Почетна / Друштво / Декларација могућег помирења

Декларација могућег помирења

Да ли ће Хрватска бити у стању да изврши обавезе из декларације коју су ове недеље потписали Александар Вучић и Колинда Грабар-Китаровић?

Пише Слободан Иконић

После вишемесечног захлађења односа, повишених тензија и тешких речи, „Декларација о унапређењу односа и решавању отворених питања“ између Србије и Хрватске, коју су овог понедељка потписали премијер Србије Александар Вучић и председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић представља својеврстан преокрет и буди опрезну наду да би криза у српско-хрватским односима могла да остане иза нас.
[restrictedarea]

НЕОБИЧНЕ ПОЛИТИЧКЕ ОКОЛНОСТИ Имајући у виду тренутак у којем декларација долази, потписују је две најеминентније личности са обе стране. Вучић је, без сумње, тренутно најзначајнија политичка фигура у Србији, док је у Хрватској, која је остала без владе и спрема се за ванредне изборе, председница Грабар-Китаровић.

Велику али неиспуњену жељу српског председника Србије Томислава Николића да овог пролећа посети Хрватску остварио је Александар Вучић, оцењују хрватски медији, указујући да се српски премијер с хрватском председницом састао у прилично необичним политичким околностима.

„Вучић је, наиме, гледано строго формално, у Хрватску стигао као технички премијер – његова Влада, чији је мандатар,  још није састављена. Вучић је у Хрватску дошао када и овде постоји техничка влада, и није се сусрео са својим колегом Тихомиром Орешковићем, већ с хрватском председницом. Надаље, Вучић је у Даљ, у саставу српског изасланства, повео свог (техничког) министра иностраних послова, Ивицу Дачића, али тамо није било његовог хрватског колеге, (техничког) министра иностраних послова Мире Ковача“, наводи се у једном од коментара.

Специфичност тренутка много је израженија на хрватској страни декларације. За разлику од Србије, где су избори окончани а победник познат и само се чека да формира владу, у Хрватској је влада управо пала, парламент је распуштен, а уследила је и оставка Томислава Карамарка на место председника  Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), највеће партије у досад владајућој коалицији.

Судећи по написима у хрватској штампи, сусрет Вучића и Грабар-Китаровићеве за Хрватску би требало да означи и крај једне лоше политике коју је водила одлазећа влада, чији потези су, неретко, проглашавани дилетантским, попут блокаде Србије у евроинтеграцијама. Ови пак потези последица су политике вођене у последњих годину дана, нарочито у недавној предизборној кампањи, која је људе окретала ка национализму, уз пораст екстремизма и враћања у прошлост…

САДРЖАЈ ДЕКЛАРАЦИЈЕ Декларација би требало да означи крај овој врсти хомогенизације Хрватске. Тим пре што се у њој наглашава да, убудуће, билатерална спорна питања решавају Хрватска и Србија, без уплитања Брисела или Берлина. Грабар-Китаровићева је, с тим у вези, чак нагласила да Хрватска нема намеру да блокира Србију на путу у ка ЕУ, већ да жели да је види у ЕУ, те да верује да се ситуација у вези са отварањем Поглавља 23 (и хрватских ултиматума тим поводом) више неће поновити.

Даљ и Таванкут, места у Хрватској и Србији која су кључне тачке сусрета Грабар-Китаровићеве и Вучића, изабрани су како би се нагласила најважнија тачка заједничке „Декларације о унапређењу односа и решавању отворених питања“ Хрватске и Србије – жеља за побољшањем положаја националних мањина.

Декларацијом је договорено да се, у циљу унапређења билатералних односа, регионалне сарадње и стабилности, као и решавања отворених питања између две државе, активно покрену или убрзају процеси унапређења билатералне заштите мањина – српске у Хрватској и хрватске у Србији.

То би, како се наводи, требало учинити на основу Споразума између (тадашње државне заједнице) Србије и Црне Горе и Хрватске о заштити права српске и црногорске мањине у Хрватској и хрватске мањине у СЦГ, потписаног 15. новембра 2004. у Београду, као и Оквирне конвенције за заштиту националних мањина Савета Европе од 10. новембра 1994.

У другој тачки декларације наводи се да одмах треба да се приступи преговорима државних комисија о одређивању граничне линије између Србије и Хрватске, на основу међународног права.

У документу се наводи и да две државе немају никаквих територијалних захтева једна према другој, те да су обе спремне да, у случају да билатерални преговори у разумном времену не успеју, свој територијални спор изнесу пред међународне правосудне институције.

Као трећа тачка, наведена је сагласност да су и Србија и Хрватска спремне убрзати примену Споразума о питањима сукцесије, потписаног 29. јуна 2001. у Бечу.

Декларацијом се потврђује и да су обе државе сагласне да је потрага за несталим особама приоритетно хуманитарно питање, и да ће уложити искрене и максималне напоре у тражењу несталих.

Обе државе свесне су нових изазова пред Европом и светом, посебно међународног тероризма и светске мигрантске и избегличке кризе, наводи се у декларацији, и додаје да су спремне да делују активно и координирано у борби против тероризма и избегличке кризе.

ХРВАТСКЕ НЕДОУМИЦЕ Када је Србија у питању, она је способна да изврши обавезе из декларације. Вучић, који ју је потписао, јесте најзначајнија политичка фигура у Србији, али је, још значајније, он на челу извршне власти која и има мандат да декларацију спроведе у дело.

Дилеме се јављају на другој страни, с обзиром на надлежности функције председника у Хрватској. Бивши премијер и лидер СДП-а Зоран Милановић, наиме, већ је изнео извесне резерве, и овај сусрет оценио полупротоколарним, полуполитичким.

Несумњиво је да је лопта у хрватском дворишту и да спровођење декларације зависи од тога ко ће формирати будућу власт. Када је ХДЗ у питању, као кандидат за лидера странке већ се помиње Андреј Пленковић, дугогодишњи дипломата који је био на високим функцијама у Министарству спољних послова, а у Европском парламенту води послове око Украјине. Познато је да он не пропушта прилику да у Европском парламенту предлаже резолуције везане за Србију, што не слути на добро јер се све сводило на већ виђена условљавања када су у питању српске евроинтеграције.

Упитност очигледно изазива и варијанта да на власт поново дође Милановић. Већ је одраније познато да је између њега, као премијера, и Грабар-Китаровићеве као председнице, било неспоразума. А зна се да је реализација декларације у рукама извршне власти.

Српски премијер је већ показао да нема дилеме у њеном извршењу, већ учинивши неке налоге везане за одређене проблеме мањина. С друге стране, председница Грабар-Китаровић може само да изјави да ће учинити све да увери извршну власт како би декларацију и спровела.

Оно што, међутим, боде очи јесте то што у декларацији нема изузетно важног питања избеглица и прогнаних, њиховог повратка, станарских права и имовинско-правних питања везаних за избеглички корпус. Око тих питања, очигледно, није било конснзуса. Највероватније да Грабар-Китаровићева о тој теми једноставно није смела да се изјасни.

Све то управо показује да декларација у садашњој форми за Хрватску има, пре свега, морално-политички карактер. Тек кад је усвоји и хрватска извршна власт, она ће добити и обавезујући карактер. А то је већ питање будућности о којој је тешко и нагађати.

Карамарков фијаско

Ни два месеца од како је плебисцитарно изабран за новог председника ХДЗ-а, Томислав Карамарко је доживео потпуни пад. Морао је да поднесе оставку у хрватској влади, а одмах потом и у странци.
Политичка каријера Карамарка урушила се брже него што је било ко могао да предвиди. Кадар Стјепана Месића, коме је водио успешну кампању на председничким изборима и после тога канцеларију, у међувремену се претворио у жестоког критичара Месићеве политике. Из обавештајне заједнице ушао је у високу политику после позива Ива Санадера да постане министар унутрашњих послова (после убиства Ива Пуканића). Санадера је стрпао у затвор, а Јадранку Косор, која га је примила у ХДЗ, избацио из странке. Био је крајње фрустриран што није постао хрватски премијер, па је сарадња са „Мостом“ у досадашњој владајућој коалицији унапред била осуђена на пропаст.
Откривање афере да је његова супруга добијала новац за консултантске послове од лобисте МОЛ-а у Хрватској Јосипа Петровића дефинитивно је покопала политичку каријеру до јуче најмоћнијег хрватског политичара.
За шест месеци владе коју је саставио, са Тихомиром Орешковићем на челу, Хрватска је скренула радикално десно, а резултат је био да је Карамарко сам срушио своју владу, да би после свега неколико дана и сам пао.
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Hrvatska ne miruje u svojoj mržnji prema Srbima i Srbiji blokirali ulazak Srbije u EU. Sad postavljaju vojsku i specijalce na granicu prema Srbiji tako da svi migranti ostanu trajno kod nas. Ko iz vlasti Srbije stalno igra za Hrvatsku i ko ih štiti. Zašta se trenutačno ne zabrani sav uvoz robe iz Hrvatske u Srbiju, zašta se ne nacionaliziraju hrvatske tvrtke u Srbiji? Srbija ima bezbroj mogućnosti ali u njoj deluju hrvatski igrači koji uništavaju srpske tajkune i pogoduju Hrvatskima, Todorić, Tedeši, Ergović i drugi. Srbija je postala obična kolonija Hrvatske u koju ona izvozi svoje smeće od hrane uz trajno ponižavanje Srba iz dana u dan. Do kad će izdajnici u vlasti Srbije da budu nemi za sve hrvatske podlosti.




    0



    0
  2. Nema pomirenja Hrvatska nastavlja po starom dosta zanošenja lažima. Hrvatska ne miruje u svojoj mržnji prema Srbima i Srbiji blokirali ulazak Srbije u EU. Sad postavljaju vojsku i specijalce na granicu prema Srbiji tako da svi migranti ostanu trajno kod nas. Ko iz vlasti Srbije stalno igra za Hrvatsku i ko ih štiti. Zašta se trenutačno ne zabrani sav uvoz robe iz Hrvatske u Srbiju, zašta se ne nacionaliziraju hrvatske tvrtke u Srbiji? Srbija ima bezbroj mogućnosti ali u njoj deluju hrvatski igrači koji uništavaju srpske tajkune i pogoduju Hrvatskima, Todorić, Tedeši, Ergović i drugi. Srbija je postala obična kolonija Hrvatske u koju ona izvozi svoje smeće od hrane uz trajno ponižavanje Srba iz dana u dan. Do kad će izd…ici u vlasti Srbije da budu nemi za sve hrvatske podlosti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *