Почетна / Култура / Барок у Београду

Барок у Београду

Београдски барокПише Смиљка Исаковић

Уочи мајских празника у Београду су изведени концерти барокне музике, иначе ретки у концертној понуди престонице

Барокна музика могла се чути у Галерији „Артгет“ Културног центра Београда, Кући краља Петра и Скупштини града. У понедељак, 25. априла у „Артгету“ су представљена два програма. Чембалиста Милан Поповић свирао је композиције Франсоа Купрена (1668–1733) – две Свите и комаде из дидактичке збирке упутстава за свирање чембала, Уметност свирања на чембалу на реситалу названом Мистериозне барикаде, према једној Купреновој композицији. У оквиру концертне сезоне Удружења музичких уметника Србије после њега наступиле су Катарина Ђорђевић (барокна виолина) и Софија Перовић (чембало) са делима Ј. С. Баха и Милице Рогуље. На оба концерта коришћена је копија историјског чембала.
Ансамбл Београдски барок већ је познат публици по извођачкој пракси која код нас нема много практиканата – свирања на копијама барокних инструмената, што је у свету одавно сасвим нормално. Желимо им дуг и успешан професионални живот на нашим просторима, јер није лако бавити се музиком која код нас нема традицију. Овом приликом Италијански институт за културу у Београду је помогао долазак гостујућег музичара, барокног виолончелисте Адријана Фација, као и остатак активности везаних за његово гостовање. Наравно, кад већ финансира, Италија представља своју културу, па је програм композиција напуљске школе високог барока био насловљен Porpora e la stravaganza napoletana и промовисао је не само италијанску музику него и виолончело, инструмент који свира гост. На концерту у Скупштини града 27. априла ансамбл су чинили Катарина Алексић и Катарина Поповић (барокне виолине), Растко Поповић (барокна виола), Срђан Станић (виола да гамба), Миладин Стојковић (контрабас) и Јована Топалов (чембало, раскошно украшено и позлаћено на свим странама, не претерано моћног звука).
Италијански композитор Никола Порпора (1686–1768) као стожер око кога се врти цео концепт вечери, живео је у доба Баха, Хендла и Скарлатија, али постоји разлог зашто се не налази често на концертним програмима данас. Маниризам напуљске барокне музике одражава стагнацију Напуља, делујући површно и неинтересантно у односу на Вивалдија, кога Порпора покушава да копира, а свакако у односу на експлозију креативности барокних композитора диљем Европе у то време. Порпорине композиције (Концерт број 5, Концерт за виолончело и гудаче, Соната број 6 – у сарадњи са виолончелистом Констанцијем) маниристички су екстравагантне, заправо имају све што им формално треба, али не побуђују емоције које се очекују. У брзим ставовима солиста Адријан Фацио се показао као виртуоз, можда превише агресиван и преактиван у односу на инструмент на коме свира, али све дође на своје у лаганим ставовима, који су у свим композицијама били највиши домети вечери. Тамо где се барокне хармоније лагано развијају кроз задржице и остале контрапунктске везе, могло се уживати. Највише захваљујући двема виолинисткињама, звездама вечери, иако у бароку по правилу нема таквог издвајања. Мекани и поетски звук у њиховим дуетима надоместио је све мањкавости програма. У томе им је велика подршка био Срђан Станић са својом гамбом, равноправни партнер солисти и ритмичка и бас подршка ансамблу, увек са радошћу музицирања која је његов препознатљиви бренд.
Издвојили су се концерти Никола Фиоренца (за две виолине, виолу, виолончело облигато и бас) и Франческа Дурантеа под називом Лудило. Лагани ставови су преовладали музички, док су ефектне завршнице брзих ставова измамиле велики аплауз публике. Како се у Београду догађа све у исто време, или никад, исте вечери 27. априла заказан је и концерт Симфонијског оркестра РТС у коме свирају Катарина Алексић као концерт-мајстор и Срђан Станић. После барокног концерта они су одјурили на Коларац, где су једнако предано музицирали у Симфонији Сергеја Рахмањинова.
Употреба копија оригиналних инструмената свакако доприноси аутентичности звука и различитости у концепту интерпретације барокне музике, али има и својих мана. Чембало се брзо раштима, а о томе је својевремено писао и Ј. С. Бах, па не треба да због тога будемо очајни. С друге стране, свирање на копијама барокних гудачких инструмената, на жицама које нису металне него цревне, условљено је сталним штимовањем, јер такве жице брзо попуштају приликом сваке промене температуре. Како би се радовао Књаз Милош, који је од целе класичне музике коју су Чеси донели у Крагујевац, како легенда каже, највише волео штимовање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *