Почетна / Свет / Запад губи дах против Русије

Запад губи дах против Русије

Шинзо Абе и Владимир ПутинЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Без руског тржишта и великих послова са Москвом, због економске кризе која траје већ целу деценију, безбедносних претњи и прилива миграната, у европским земљама настају изразито негативне тенденције

Билатералну посету јапанског премијера Шинзоа Абеа руском лидеру Владимиру Путину у Сочију, западни медији одмах су оценили као некоректан потез према Америци, којим се Кремљу омогућава излазак из „изолације и блокаде“. Да је Абеова посета у Русији лепо примљена јесте тачно, али далеко од тога да га је Путин молио на коленима да дође. Јапанци знају да је сада добар тренутак за контакте са Москвом – пре него што западне земље почну да заузимају позиције на руском тржишту. А тврдња да политички Запад, са милијардом становника, може да изолује Русију од преосталих шест милијарди житеља планете, далека је од реалности. Та времена, ако су некад и била, одавно су прошла.

ПРИМАМЉИВА ПОНУДА Долазак јапанског премијера – у истом дану када је Путин у Сочију примио и специјалног изасланика који му је пренео поруку катарског емира – буди осећај нелагоде у НАТО престоницама. Тим пре што се Абе недавно само куртоазно насмејао на понуду немачке канцеларке Ангеле Меркел да његова земља и званично приступи западној војној алијанси. А још више ако се присетимо онога што су руски аналитичари годинама уназад писали о огромним потенцијалима, не само економске, сарадње Токија и Москве. Руска понуда Јапану срачуната је за деценије унапред, па једна или две билатералне посете не доносе суштинску промену. Али не можемо да не приметимо да је сочински сусрет Путина и Абеа био већ тринаести по реду, више него што се јапански премијер виђао са председником САД Бараком Обамом. Путин има посебан однос са Јапаном, где ужива велико поштовање, као мајстор џудоа и покровитељ бројних светских манифестација ове борилачке вештине. Аналитичари чак тврде да је усвојио џудо филозофију у вођењу политике, где се тактика своди на чекање грешке противника и коришћењу његове снаге и слабости против њега самог.

Москва је још пре више година, а поготово од Абеовог и Путиновог повратка на власт 2012, изложила на сто цео пакет сарадње Русије и Јапана. У најкраћем, руска понуда предвиђа отварање читавог Сибира за јапанске инвеститоре, без ограничења, за све активности за које су заинтересовани. Јасније речено: Москва је понудила Токију да експлоатише природна богатства источне Русије на начин који њима одговара, наравно уз плаћање пореза по закону, као што важи и за домаће привреднике. Сличну политику Русија спроводи у односима са Кином. То је веома примамљива понуда имајући у виду да Јапан има и новац и напредне технологије, али нема ресурсе.

Заузврат, Русија тражи да Токио не затеже више ситуацију око четири Јужнокурилска острва (Јапанци их називају „Северним територијама“), али и да потпуно прекине војно савезништво са Вашингтоном. Тачније, да угаси све америчке војне базе на својој територији и прекине са Вашингтоном специјалне односе по војној и безбедносној линији уопште. С друге стране, Москва нуди Токију да међусобно успоставе ову врсту сарадње и тако створе јединствену економску, политичку и војну интеграцију, слично како то већ ради са Пекингом. Управо то је Путин поручио и у понедељак, са свечане говорнице на Црвеном тргу, отварајући војну параду поводом Дана победе: „Русија је отворена за обједињавање напора са другим државама, спремна да ради на стварању савременог ванблоковског система безбедности.“

[restrictedarea]

КОРЕН НЕПОВЕРЕЊА Колективно сећање Јапанаца не може да заборави Хирошиму, Нагасаки и сва друга понижења која су претрпели од Американаца, а не треба потценити ни њихов јасан осећај да ће им све то исто, само много горе, урадити и Руси ако буду морали. Годинама трају протести испред највеће америчке базе у Јапану, у Окинави, где грађани и активисти захтевају да трупе САД напусте њихову земљу. Јапан је дуже од седам деценија у стању америчке „меке окупације“, а ова држава све донедавно није поседовала оружане снаге способне да изводе стратешке операције. У том смислу, руски предлози могли би да наиђу на плодно тле код јапанских политичара „тврђе струје“, у какве се убраја и премијер Абе.

На овом путу, ако Русија и Јапан икада буду пошли њиме, налазе се бројне препреке. Токио има много противника у региону и може се рећи да је у стању оштрог ривалитета са свим суседима, укључујући и Русију и Кину. А управо је Пекинг најважнији стратешки партнер Москве у последње време, па би руско-јапанско зближавање Кинези доживели као директно забадање прста у око, што би у Кремљу најмање желели. Уколико би се, међутим, овај процес одвијао у договору са Кином, то би имало много више смисла и био би то геостратешки заокрет какав свет није видео од завршетка Другог светског рата. Не треба изгубити из вида да су Москва и Пекинг, под окриљем Шангајске организације за сарадњу (ШОС) и БРИКС-а, већ успеле да обједине досадашње љуте ривале – а највећи успех је то што Кина и Индија данас све више функционишу као партнери и савезници. Приближавањем Јапана руско-кинеској сарадњи, мултиполарни свет у настајању само би добио још једну тачку баланса, што теоретски уопште није незамисливо. Напротив, такав потез унео би ред на западном Пацифику, где би се коначно знало ко је домаћин, а ко гост.

Не би било лако објаснити обичним Русима и Јапанцима неопходност крупних обостраних уступака, тим пре што две земље и даље немају формални мировни уговор после Другог светског рата. Токио не жели такав споразум док се не реши питање Јужних Курила, па би Москва – није искључено – морала да стави на преговарачки сто и ове територије ако жели да придобије наклоност Токија. Постоји свест о томе да би ствари могле да крену и у нежељеном правцу, па да Јапан најпре поврати спољну и унутрашњу сувереност и војну силу, уз то приграби Куриле и још више ојача уз руску помоћ, а да на крају окрене леђа Москви и поништи све постигнуте споразуме. У томе је корен међусобног неповерења, што Американци деценијама вешто користе.

Међутим, од свих држава чланица Групе 7 најразвијенијих (Запад плус Јапан), једино Токио није увео тоталне санкције Русији, иако се „солидарно“ придружио америчкој казненој политици. Не треба заборавити да, рецимо, Јужна Кореја која све више постаје технолошки и привредни такмац Јапану – антируске санкције није уводила уопште. О Кини, Индији, Ирану, Пакистану и другим азијским силама да се и не говори. Посета Абеа Путину, иако је према наводима руских медија Барак Обама од њега још у фебруару захтевао да макар не путује у Русију пре мајског самита Г7 који ће бити одржан баш у Јапану, додатно је лош сигнал за јединство антируског фронта.

Путин и Орбан

„МАНЕВРИ“ ВАШИНГТОНА Политика изолације Москве све теже пролази у свету. Томе сведочи и најављени позив председника Франсоа Оланда Путину да посети Париз у октобру, за када је најављено и отварање новог руског културног центра у француској престоници. То ће бити први позив председнику Путину у неку престоницу ЕУ земаља од присаједињења Крима Русији 2014, ако се не рачуна његов боравак прошле јесени у Будимпешти, код премијера Виктора Орбана. Како тврде руски коментатори, на снази је ембарго на билатералне посете Путина државама ЕУ, па ће Оланд, ако до тога дође, после Орбана бити први лидер који ће угостити шефа Кремља. Исто најављује премијер Италије Матео Ренци. У случају да све крене по овом плану, то више неће бити „инциденти“, већ тенденција.

Аналитичари у Москви у томе ипак не виде најаву да би западне санкције Русији могле бити убрзо и званично укинуте, о чему ће се одлучивати већ у јуну. Према њиховим проценама, пре би могло да дође до неке врсте игнорисања антируских мера на којима упорно инсистирају Вашингтон и Лондон, а можда чак и до њиховог неформалног бојкота. То је за сада у сфери нагађања, али могућност билатералних сусрета Путина са Оландом и Ренцијем указује да у западној политици према Русији могу да се манифестују озбиљне пукотине.

И то из најмање два разлога. Прво, губитак руског тржишта и немогућност учествовања у профитабилним пословима са Москвом јесте снажан ударац европском капиталу. Најава јапанског премијера да је Токио спремио осам великих економских пројеката за Русију, сведочи да санкције ударају по интересима већине чланица Г7 и оне траже начин да обнове сарадњу. Француска и Италија, као и Мађарска, за сада показују највише иницијативе на том плану, а уз Немачку и Бугарску, то су уједно државе ЕУ које су најзаинтересованије за реализацију великих енергетских пројеката, попут „Јужног тока“ и „Северног тока 2“. Не треба сметнути из вида да се Американци званично противе изградњи још једне нити северног гасовода из Русије за Европу, док је пројекат „Јужног тока“ – раније оборен по захтеву Вашингтона – сада поново из „Газпромових“ фиока изнет на радни сто.

Могућност реализације једног, или чак оба енергетска пројекта, елиминисала би уцењивачки и реметилачки потенцијал америчких сателита – Украјине, Пољске, Турске и прибалтичких држава. То би био фаталан ударац по америчке економске и политичке интересе, док би Русији омогућио дугорочно јачање на свим правцима. Зато је разумљиво што Вашингтон мора по сваку цену то да спречи. Подесан инструмент пронађен је у антируским санкцијама, уз истовремено стварање тензија у регионима Балтика и Црног мора, кроз које треба да прођу поморске деонице гасовода. Управо и једино тако треба тумачити јачање војног присуства НАТО-а на истоку Европе и распиривање антируске хистерије. Економски интереси Европе су и на овом, енергетском питању, очигледно жртвовани политици НАТО-а, односно САД, као што је трговинска размена ЕУ и Русије више него преполовљена због те исте политичке воље. Чланство у НАТО-у, упркос тврдњама да наводно доноси благостање, директно подрива државни и економски суверенитет чланица и води повећању трошкова, односно стагнацији и губитку послова и профита.

Путин у Сочију

ДА ЛИ ЈЕ РАТ „АЛТЕРНАТИВА“ Други, чак и јачи разлог опирања европских држава званичној ЕУ–НАТО политици наизглед је чисто унутрашње природе. Услед економске кризе која се отегла већ скоро читаву деценију, као и због огромних безбедносних претњи и масовног прилива миграната из муслиманског света, у свим европским државама настају веома сличне изразито негативне друштвене и политичке тенденције. Док се њихова домаћа производња све осетније гаси због нарастајуће кинеске конкуренције, а мигранти „убијају цену“ на тржишту рада, незапосленост се увећава и социјални проблеми множе, што се јасно види – и све више ће – у званичним статистикама ЕУ. Народ, упркос интензивној масмедијској „обради“, све то осећа на својој кожи, па расте незадовољство и окретање новим, алтернативним политичким покретима и идејама: како конзервативним и патриотски оријентисаним, тако и екстремним који заговарају „лака решења“.

Ови процеси узимају маха у Немачкој, Француској, Шпанији, Грчкој, Великој Британији… Чак и да привремено успе све провиднији план „испуштања паре“ кроз креирање лажних алтернативних покрета, реални процеси на терену неминовно воде до још већег сиромаштва и, услед тога, неизбежне радикализације коју више неће бити могуће каналисати на „демократски“ начин. Наравно да многи људи на Западу виде да је један од кључних, ако не и једини начин да се ове последице трајно и ефикасно зауставе – обнављање дијалога и сарадње са Русијом, која Европи може много тога да понуди. Вероватно је да ће ситуација морати још прилично да сазри, пре него што коначно буду одбачене наметнуте идеје да је Москва крива за сва зла овог света. Док у Европи не буду били спремни да признају да Русија није проблем него кључни елемент за његово решавање, напретка неће бити. Алтернативна опција за Европљане је само рат, али би то био јасан доказ глупости некога ко би и трећи пут за сто година насео на исти офуцани трик.

Ни то, међутим, не треба нипошто искључити. Актуелна политика санкција представља управо увертиру за војни сукоб, као ритуални фактор слабљења жртве пре задавања смртоносног ударца. „Проблем“ је само у томе што и агресор све више слаби и распада се споља и изнутра, па се може лако десити да – у стилу џудоа – удар уништи њега самог. Шинзо Абе, који зна и шта је џудо и шта је Хирошима, могао би то најбоље да разуме. Зато не жури са уласком у НАТО, већ радије хита у Сочи. Тамо га дочекује Путин. У једној руци држи кључеве огромних сибирских богатстава запечаћених иза седам брава, а у другој коферче са малим црвеним дугметом. Па ко шта више воли. Време слабих, немоћних и плашљивих је иза нас, то се најбоље видело на примерима Донбаса и Сирије. Од сада – само тврдо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *