Барок поново међу нама

Фестивал ране музике се по једанаести пут одржао у Београду, као креативни одговор на све мање учешће барокне музике у музичкој понуди нашег главног града. Интерпретације на копијама историјских инструмената чине фестивал многоструко занимљивим, као што су обично овакви фестивали у свету

Пише Смиљка Исаковић

Од 11. до 19. јуна у просторима Коларчеве задужбине, катедрале Блажене Дјевице Марије и Цркве Светог Петра, одакле је београдски Фестивал ране музике и почео, наступили су различити ансамбли, углавном инострани, са програмима од 14. до 18. века. Што се тиче наших представника, хора рфелин из Новог Сада под управом Тамаре Адамов Петијевић, флаутисткиње Каролине Бетер, лаутисте Дарка Карајића, контратенора Предрага Ђоковића, они сасвим могу да се мере са светским извођачима.

Према наклоностима уметничког директора Предрага Госте, оснивача Нове београдске опере, директора и оснивача фестивала, знатан део програма припао је вокалној музици. На свечаном отварању у оквиру ране музике Истока и Запада, хор Орфелин се упустио у времеплов, од Кир Стефана Србина(Литургија), рукописа из руског манастира, преко мотета Гијом Дифаја, до Монтевердија и Леонарде, у чијем су се Магнификату издвојили солисти Радослава Воргић, Агнеш Мелеги, Милан Перишић и Стеван Тодоровић. Сцене из опера аутора 17. века(Монтеверди, пре свега) под називом Тужбалица Орфеја извео је ансамбл из Луксембурга Canto LX у холу Коларчеве задужбине, који постаје интригантан нови концертни простор Београда.
[restrictedarea]

У истом простору, на концерту названом Барокни виртуози, представио се Предраг Госта као реализатор баса континуа на чембалу и оргуљама и као водитељ програма. Уз њега наступили су чланови ансамбла New Trinity Baroque, чији је оснивач Госта, Каролина Бетер (флауте), Вилијам Бауер (барокна виолина и виола)и Андре Лорен О’ Нил (барокно виолончело). Програм је представио пресек забавне музике барока, јер оно што се после неколико векова слуша страшно озбиљно, није ништа друго него ондашња музика за забаву, што би рекао култни краљ Хенри Осми, Pastime with good company. Вивалди, Телеман, Ђеминијани, Хендл, Бах, имена позната и аматерској публици, оставили су велике опусе управо забавне и едукативне музике (Вивалди је морао да пише за виолински састав у женском интернату, па не чуди његова хиперпродукција)која је освојила београдску публику. Том приликом поносно су опет представљени инструменти које је ансамблу купила Фондација Макрис – једномануално италијанско чембало, копија 17.века погодно за пратњу и басо континуо, и камерне оргуље из Печуја грађене по оригиналима 17. века, које су и веома декоративне. Висина штима, по програму, је била барокна, 416 Hz, a штим – рано барокни, у програму наведено као Temperament Silbermann II(I/6-comma), што делује јако мистично, научно и служи за збуњивање противника и неуке публике. Због тог штима многи акорди су звучали чудно, посебно у сложенијим тоналитетима. Италијанска чембала позната су по гласности, па смо у пратњи Сонате за виолончело Ђеминијанија, са солистом који свира на оригиналу инструмента из 1800. године, пожелели да чембало направи паузу да бисмо уживали у прекрасном звуку гудача. Парадигма басо континуа, да заћути када солиста има много нота, није испоштована. У Хендловој сонати у ге-молу уместо блок флауте чули смо траверзо, уместо чембала-оргуље, па је све звучало помало мутно, посебно оргуље које у веселој Тафел музици немају шта да траже. Цео концерт обојен је полетом и ведрином музике и извођача, београдска публика је уживала. Мало ли је.

У наставку фестивала оргуљаш Иван Божичевић је наступио као предгрупа Фестивалу оргуља у Катедрали, у којој се одржао и концерт посвећен барокној труби са оркестром (Корели, Торели, Хендл…), јер је Фондација Макрис Предрагу Гости купила и барокне трубе и тимпане. Исусовачка/језуитска Црква Светог Петра, која се дарежљиво и широко отворила Гостином фестивалу, угостила је лаутисту Едина Карамазова у музици старог Баха уз асистенцију Каролине Бетер. Ту се одиграло и свечано затварање фестивала, из два пута, истог дана у 20 и 22 часа, са извођачима нашим а светским. Коначно, и на самом крају, програм је посвећен музици Шекспировог доба. Ове године обележавају се четири века од смрти Шекспира и Сервантеса, о чему би овакви фестивали требало да воде рачуна. Шекспирове композиторе смо чули, Сервантес је остао занемарен, до неке друге прилике.

Барокни фестивал у Београду увек има публику, јер Београђани воле барок, што никако да схвате организатори концерата, ако их још има. Бах, Вивалди и Хендл су увек пунили велике сале, у време када је вођено рачуна о томе шта публика воли. Данас је и овај мали фестивал драгоцен у покушају да се рана музика не изгуби у поплави савремених српских и иних композитора. Фестивал је подржао Секретаријат за културу Београда, али не и Министарство културе.
[/restrictedarea]