Почетна / Друштво / Валтер, у вечности без заборава

Валтер, у вечности без заборава

Велимир Бата Живојиновић (1933–2016)

Одлазак лидера глумачке елите

Велимир Бата ЖивојиновићПише Владислав Панов

Ипак га је савладала иако су сви веровали да Бату, Валтера, Живојиновића не може да победи таква бесмислица као што је смрт. Деценије његовог рада и невероватан глумачки и животни учинак оно су што нико, ништа, а посебно не смрт, никада неће моћи да савлада и порази. Све што је остварио и на нематеријалном и духовном плану чини извесним да наш легендарни глумац пред собом има заслужену и величанствену вечност

Премда је боловао дуго и био у озбиљним годинама и за живот и за болест, славни српски глумац Велимир Бата Живојиновић (83) је своје бројне овдашње поштоваоце и још бројније страствене обожаваоце широм света искрено изненадио и потресао одлуком да ипак остави друштво овоземаљско и пресели се тамо негде горе, у редове истинских великана који су колико год да су имали година прерано отишли од нас, а којима је, баш као и популарном Бати, смрт донела угледну вечност без заборава. Бата је ипак далеко испред већине и у том елитном друштву. Он је лидер елите. Све што је српски, а југословенски још више, филм икада успео да досегне, и када је реч о комерцијалном и уметничком деловању, учинио је то уз његову помоћ, присуство или одлучујуће важно, пресудно делање. Иако се отрцани изрази као бард, институција или по ружном англоновоговору – „бренд“ – сада свуда наоколо везују уз његово име, значај и радни учинак, других, прикладнијих нема. Бата Живојиновић је заиста заслужио сваки од ових епитета и било коју етикету ове врсте у најпозитивнијем смислу. За врло кратко време смо остали без две глумачке величине, обе истинске легенде, Драгана Николића и сада Бате Живојиновића. Обојица су на свој начин донели нови смисао како у бављењу својим позивом, а оно још више у душама људи који су се емотивно повезивали са њиховим ликовима и, приватно, величином људског срца и душе којом су свакодневно обасипали околину. Јер не треба грешити, права величина нема мере, међе и ограничења. Она је део комплетне личности, и велики људи, које би Бата могао, а и чинио је то, да поведе као ђаке и учи их величини, снази духа и вештини човечности, имају је у сваком елементу и моменту својих живота. Ко је познавао Бату потврдиће и ово. Не само да је био „рођени глумац“ природног талента какав се ни пре ни после није у таквој есенцији и тако раскошном раствору појавио ни у једној другој глумачкој појави са ових простора већ је био и моћан карактер који је успео да толики таленат заузда, смирено, паметно дозирано употреби и оплемени. Дакле, да га најпре поштује, а самим тим да испоштује и уметност и дар виших сила тако благонаклон баш према њему, као и своју публику, „обичне људе“ велике и мале, који су му веровали, волели га и бескрајно поштовали. Који су уживали да га гледају и слушају. И који ће сигурно још дуго то чинити без обзира што га више нема и што с њим нестају нове прилике за таква дружења.

[restrictedarea]

Потрес за југоносталгичаре

Битка на НеретвиСтарих је, срећом, на претек. Када бисте поседовали такву колекцију, могли бисте скоро свакога дана у години да погледате по једну његову улогу. Одиграо их је што на великом, што на малом екрану, скоро триста. Нема значајне глумачке награде на великим и невеликим српским и југословенским фестивалима којом није овенчан. Увек, разуме се, сасвим заслужено. Многе од тих награда су у међувремену добиле на тежини и значају управо зато што су некада додељене њему. Иако је искрено скромно изјављивао како пола својих улога није видео и да баш није било вредно ни да их игра ни да их гледа, тај његов обимни, рекордерски опус ниједним послом није био окрњен. Напротив. Ако су филмови били слабији, па и лоши, он у њима није био слабији него у оним којим је купио професионалну вечност. Поштовао је свој посао и дозвољавао је да га таленат покрива тамо где другог покрића није било остајући увек на тај начин испред других, природан, изражајан, моћно доминантан пред камерама, магично привлачан и уверљиво присутан и као протагониста и као епизодиста. Међутим, све што његов учинак на филму издваја од других није ни горе описано, ни марљивост којом је дошао до тако импозантне филмографије. Заправо, тај је неопходни део успео да се савршено уклопи у оно што је Бата био током живота када се камере угасе. Једнако као што је на екрану симболизовао идеал „типичног Србина“ у време СФР Југославије, био је и остао и симбол комунистичке ослободилачке борбе и пропаганде извојеване победе у њој, као и што је, неукаљан било каквом националном, политичком и идеолошком комбинаториком, снагом духа и величином срца, остао испред свега тога прелазећи из епохе у епоху, државе у државу, нације у нацију и дошао до данашњих дана без икаквог оштећења у пословној и људској заоставштини. Отуда није чудно да је вест о његовој смрти подједнако потресла и овдашње суграђане, али и многе из бивших југословенских република које су по свим другим питањима и даље по инерцији, инату или по „подразумевајућим командама“ увек против свега што долази одавде. Овај их је одлазак, међутим, погодио као и нас. И на трен је ова смрт поново подстакла југоносталгична осећања и размишљања. Да, све је у тој озбиљној земљи било боље од ове актуелне бедно неозбиљне озбиљности која никада не би створила ни најскромнију копију Бате Живојиновића. Тај је „калуп“ немогућ у нашем свету и овој држави. И, да, ако имате дилему питајући се да ли је Бата продукт озбиљности тих времена и те бивше државе коју је растурао ко је стигао, нећете му одузети ни најтананији сјај ореола који има ако одговорите позитивно на ову дилему. Али процес је и обрнут. Таква је земља постала озбиљна управо јер је стварала и гајила овакве величине.

 

Светски рекордер свих времена

BRAT-DOKTORA-HOMERA-1968-Zika-Mitrovic-Bata-Zivojinovic-FILMSKI-PLAKAT_slika_O_29819159Отуда није чудно да је Батин одлазак испраћен и у светским медијима где, такође, веома ретко има места за вести овдашње. Посебно је, наравно, погођена кинеска публика која не може да поверује у смрт њиховог Валтера из филма „Валтер брани Сарајево“, који је, кажу неки подаци, током протеклих деценија видело тринаест милијарди Кинеза(!), што нашег Бату поставља на место светског глумачког рекордера свих времена. Партизанска борба овог глумца током рада на великом екрану у бившој Југославији остала је као бизарна веза с његовим ликом и делом и том земљом коју су многи појурили да униште, а потом да је презиру, понижавају и омаложавају. Чак је то случај и са многим његовим колегама који су поносно градили своје постјугословенске каријере управо на тај начин. Батина је појава директно и на најпозитивнији, најпре емотивни, начин везана управо за период југословенске кинематографије и земље социјалистичке у којој је она доживела свој просперитет, односно врхунац. Бати је можда и било колико-толико добро и после њеног нестанка, али нашем филму дефинитивно није. Као партизанска икона у бројним значајнијим остварењима тог времена, најпре, наравно, у најчувенијим „Козари“, „Сутјесци“ и епском спектаклу холивудско-мегаломанских размера „Битка на Сутјесци“. Али Бата је у поменутом опусу од тристотинак улога тек око тридесет пута био партизан, а заувек је остао симбол антифашистичког отпора и велике борбе наших народа у Другом светском рату. Као ниједан други његов колега. Занимљиво је да је у скоро поклапајућем периоду са овом филмском репликом борбе против фашизма и непријатеља комунизма, текао и супротни, такозвани „црни талас“ у нашој кинематографији у коме је Живојиновић такође имао запажено, па и водеће глумачко место. Неке од најупечатљивијих улога остварио је у делима овог таласа („Скупљачи перја“, „Сан“, „Три“, „Мајстор и Маргарита“…) и за многе од њих је награђен.

Валтер и у политици

Наш славни глумац је искористио валтеровски имиџ неустрашивости, непоткупљивости, борбености и харизматичност „народног хероја“ када је покушао да започне озбиљну политичку каријеру деведесетих година прошлог века, у времену дугог и мучног умирања Југославије, њеног дефинитивног сахрањивања, све са њеном тако моћном, богатом и разноврсном кинематографијом. Био је члан Социјалистичке партије Србије у том периоду, народни посланик у пет сазива Народне скупштине, а на изборима 2002. године је освануо чак и као кандидат за председника Србије. Свој је поштени и искрени, ничим корумпирани политички активни период живота завршио неопозивом одлуком да напусти политику крајем 2003. године. Да ли му је требала или је он њој био потребнији, остаје да покаже време. Сигурно је да му није нашкодила, а ни он њој, за разлику од многих других који су пробали исто а нису имали снаге, штофа и „валтеровског карактера“ да остану своји, нешкодљиви за себе и друге, и поштени у одбрани, заступању и представљању важних принципа. Ипак, сви га памтимо најпре као великог уметника. Као глумца коме никада неће истећи време употребе, он је одавно савладао пролазност и одолео суровим очњацима времена. Његову глумачку снагу и посебност, природност, поштење према таленту и послу требало би изучавати на академијама. Бата Живојиновић је надживео своје улоге онако како се то ради приликом заслуживања угледне дуготрајности. И требало би да буде међу лидерима глумачке елите док год је филма, глуме и публике. Тим пре што на видику нема никога ко би могао да му буде наследник. Уосталом, истинске величине, легенде се зову, и јесу то што јесу зато што их је немогуће наследити. Посебно је то случај данас када свет овај наш такве људе више не дозвољава, не поштује, па и не жели.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *