећном обрту: Оњегину није било стало до двобоја, могао је преспавати уречени сат, постојала је могућност измирења или промашаја при гађању. Поновљено ишчекивање срећног расплета сасвим је неразумно: радња дела ми је била позната. Оно потврђује моју неизлечиву жељу да живот буде чистији и бољи него што јесте, него што мора бити. Реч је, знам, о незрелом психичком устројству. Кроз месец-два улазим у осамдесету, и пошто досад нисам сазрео, мали су изгледи да ћу то у преосталом времену надокнадити.

Шта значи, откуда долази толика тврдоглава жеља за добрим разрешењем овог, и свих других спорова, већих и мањих, међуљудских, међунационалних, међудржавних? Вероватно из неспособности помирења са хераклитовским начелом да је покретачка сила постојања рат. Ближе ми је осећање суфиста („вунара“, обучених у вунене огртаче) по коме је оптимизам божје завештање, а песимизам зачет у људским главама. Подозрив према људима, верујем, ипак, у животодајну моћ позитивне енергије, у плодородност конструктивног мишљења. Или је упорна добронамерност, настојање да се мењају одлуке судбине, чак и у заплетима књижевних творевина, плод кукавичлука, слабићке неспремности да се призна надмоћ злу? Жил Ромен (1885–1972) је у 27 томова саге „Људи добре воље“ представио немоћ доброте пред дивљом стихијом стварног живота, укључујући Велики рат. И није ме уразумио. Моја прижељкивања, она из политичке сфере у последњих тридесетак година су се, готово сва, изјаловила. Жеља за победом добра била је упорнија од ружних нужности и очигледности. Превласт зла је општа и несумњива, али душа зна своје, држи се завета, и лудо се обрадује сваком примеру који оповргава ругобу. Она се не мири са бесмисленим убиством Ленског, као ни са убиством самог Пушкина, такође у двобоју.

[restrictedarea]

Боја знакова. – Негде почетком осамдесетих година 19. века Артур Рембо (1854–1891) саставио је сонет „Самогласници“. У први мах незапажена, песма ће касније ући у ред превратничких слутњи и узлета модерног духа. Начињен је искорачај, чији смисао ни до данас није расветљен. Шта значе стихови:

А црно, Е бело, И црвено, У зелено, О плаво!

Самогласници, једног ћу дана открити вашу тајну.

Поређења, дата у наставку сонета, не пониру у загонетку. На ум нам пада Бодлерово схватање синестезије, из сонета „Сагласја“. Синестезија је поступак преношења чулних утисака из једне у суседну област. Слушајући тонове нама се чини да запажамо поједине боје; мириси, звуци и боје се стапају у јединствен доживљај. То би, у Рембоовом сонету, значило да звук сваког самогласника изазива одређен колористички утисак. Зашто је А црно? Доживљај је толико личан да се не може ни прихватити ни одбацити. Убедљивија је претпоставка да је песник, при додељивању боја, имао на уму графички облик слова, распоређених тако да покривају истакнуте тачке женског тела у тренутку љубавног загрљаја. Тада већ можемо замислити зашто је А црно а И, латиничко, црвено…

Рембо је своје песничко стваралаштво окончао у седамнаестој, такорећи као дечак. Сонет је објављен 1883, и мало ко је у Француској, на њ обратио пажњу. И, гле, сличну фантазију о словима налазимо у причи „Код куће“ А. П. Чехова (1860–1904). Дечак Серјожа, у забаченој губернији, испробава рембоовску игру, а да ни он ни писац за Рембоа нису чули. „По његовом схватању, звук је у блиској вези са обликом и бојом, па је тако обојио слова: Л жуто, М црвено, А црно итд.“

Ваљда се неке слутње врте у орбити датог времена, па их хватају осетљиве људске антене у разним деловима света. Чехов је своју играрију приписао седмогодишњем дечаку; Рембо је био, и до данас остао, највећи дечак европске поезије. Као лирски песник, он се своје визије није стидео, а Чехов ју је приписао фиктивном књижевном лику.

Не знам да ли су студенти компаративне књижевности већ уочили ову подударност. Ако нису, ево теме за семинарски рад.

 

Пре зоре. – Пробуђен, пре зоре, настављам да решавам тегобе дотакнуте у сну, без могућности да се са ичим похрвем, да ишта рукама подухватим, расветлим или одбацим. Ружна питања ме салећу као ројеви раздражених мушица, не дајући ми времена да смислим одговор. Њима одговор није потребан. Насрћу да покажу колико сам немоћан, а она несавладива. Њих је смислио Ђаво да ми их, у тренуцима ноћне изолованости, потури под нос. А ствари се не решавају у мишљењу него у деловању. Са изгревом сунца, расветлиће се саме од себе.

 

Бдења. – Ноћна бдења су судилишта где смо себи и тужиоци и браниоци, и судије и сведоци. Она не залечују бољке које су нам причињене, нити оне које смо нанели другима. Грижа савести пренаглашава опасност од навикавања на нижу меру људскости: она је полицијска служба заклета највишим моралним начелима. Срамота је не осећати срамоту, опомиње Свети Августин. Ко га данас чита? Пази на своју душу, понавља, за њим, наш народ. Ко га слуша?

Ту су, поред објашњивих, и они други, ирационални страхови. Они надиру као маглуштина, тешко их је рашчланити и именовати. Дању, избегавамо ову врсту суочавања, па нас мука спопада ноћу, усамљене и уплашене од свега, па и од самих себе. Ноћно законодавство нам не признаје олакшавајуће околности. Насиље удара из потаје, из дубине накупљених искустава. Остаје нам једино помоћ Вишњег, ако се нисмо од њега бесповратно удаљили.

Постоје, међутим, и добре стране оваквих бдења. Свака непроспавана ноћ је експлозија у утроби нашег животног века, поремећај који разбија глуву једноликост збивања, уводећи нас у онострано и безвремено, у простор где најобичније ствари добијају оштрије обрисе и јаснија значења. Захвалан сам пробдевеним ноћима као драгоценом дару противсвета. Те ноћи општег рашчишћавања носим, још од младих дана, као одскочницу према широким, ослобађајућим хоризонтима. Видици се убрзо затамне, али остаје сећање на наслућено. Као да се враћамо са далеког путовања, у нови дан улазимо препорођени, са ојачаном храброшћу и нејасном надом.

Шта нам је друго, за преживљавање, потребно?

 

Пролећна јутра. – Мутна, магловита јутра, са нешто кишних капи које се брзо умарају и лутају по ваздуху, одлажући тренутак кад ће пасти на земљу. Дан као да нема имена, као да се понавља из неког давног времена, или извршава задатак који га превазилази. Пролеће је свеобухватан нацрт, у њему нема места за појединачне невоље. Ово су седмице кад са сваким даном истовремено свањива и година, кад се шире пространства пуна обећања. Ако и не буде боље, биће пуније и узбудљивије. Природа се упела, свако дрво подрхтава, извлачи живот из земље, брижно негује листиће и пупољке. Дрвета нас уче упорности и несаломљивој вољи. Песимизам је избор слабих, саможивих и кратковидих; он превиђа утицај вишеструких ротација, не рачуна са срећним укрштајима. И пролеће долази по сили једне моћне ротације.

Све смо предвидели, сем оваквих сванућа. Она, у непуна пола сата, прогутају столећима нагомилавану континенталну таму.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *