ЕНДРУ КОРИБКО – СРБИЈА ЈЕ ЦЕНТРАЛНА ТАЧКА МУЛТИПОЛАРНОСТИ НА БАЛКАНУ

Ендру КорибкоРазговарао Стефан Каргановић Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Сви смо гледали филм „Американац у Паризу“, али „Американац у Москви“ је нешто прилично збуњујуће и необично. Међутим, и таквих Американаца има, све више. Један од њих, који се издваја интелектуалном храброшћу, аналитичком дубином и полемичком бриткошћу је – Ендру Корибко

Како се дечак из дубоке америчке провинције у Охају обрео у Москви, као докторанд из политичких наука на престижном руском институту вишег образовања? Сама по себи то је фасцинантна прича. Његов пут од обичног америчког гимназијалца, из скромне породице на Средњем Западу, до геополитичког ауторитета „зрелог“ узраста од двадесет и седам година, чија се реч већ прочула и чије процене се прате и поштују, заслужује пажњу, пре свега његових српских вршњака. На одређени начин, то је доказ и даље неокрњене виталности „америчког сна“, и потврда вере коју у срцу носи сваки Американац, да је све могуће и да је горња граница – небо; али када се има у виду где Ендру остварује свој амерички сан, то ипак није буквално онако како су то некада замишљали Оци Оснивачи.

Американац који студира у Москви? За читаоце „Печата“ то је фасцинантан профил који звучи готово нестварно. Да ли бисте нам рекли нешто више о себи и како је дошло до тога да се усавршавате у земљи коју већина Срба воли и поштује, док ваши бројни српски вршњаци сањају да студирају – у Америци?

Рећи ћу вам нешто о свом пореклу. Мој прадеда је родом са територије која данас припада Украјини. Са очеве стране, моји преци су Пољаци, а мој отац је као већ одрасла особа дошао да живи у САД, да би се након пензионисања, пре неколико година, вратио у Пољску.

Са мајчине стране, преци потичу из Словеније. Када су се моји родитељи развели, одгајали су ме баба и деда са мајчине стране. Васпитавали су ме да поштујем друге људе и различитости њихових култура. То и јесте била суштина Југославије – снага кроз различитост, јединство кроз разноликост!

Као малог, више су ме привлачили читање и географија него играње са другом децом. У бабиној и дединој кући, где сам растао, могао сам да прочитам и сазнам много тога о Југославији и о нашој заједничкој историји.

Сећам се да сам као дете седео у дневном боравку или у кухињи и гледао на телевизији како САД бомбардује Србе у Босни. То је, наравно, било стална тема разговора у кући пошто је моја фамилија водила порекло из те земље. Касније, 1999. године, остало ми је у живом сећању када је НАТО напао Југославију, као и саопштења о томе која сам гледао ујутро, пре поласка у школу. Деда ме је увек подстицао да читам и учим како бих боље разумео свет око себе.

Отац је, такође, веома утицао на мене. Он није стереотипан Пољак, нетрпељив према Русима. Увек се позитивно о њима изражавао, са захвалношћу за ослобођење од нациста на крају Другог светског рата. То су неке од ствари које су ме дефинисале као особу: прихватање мојих југословенских корена, изложеност критичком ставу према спољној политици Сједињених Држава, настојање да сазнам што више о Совјетском Савезу и Русији, као и свакодневна навика прикупљања информација о догађајима у свету.

Одлучио сам да једног дана напустим САД и да живим и радим у Русији, без обзира на цену. На универзитету државе Охајо дипломирао сам међународне односе и дипломатију, источноевропски смер, и руски језик.

[restrictedarea]

Како се даље развијала ваша животна прича?

Након завршених студија нисам могао да пронађем посао из струке и радио сам неко време у ресторанима брзе хране. Али никада нисам изгубио наду у остварење свога сна. Мој живот се променио када је отац отишао у пензију 2012, продао кућу у Америци и вратио се у Пољску. Одлучио сам да пођем са њим, то је био корак у правцу пресељења у Русију.

Пријавио сам се Државном институту за међународне односе (MGIMO) у Москви и од августа 2013. тамо живим, радим докторат и уједно сам у медијској кући „Спутњик“ запослен као аналитичар и имам своју радио-емисију.

Како се сналазите у Русији?

Русија ме свакако привлачи због словенског порекла, али много више зато што је једина земља која има капацитет да се супротстави Сједињеним Државама и која подржава идеје у које и ја верујем, пре свега мултиполарност. Као Словен, у Русији сам осетио дух отпора, независности, исконске мудрости, и знао сам да ће се једног дана подићи са колена и да ће пружити отпор једнополарном хаосу. Најзад, пошто сам у Сједињеним Државама на разним нивоима стекао образовање, а читањем и независним истраживањем добио сам јасну слику о томе шта је истина а шта није, могу одговорно да кажем да америчке образовне установе не само да своје ђаке воде у заблуду већ њихове умове испуњавају – лажима.

Зато сам одлучио да своје образовање наставим у Русији, уверен да је у Русији систем образовања квалитетан и свестран (супротно од онога што сам искусио у САД) и да ћу у Русији имати шансу за достојно трајно запослење. Као студент у Москви, никада нисам приметио ишта налик институционалној индоктринацији са којом се на сваком кораку сусрећете на Западу. Штавише, рекао бих да су многи Руси превише наивни у односу на Запад, чак и после америчке подршке операцији урбаног тероризма под називом Евромајдан, заправо уводу у украјински грађански рат.

Кад год покушам да Русима опишем стање које сам сопственим очима гледао у Кливленду, у Охају, дрога, уличне банде, висока стопа криминала, илегална имиграција, ужасни радни услови, сиромаштво, разбијене породице и тако даље, они ми обично узвраћају да је то први пут да такве ствари слушају од правог Американца.

Разлог за то је врло једноставан. Већина Американаца који путују у иностранство припадају вишој средњој или високој класи и нису изложени друштвеним проблемима са којима се већина становништва свакодневно суочава. За разлику од њих, поносим се тиме што потичем из „нижих слојева“ друштва, који обухватају статистичку већину Американаца – они могу да говоре о животу у Америци какав стварно јесте. Американци који долазе у Русију углавном раде за државне установе или неко приватно предузеће и представљају врло нетипичан узорак мојих сународника. Свесно или несвесно, у својим дружењима са људима у земљи домаћину они промовишу медијски мит, који је уједно и саставни део америчке државне политике, о такозваном „америчком сну“.

Захваљујући кућном одгоју и пориву да што више научим, никада нисам насео на званичну државну идеологију „америчке изузетности“. У САД можете да говорите шта год хоћете, али ако то није у складу са мејнстрим идеологијом „америчке изузетности“, редовно ћете бити изложени негативним реакцијама, па и застрашивању, тако да је најбоља политика ћутати или слободоумне ставове испољавати пред врло блиским пријатељима, у које имате поверење.

Морам поштено да кажем да се у Русији никад нисам сусрео са слично изопаченом верзијом „слободе говора“, чак и када се људи не слажу са мном.

Да пређемо на Србију, где сте тренутно гост на једном научном скупу. Како видите улогу и место Србије у сплету геополитичких снага данас?

Уколико би се остварила изградња „Балканског пута свиле“ и других кинеских, као и допуњујућих руских, улагања у Србију, то ће ову земљу претворити у мултиполарни бастион одакле ће зрачити позитиван утицај „меке моћи“ широм региона, и увезаће суседне привреде (самим тим коначно и владе) у инфраструктуру која ће се на том темељу развијати. Очигледно је да би све државе у региону и њихове пословне елите, из чистог самоинтереса, требало да буду привучени вишенационалном, увезаном мултиполарном инфраструктурном пројекту „Балканског пута свиле“. Сама идеја би теоретски требало да буде довољна као полазна тачка за успостављање регионалне стабилности. Кључна реч је, међутим, „теоретски“, и то је поента, зато ће то тешко ићи без мешања и провокација са стране.

Свима нам је познато, на пример, да су САД гурнуле Хрватску у опасну трку за наоружањем са Србијом и то, подразумева се, има циљ да се појачају регионалне напетости, као и повећано узајамно неповерење које генеришу последице мигрантске кризе. Даље, подршка Вашингтона институционалној агресији коју Сарајево спроводи против Бањалуке, као и присуство терориста под контролом САД у Босни, злослутно делује и наговештава црне сценарије где би Балкан могао бити суновраћен у деструктивни хаос.

Само да подсетим, то су резултати „хибридног рата“ који САД воде како би неутралисали мултиполарне инфраструктурне пројекте које нуде Русија и Кина, а који би могли да постану камен темељац настајућег мултиполарног светског поретка. Нема сумње да је велика количина мржње и неповерења преостала из прошлости, у Хрватској на пример у односу на све што је српско, али подједнако је сигурно да САД играју кључну улогу у смишљању и спровођењу тих деструктивних сценарија, у складу са стратегијом „вођства из позадине“.

Зато ми је тешко да замислим гладак и миран прелаз на мултиполарност, као што ни задржавање предности једнополарности неће бити лако. За актере, од исхода тог сукоба зависи њихов опстанак.

Ипак, изгледи нису сасвим црни, велики рат није неизбежан, али глобално стање у овом тренутку јесте врло нестабилно. САД постављају низ геополитичких „темпирних бомби“ на разним тачкама света и потпалиће, када процене да им то одговара, фитиљ „хибридног рата“. Ако буде успело да се сукоб избегне и стабилност се поврати на Балкан – што, наравно, подразумева Босну и Македонију – Србија ће тада, уз помоћ својих руских и кинеских савезника, поново моћи да преузме водећу улогу у овом делу света и да инфраструктурно повезује не само Балкан него и преосталу Европу са настајућим мултиполарним светским поретком.

Ендру Корибко 1Република Српска се суочава са растућим тешкоћама на више фронтова. Њена привреда, као и Босне и Херцеговине у целини, у слабом је стању, њена влада се мучи да артикулише јасан политички курс, и мада испољава слику солидарности са Русијом, она ипак флертује и са другом страном. Пре две године РС је била на мети неуспеле „обојене револуције“, а сада се тај напад обнавља коришћењем софистициранијих метода. Може ли Република Српска да опстане под таквим притисцима, и како?

Да, мислим да ће Република Српска опстати као што су Срби увек опстајали, без обзира на променљиве историјске прилике. Ствар је у томе што је текући изазов другачији по својим главним обележјима од било чега са чиме су се Срби кроз своју историју суочавали.

Пре свега, Република Српска је латерално изложена последицама вођења америчког „хибридног рата“ против Србије, утолико што је примена информативно-економских средстава против Републике Српске посредан начин наношења штете Србији. Природу и начин вођења „хибридног рата“ описао сам подробно у књизи „Хибридни рат: Посредан, прилагодљив приступ смени режима“ (Hybrid war: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change). Мислим да се Милорад Додик прилично успешно носи са овим опасностима мада, наравно, има простора за побољшање, и сматрам да га његови ЕУ „партнери“ воде у пропаст.

Друга је ствар има ли он снаге да им каже „не“, али сигуран сам да му претходна и текућа епизода „обојене револуције“ служе као упечатљиво упозорење да би му боље било да озбиљније размотри и учврсти своје мултиполарне везе, уместо да се ближе сврстава са једнополарним блоком.

С друге стране, интриге усмерене против Додика са циљем „промене режима“ могле би да учврсте његову вољу да се супротстави, па чак и да у потпуности одбаци ЕУ мамац. Такође, постоји и могућност да се он са њима поиграва и да ће се окренути против њих када процени да је наступио тренутак. Али без обзира на аналитичка нагађања, јасно је да је Додик угрожен свргавањем применом средства „обојене револуције“ и да та опасност потиче из САД и ЕУ. То му се догађа не само као казна за мултиполарне симпатије и блискост са Русијом већ и као једно од средстава из арсенала „хибридног рата“, што непосредно служи дестабилизацији Србије и подривању руско-кинеских инфраструктурних планова за Балкан.

То су геополитички чиниоци које непрекидно морамо имати на уму када разматрамо савремена дешавања и односе снага на Балкану. Република Српска се савршено уклапа у ову слагалицу. Она је потенцијални мамац да се Србија увуче у замку, што би подразумевало и сукоб са Хрватском унутар Босне.

Ово нису неосноване претпоставке пошто и Србија и Хрватска имају геополитичке и безбедносне интересе у Босни које би биле спремне да под одређеним условима бране, на пример, када се „босанска држава“ – створена за неуспех – најзад неизбежно распадне. По истој мустри као што је Буш Старији 1991. године одлучио да не запоседне Ирак, како би га дугорочно држао као жариште за будући рат када за то сазри време, тако су САД одлучиле да формирају суштински нестабилну и неодрживу босанску „државу“ као геополитичку темпирну бомбу, коју ће моћи да активирају у „опортуном“ часу.

Ово је само једна из низа „хибридних“ опасности које стоје пред Републиком Српском. Нејасно дефинисана природа и непредвидљивост проблем чине само већим и сложенијим.  Република Српска ће морати да појача сарадњу са Русијом и Србијом на плану безбедности не би ли са овим изазовима изашла накрај, али чак и тада не би било могуће стопроцентно гарантовати безбедност. Изводљива је адекватна припрема за могуће сценарије и обука професионалних кадрова за ту сврху.

Исто важи и за „обојену револуцију“, мада се ова опасност сагледава лакше, па је лакше и предвидети је и реаговати на њу. Република Српска треба да се држи стратешких савета из Русије. Једна од хитних мера је доношење закона о „невладиним организацијама“ који ће те групације принудити да се региструју као агенти страног интереса. Одговарајући законски акт се мора саставити, чијом би се применом рад оваквих непожељних удружења блокирао.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *