Почетна / Култура / Замислите, социјализам је ипак бољи за људе!

Замислите, социјализам је ипак бољи за људе!

Мајкл МурПише Владислав Панов

Ново остварење оскаровца Мајкла Мура које је он не са испразним цинизмом насловио „Где ћемо следеће у освајање“, пореди туробне благодети живљења савременог америчког сна са бајковитим капиталистичким социјализмом, у коме одушевљено ужива већи део европског запада. С једним неправедним изузетком: нигде у свом филму он не помиње СФРЈ чији је исмевани и на крају сурово уништени социјализам управо најдичнији део друштвених односа, закона и система најнапреднијих европских држава данашњице

Шест година је најславнијем документаристичком синеасти Мајклу Муру из Мичигена требало да се поново појави на светској филмској сцени са својим новим филмом. „Где ћемо следеће у освајање“ је и тематски и политички логични наставак сада већ давнашњег Муровог претходног дела, цинично-поетично названог „Капитализам, љубавна прича“. Видно све времешнији оскаровац Мур је одлучио да се са својим препознатљивим духовитим цинизмом „веома обавештеног“ коментатора сопственог друштва ухвати укоштац са нелагодама, неправдама и глупостима америчког актуелног капитализма. Али, сада, уз помоћ погледа преко плота. Чак преко океана. Оног европског. Мур је себи дао задатак да постане освајач из наслова. Можда ће разочарати оне који су из наслова његовог новог остварења наслутили причу о актуелним америчким војним освајачким походима. Не, они су само Мурова игра. Он је прошетао европским делом капиталистичког света који је однео убедљиву победу над бауком комунизма и дошао до закључка да су махом у том неокапиталистичком европском свету сви срећнији и далеко задовољнији него његови сународници који имају прилику да им јава буде конзумирање тако дивног америчког сна. А зашто су срећнији? Авај, јер уживају у благодетима које су до јуче постојале једино у социјалистичким или комунистичким уређењима!

[restrictedarea]

Болна европска бајка У свом новом активистичком ангажману Мур проналази врло занимљиву рупу у саксији. Социјализам је бољи за људе!? Наравно. А баук је само за оне који су амерички безочно и безобразно богати, грамзиви и себични. Шетајући европским градовима открио је да сви с наше стране „баре“ живе лакше, лепше и срећније. Када је, рецимо, у Италији искрцао своје америчке заставе за обележавање од његове екипе „покорене“ европске идиле, пред својим је камерама одглумио забезекнутост пред италијанским „слатким животом“ који је радном народу обезбедила држава. Плаћена, вишенедељна одсуства, јаки синдикати, свима доступна сасвим бесплатна социјална и здравствена заштита, вишемесечна трудничка боловања, свакодневне двочасовне (?) паузе за уживање у ручку и разне друге за америчког радника незамисливе погодности сигурно су нешто због чега ће Американци бити, за разлику од њега у овом филму, искрено забезекнути када буду гледали ову европску бајку из продукције Мајкла Мура. Даље, открио је да у Француској деца у школи не једу америчку „ђубре-храну“, већ свакодневно имају врхунске и здраве оброке, да у Норвешкој и уопште у скандинавским земљама држава финансира безмало хотелски луксуз у затворима и да затворенике, гле чуда, нико не бије или малтретира (што је подразумевајуће и уобичајено у иначе приватизованим америчким казаматима у којима су затвореници у суштини робови тих нових предузетника америчког капитализма), да широм просвећене Западне Европе полиција не пребија грађане, да су расизам и неједнакост полова скоро искорењени, да нема смртне казне, али ни тако високе стопе криминала као у Америци, да постоји средња класа и да ужива у прилично лагодном животу капиталистичког изобиља, да је школовање доступно свима и махом је потпуно бесплатно (за ово последње, занимљиво, послужио је пример, као рече, бајковите земље зване Словенија, у коју на студије хрле чак и Американци!), да су банкари, гле највећег чуда, далеко мањи лопови него у Сједињеним Државама, а да оне који то јесу држава заиста кажњава када им се деси да их ухвате у лоповлуку.

Бенигни позив на револуцију Све ове бајке које свакако тешко падају Муровим сународницима део су европског живота у већини земаља Старог континента. Нема бездушног ринтања за капиталисту, зна се радно време и све бројне погодности које подразумева радни однос нису демагошка лаж владајуће елите већ сасвим реална стварност свакога ко је успео да се домогне посла. У трагању за доказима да у држави америчкој има много тога трулог, Мур је у име својих сународника глумио неверицу слушајући срећне људе европске како причају од вишенедељним плаћеним боловањима, одморима и предасима, о врхунској здравственој заштити коју плаћа држава, о правима која уживају сви подједнако, а не само они „мало једнакији од других“ као што је у његовој земљи. Звучи можда некима с довољно година ово некако сувише познато? Наравно, Мајкл Мур и не знајући у ствари током целог филма прича забрањену и у крви, управо уз помоћ Запада, удављену бајку која је деценијама била стварност Балкана. Ону која се звала СФРЈ. Иако су и многи који су имали среће да проживе неку годину у тој бајци склони да је данас коментаришу цинично и с ниподаштавањем, често и презиром, управо су у свим дивним моментима њеним данас широм Европе врло радосно, поносно и пријатно удомљени њени радни житељи. На велико запрепашћење Мура и Американаца. Прича о бесплатном образовању, становима, добром плаћеним пословима са бројним, данас незамисливо дарежљивим бенефицијама, умерено радно време, бесплатна здравствена заштита, тринаеста плата, заштита материнства, једнакост полова и све остале благодети које су биле баук јер су пракса социјалистичког система, данас су свакодневица скоро целог европског запада, а нама и Американцима су инсталирани као својеврсна погрда и негативност која нема оправдање у економским законима напредног капитализма. И док су Муру у име његових сународника очи цаклиле на помен неких од ових идиличних бенефиција европског радног народа, а он у фингираном или стварном трансу, свеједно, позивао чак и на револуцију (увијено и бенигно, разуме се), ми, који смо пре свих имали на располагању социјалистички капитализам у свакодневним животима, данас имамо унутрашњи и спољашњи ешелон који махнито чува низ гвоздених завеса које ултимативно искључују могућност поседовања добро плаћеног посла, где сте заштићени и врхунски вредновани, а не израбљивани, понижавани и застрашени. За нас је, отуда, овај филм посебно интересантан. Нема сумње за многе и потресан без обзира што га је мичигенски оскаровац снимио уз уобичајену дозу свог саркастичног хумора обезбедивши му широку примену и шарм привлачности за најшире масе. Нама је опор и тужан. А живот, а не Мур, нам се чини неправедно суров и циничан јер је наметнуо околности захваљујући којима нам је одузета соцкапиталистичка идила у којој данас ужива већи део Европе. Многи су наши људи од распада социјалистичке Југославије похрлили у ту капиталистичку Европу само да би у њој пронашли, заправо, онај исти пријатни шарм опуштеног и од државе заштићеног живота који је подразумевајуће битисао као друштвена вредност у СФРЈ-у.

Што се тиче Мајкла Мура и његовог „освајачког филма“ који све ово открива, потенцира и лиферује светском аудиторијуму, његове су намере, оне праве, вешто увијене у духовите опаске које намеће поређење између модерне Америке и из њихове перспективе увек декадентне Европе. Та је декаденција, међутим, данас први пут можда у историји Европе, изузетно позитивна, прогресивна чак, свакако необјашњиво праведна. Мурови сународници с бројне, неизлечиво затуцане капиталистичке деснице, овај ће његов рад сасвим сигурно сматрати опасном субверзијом. Како и не би, када се он, рецимо, усудио да прича о расистичком криминализовању обојених како би били онемогућени да гласају, да помене институционализовану полну, расну и сваку другу социјалну неједнакост и употребљавану од моћника који су је као утицајни „квалитет“ свеобухватно применили у америчком друштву као политички инструмент. Мур изражава незадовољство кроз свој салонски и наивни позив на крају филма чак и на револуцију кроз парадигматско помињање Берлинског зида који је срушен упорношћу и истрајношћу угњетених због чега би ваљало следити њихов пример. Завршно поентирање његовог остварења с помињањем да су сви дивни социјално-политички принципи у којима данас ужива Европа заправо изум амерички је посебно провокативно тим пре што је углавном то истинита тврдња. Шта се од рођења тих слободарских социјалистичких идеја о праведном друштву у америчком капитализму у међувремену десило па су оне тамо постале средство за гоњење и плашење, да би истовремено као понос друштвеног прогреса биле примењене на другој страни океана, такође, иначе, у капитализму, као врхунски скуп позитивних начела и принципа савременог друштва? На то нема одговора у Муровом филму. Можда би, отуда, његов следећи филм требало да се позабави овом контроверзом? Или, још боље, причом о социјализму „брдовитог Балкана“ који су многи тако страсно појурили да униште само да би га поносно и без одлагања применили на својој кожи…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *