Почетна / Друштво / Добар тек, госпон Пуховски!

Добар тек, госпон Пуховски!

Жарко ПуховскиПише Љиљана Богдановић

Како Жарко Пуховски, угледни хрватски политички аналитичар и интелектуалац, садо-мазо мерачењем поводом Срба и Србије, заправо инсинуира да је његова земља пакао у којем се као део стратегије и делатне политичке тактике проповеда конзумација крви оних које лијепа њихова види као исконске непријатеље

Србима треба пити крв на сламчицу!

Да ли је ова реченица део неког општијег практичног упутства за вампире почетнике или извадак из такође ширег и обухватнијег туторијала за полазнике курса са темом: како да канибалске пориве иживим софистицираним и естетски напреднијим приступом?

Из наведеног предлога, по тону наредбодавног колико и саветодавног, потом из сазнате чињенице да је он изречен без шаљиве или уопште било какве друге дистанце, може се још много тога закључити, али су објашњење, односно истина неупоредиво бизарнији од произвољних нагађања. И једнако шокантни за рецепцију свету који не ужива у помисли на садо-мазо ритуале. Реченицу о сламчици и крви, реченицу којом се крвожедном пориву даје својеврстан јавни легитимитет, излануо је наиме један угледни хрватски, у прошлом веку угледни и југословенски, интелектуалац – Жарко Пуховски (1946)!

НЕМА ШАЛЕ, СВЕ ЈЕ ЗБИЉА Да ли се то Пуховски ипак само шалио? Јер овај индивидуум је, из неколико наводно свима очигледних разлога, називан и „салонским интелектуалцем“, па тешко да је могуће, из салонске перспективе и господственог штимунга, говорити језиком са Пољудових, или Максимирових, усташком ватром распаљених трибина. Да ли је о испијању крви овај господин говорио „разгаћен“ у домаћој, или пак пићем „подгрејан“ у кафанској или клупској атмосфери, сигуран да се међу својима не мора устезати? Ништа од тога, јер Жарко Пуховски је дајући наведену изјаву био смртно озбиљан, јасан онолико колико то пред очима и ушима јавности може бити такорећи званични коментатор прилика и важног политичко-дипломатског тренутка у односу две државе, Хрватске и Србије. Наредан теми српско-хрватских односа, одишући ауторитетом упућеног у сложене и контроверзне међусобице, овај господин (универзитетски професор) када промишља политичка питања, спонтано, изгледа, ожедни, па о жеђи и проговори, а тај говор (да ли заиста случајно!) учини јавним и општепознатим у мери у којој јавну разглашеност могу обезбедити одговори на питања агенцијског новинара.

[restrictedarea]

Под насловом (датим без редакцијске „креативне слободе“) „Паметније је било у преговорима пити Србији крв на сламчицу“, „Танјуг“, РТС и „Политика“ пренели су ову мудрост утицајног и у јавном животу не само Хрватске већ и читавог региона и те како цитираног и присутног интелектуалца. Верујемо да ће се испоставити да је ова рецептура вредна дугог памћења.

„Хрватска је тактички погрешила условљавајући отварање поглавља 23 у преговорима Србије и Европске уније. Било је много паметније пустити да преговори започну и онда пити крв на сламчицу“, рекао је Пуховски. Овај професор Факултета политичких наука у Загребу сматра и да је однос Хрватске према отварању преговарачких поглавља Србије стратегијско и тактичко питање и да је у односу Београд–Загреб о том питању стратегијски збркано неколико ствари. Уз ове оцене, иде и опаска да су права хрватске мањине у Србији проблем и да је на томе Хрватска имала добрих аргумената да инсистира.“

ДНО ЈЕ СВЕ ДАЉЕ Пуховски је иначе некада, има томе 7-8 година, тврдио да оштра реторика погоршава односе Србије и Хрватске. Можемо ли да закључимо да се он, будући таквих уверења, сада баш труди да међудржавне односе унапреди? Да ли то можда чини, резонујући да је време не мож’ бити боље за погоршање односа две земље, те да је тренутак да баш он – тако одмерен и аналитичан –јавности Србије ових дана свеже пренераженој сазнањем о налепницама са графичким приказом „српског родослова“ (слика дрвета са обешеним људима, фотографисана на стубу пред вртићем у Загребу, узбунила је кориснике друштвених мрежа не само морбидним садржајем него и поруком мржње, јер је прати напис „српско породично стабло“), јавности згађеној и дан касније пријављеним графитом (освануо у загребачком насељу Трешњевка на адреси Митровачка 2, са поруком „У прољеће кад процвате врба, радит ћемо паприкаш од Срба“), покаже да дно није достигнуто. Могу Хрвати и дубље и даље. И то не тек неки већ „бирани“ и „просејани“ Хрвати. Елита (Хрватске).

Када је српска крв у питању, традиција и навике у хрватској повијести, знамо то добро, нису без значаја. Историја, даља и ближа, учи да су многи, под небом хрватским, вазда, у тим склоностима били мераклије, хармонично усаглашени. Разуме се да је било изузетака, да су морбидне поруке и многе Хрвате, а још више чињења мржње ужасавала, али сазнања о нагону за „вампиризам“ и другим још убедљивијим страхотама су овде поуздана, документована, како се то каже, издржала су кушњу времена. Једина мука је што се није баш од Жарка Пуховског очекивала неувијена препорука (у понешто децентном маниру) о испијању српске крви. У Београду и у Србији, у средини коју су већ добрано замориле и учиниле безмало неосетљивом, унеколико и надмоћном, протекле деценије слушања безочних увреда и клевета, па и низа импресивно дрских и чудовишних педагошких поучака на тему „како треба са Србима“, иступ овог рођеног Загрепчанина, повременог професора на појединим светским универзитетима, ипак јесте својеврсно изненађење. Такорећи – просветљење. Са овом илуминацијом подареном током протеклог викенда од стране пословично одмереног Пуховског, пред мучнином обузетом јавношћу Србије није задатак само да размишља о одбрани од реченог халапљивог вампирског апетита већ, важније и хитније, да преиспита и коригује извесно погрешне представе и детињаста очекивања од „бољег дела“ борбене популације западног суседа. Колико тешких тренутака, колико (само)преиспитивања, ревизија и болних резова очекује јавни српски дискурс после ових порука које, узгред, у међувремену нису демантоване, ублажене, кориговане… Уз ретке и одмерене коментаре којима је овдашња јавност, на прву лопту, пропратила поруке загребачког трендсетера пучког расположења и медијског јавног мишљења, издвојила су се учтива подсећања да је Пуховски „јав­но­сти по­знат као ду­го­го­ди­шњи бо­рац за људ­ска пра­ва“, те да је манифестована дволичност нарави, и беда карактера, сасвим вансеријска, на форумима (где би друго!) су осванула и мање коректна, а видним цинизмом и згађеношћу обојена запажања.

Плакат у Хрватској„Какав садомазохизам када на Балкану џелат говори како би нас требало најболније мучити и како би се најлепше уживало у том мучењу“, пита се коментатор, па потом провоцира полемичку лавину неслагања „методолошке“ природе: „Није им добро колико нас мрзе, а међу њима, свеједно ко су, да ли говоре руралним језиком или су ’фини’, постоји само неслагање око начина – да ли полако, кап по кап, или пак наискап, у цугу и одједном испити српску крв“!

На блоговима се уочавају и опаске чији аутори вероватно и не слуте колико исправно резонују како је животна и каријерна судбина овог професора условљена уступцима очекивањима, па и неумереним захтевима хрватске јавности. Ево једног примера који погађа такорећи у срце свакодневице коју живи професор Пуховски, а његов посматрач из Србије, безмало узгред, све то „кужи“ када каже: „Како другачије доћи на власт у Хрватској, ако пре тога не оптужиш Србе и не вичеш да је НДХ епско достигнуће у историји Хрватске. Докле год они имају тему рата на ТВ-у три пута седмично и то тако већ 20 година уназад, ништа се ту променити неће…“

Како и када живот професора Пуховског поменута запажања апсолутно потврђује? Ево примера: Када је, пре непуне две године, највећа медијска издавачка кућа у Хрватској, „Europapress holding“ (ЕПХ), међу чијим је издањима и „Јутарњи лист“, добила нови петочлани Надзорни одбор, за његовог потпредседника именован је проф. Жарко Пуховски. Том приликом је речено да је он медијски вероватно најекспониранији и јавности најпознатији члан овог тела, а у биографији која је красила ове похвале, стајало је да је он „у временима распада Југославије био један од оснивача прве нережимске политичке организације – УЈДИ, да је током рата у Хрватској био члан Хрватског хелсиншког одбора, и његов предсједник, аутор важних дела „Повијест и револуција“, „Ум и друштвеност“, „Социјалистичка конструкција збиље“, те да је гост предавач на светским свеучилиштима: Берлин, Франкфурт, Лондон, Брајтон, Клагенфурт и Валенсија. На све ове славопојке, реаговање тамошње јавности било је међутим заједљиво и одбојно. „Шта ће вам Пуховски ког јарца… стара школа… потребан вам је неко  из нове хрватске државе… овако вам буде само срозавао углед без обзира колико се Жарко трудио а труди се.“

Уочила је дакле будна јавна пажња да се професор „труди“. Ми уочавамо да се он и залагањем за сламчице у српској крви сада можда још јаче „труди“? И још жешће изгара у складу са захтевима које му је прпошни део хрватске јавности тада појаснио?

ПЕТИНГ СА КОЛЕКТИВНИМ НЕСВЕСНИМ У потврдан одговор на поменута питања верујемо, мада верујемо и да је, у складу са овим тежњама, несрећник само подилазио колективном бићу једног нимало безначајног дела Хрватске. Као да се некако заправо досетио како да својеврсним, дрским интелектуалним, колико пучким, петингом са колективним несвесним код Хрвата „убије трицу“. И да онда гуштају сви заједно. О чему је реч? Због чега помињемо несвесно, па још колективно, а о појединцу је овде реч?

Колективно несвесно, према великом психоаналитичару Јунгу, најстарији је,  најдубљи и најутицајнији слој психе, који представља духовну ризницу наслеђеног искуства предака, датог у облику урођених предиспозиција за одређен начин човековог доживљавања и реаговања на околину.

Мало ли је? Дефиниција као скројена за случај професора Пуховског, па и оне поменуте, наводно анонимне, ауторе графичких узлета хрватског друштва. Предачка „духовна ризница“, те урођено доживљавање и реаговање на околину! Срби се овде савршено уклапају, теорија савршено кореспондира са животом.

Још јасније, прегледније и за разумевање, овог иначе тешко разумљивог и објашњивог испољавања неуморне мржње према Србима, даје други научник – Чарлс Т. Ренц. У тексту објављеном у једном од бројева магазина „Нова свест“ (превео Марко Маодуш), он пише: „Колективно несвесно манифестује се када више индивидуа истовремено усвоје један ирационални концепт. Тада свака од особа постаје даље индоктринирана идејом или мишљу и често интензивно трага за потврдом, покушавајући да натера друге да прихвате њене нелогичне идеје. Овај облик функционисања човека дешава се због четири људске карактеристике, које су еволуциони инстинкти или урођени обрасци ума.“

Графит у ЗагребуНе можемо читаоца овог текста „гушити“ детаљнијим навођењем поменутих „људских карактеристика“, на чијем се трагу – неспорно и дефинитивно – дају наслутити све наводне загонетке о искакањима попут овог које је управо учинио Жарко Пуховски, али један цитат који ћемо управо навести сматрамо драгоценим. „Четврта најдоминантија особина је ’мајмун који види мајмуна’, која је у основи људски инстинктивни механизам учења. Од рођења, људска бића уче гледајући шта други раде, и имитирају то понашање. Овај механизам учења се преноси током наших живота и користи се као средство потврђивања у групним срединама. Ако група верује или делује на посебан начин, онда ће и други чланови групе чинити исто, јер то помаже свакој особи у групи да се уклопи у друштвену структуру и стога несвесно добије лажну сигурност…“ Ренц је потом још одређенији: „Када група једном усвоји ирационални концепт, и настави да се шири, тада људски ум погрешно гледа на сваког новог члана као на доказ тачности ирационалне мисли или концепта – на пример, људи гравитирају ирационалним концептима у политици, зато што идеја ’када милиони људи верују у то, мора бити истина’ превазилази њихов центар за логику, и омета њихове способности да анализирају концепте и информације рационално.“

Са овим увидом, безмало савршено прецизним, који нам је тако минуциозно предочио Ренц, можда можемо некаквим, уобичајено речено – „хладним рациом“, односно непристрасношћу, промишљати и све ирационалне концепте којима се безумно препуштају многи Хрвати. Једни од других уче методом „мајмун види мајмуна“. И то превазилази, тврди овај научник, њихов центар за логику! То можемо разумети, али ипак све се надајући да тамо, у Хрватској, нема оних у дефиницији поменутих „милиона људи“ који верују у то. Шта „то“? Па да Србима треба пити крв на сламчицу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *