Уручене награде „Печат времена“

Свечаност у Звездара театру у Београду

Уручивање награда 2Миловану Витезовићу за монографију „Вук наш насушни“ и Владимиру Кецмановићу за роман „Осама“ припале су награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију, односно за књижевност (2015) – „Печатова“ признања која се традиционално, шесту годину заредом, додељују најбољим књигама у поменутим областима објављеним у претходној календарској години

Владимиру Кецмановићу, писцу романа Осама („Лагуна“, Београд, 2015) и Миловану Витезовићу, аутору књиге Вук наш насушни („Православна реч“, Нови Сад, 2015), овогодишњим добитницима Награде „Печат времена“ за књижевност, односно за науку и друштвену теорију, уручена су ова признања на свечаности приређеној у Звездара театру у Београду, у четвртак 12. маја (према установљеној традицији и у складу са жељом оснивача и покровитеља, увек на Дан Светог Василија Острошког). Подсетимо, наш лист ове награде додељују најбољим ауторима, односно књигама, објављеним у претходној години, а чији су уметнички домети значајно обележили домаће књижевно стваралаштво, те области друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских истраживања.
Овом, за националну културу важном, догађају присуствовали су бројни угледни гости, уважена имена друштвеног, политичког, верског, дипломатског, културног и научног живота наше земље. Међу њима су били и Ненад Поповић, председник СНП-а, Његова екселенција амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин, Војислав Коштуница, Aександар Вулин, и други. Присутни су били и претходни добитници „Печата времена“ – професор Мило Ломпар, писци Милован Данојлић, Славица Гароња, Слободан Вуковић, Рајко Петров Ного…
О лауреатима говорили су председници два жирија – др Ратко Марковић (жири за награду у области науке и друштвене теорије) и др Јован Попов (жири за награду у области књижевности). Њихове беседе о награђенима, као и о делима која су се нашла у ужем избору за награду, објавили смо у прошлонедељном „Печату“. У овом броју, у наставку, можете прочитати беседе овогодишњих добитника „Печата времена“, као и поздравну реч Милорада Вучелића, главног уредника „Печата“, који је Кецмановићу и Витезовићу уручио признања (повеља и новчани износ од 500.000 динара).
Наши фото-репортери забележили су део узбудљиве атмосфере и ведрог расположења, које је пратило свечаност доделе, потом и коктел у Звездара театру. Њихов „фото-извештај“ такође објављујемо у овом „Печату“.

НАГРАДА И ЊЕНА МИСИЈА

Милорад Вучелић 2Пише МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

Данас су пресудни, и о томе је све јача свест, управо духовни и вредносни избори, избори цивилизацијског круга којем ћемо  стремити и којем ћемо припадати

Данас уручујемо Награде „Печат времена“, радосни што се поштовања вредном и импресивном скупу досадашњих добитника – врхунских стваралаца српске културе – ове године придружују још два угледна и значајна имена. И актуелне добитнике – Милована Витезовића и Владимира Кецмановића – као и све претходне повезује једна важна нит, једна веза коју смо ми (у „Печату“), као творци ове награде, желели посебно да издвојимо и јавно одликујемо. То је национално посвећено и освешћено стваралаштво, оно стваралаштво које је, како се то често каже – у дослуху са националном историјом и наслеђем, али и са визијом будућности битно одређене животом, претпоставкама и смислом везаним за биће српског народа и његове историје и културе. Разуме се да ово афирмисање и истицање националног момента као пресудног за избор у награђивању, не подразумева (можда је сувишно да то и напоменемо) ускогруду, локалну и паланачку затвореност у свој свет већ само наглашава јасно одређење и пуну свест о важности уочавања и слављења стваралачког дамара и струјања, уметничке и творачке снаге и квалитета једне националне културе – српске културе.
Управо због тога, избором добитника „Печата времена“ увек указујемо не само на дела и ствараоце која су у једном тренутку због својих високих естетских и формалних квалитета привукли јавну пажњу него пре свега на дела која у окриљу српског националног корпуса садржајем зраче, делају и говоре о његовој савременој духовној ситуацији, о актуелном духовном и вредносном, историјском, политичком, геополитичком, па и културно-уметничком усуду и приликама у српском народу.
Награда „Печат времена“, можемо то нескромно рећи, основана је са намером да дуго траје, да има мисију и да расте у служби те националне мисије којој служи… Профил награде битно је одредило време њеног оснивања, а то је крај прве деценије 21. века, дакле време које у свим својим најважнијим моментима и даље траје, и у којем је јасно – на унутрашњем и спољном плану – куда и којим правцем се свет упутио, и колико су у том ширем склопу тешке и захтевне наше шире националне перспективе. Наравно – и колико су сложене и суморне претпоставке нашег укупног, не само културног, кретања. Управо у том нама несклоном времену постало је важно, јако важно да се оријентишемо, саберемо и сагледамо, да разумемо унеколико страдалнички положај српског народа у епохалним променама које се не тичу само некакве актуелне политике, актуелне владајуће „гарнитуре“ и неких мање-више конфузних и нејасних, идеолошких премиса већ су оне такве да подразумевају промену целокупне стварносне и националне парадигме. Такве, турбулентне и без сумње историјски преломне и потенцијално трагичне ситуације, увек – посредно и непосредно – дају важну улогу и постављају високе захтеве пред интелигенцију једног народа, поготово пред његову стваралачку елиту. Каква је српска културна и уметничка елита данас, о томе се може разговарати, можемо се спорити, али њена улога и деловање и јесу – као што знамо – све више и све бескомпромисније под лупом јавне пажње и можда нереалних, али значајних очекивања. Имају ли снаге и капацитета припадници управо те елите да нацију усмере, да јој разложно и разговетно укажу на могуће путеве избора за будућност. Да јој, можда, уз истину, ма како болна била, пруже и нешто наде и утехе које увек јесу стварни духовни и психолошки део националног освешћења? У том правцу, слутимо, биће и све бескомпромиснијих сукоба, али из тих сукоба на јавној сцени и у животу нашег друштва и његове културе одредиће се много тога и о нашој будућој судбини, политичкој, економској или геополитичкој… Данас су пресудни, и о томе је све јача свест, управо духовни и вредносни избори, избори цивилизацијског круга којем ће се припадати и за који ће се определити. Засада, тежећи да у актуелним сударима наводно две или не знам колико већ Србија (ми – из „Печата“ – чврсто смо уверени да постоји само једна, и то она већинска Србија!) расуђујемо будно и пажљиво, уз захтеве које смо јасно одредили, пропозиције које смо читко објаснили, додељујемо ову награду. Неуморно смо понављали, мада је већ после прве године од оснивања награде било јасно које и какво стваралаштво и његове „демијурге“ сматрамо вредним и у савременој ситуацији српске културе драгоценим.
Одазвало се овим нашим захтевима не само ових сада већ петнаест награђених стваралаца већ много више, будући да су дела у конкуренцији за награду увек бројем надвисила могућност да се њоме овенчају сви који то заслужују. Ако награде јесу део културне политике и именовање једног становишта у култури, онда „Печат времена“ несумњиво јасно одговара том циљу и наметљиво и неувијено подстиче и слави једно становиште – српско становиште.
О новим добитницима „Печата времена“ и о њиховим делима позванији су од мене да говоре они које ћете у наставку слушати.
Само ћу још рећи да су и ови лауреати „Печата времена“ делатни део мисије коју разумемо као најбитнију када одговарамо на питање: Шта је смисао националне интелигенције данас? Ово питање се безмало стално јавља, траје и наткриљује конкретне расправе о појединачним делима. Ево како је на њега одговорио један од претходних добитника нашег признања:
Она интелигенција која бира да у слободу својих одлука и путању своје одговорности укључи националну егзистенцију и националну културу разложно се може назвати националном интелигенцијом.
Она нема никаквих посебних права у односу на друге могуће изборе. Не би, међутим, требало да има ни посебних оптерећења. Јер, позив интелектуалца као да захтева од њега да не пролази глув и слеп кроз време у којем се налази.
Наши добитници, они којима ће данас овде бити уручена Награда „Печат времена“, без икакве сумње, кроз ово време у којем живимо – не пролазе ни глуви, ни слепи, а ни немушти. Они, наиме, о том времену и приликама јасно сведоче и гласно говоре!

Вук је Србин вером и законом

Милован ВитезовићМилован Витезовић

Поштовани вуковци, на овој свечаној додели Награде „Печат времена“, коју примам као оверу свег мог рада, поздрављам вас као умну со наше земље и наше престонице!
Без песме ни јаук
Из грла нам не иде
Кад не певамо овде је паклени мук
Од кога нас уши бриде
Кад запевамо – отпева нам вук
За Вука сам записао на некој од страница ове књиге да се родио из митологије народног опстајања која му је и само име дала. Понео је име вук да му буде и заштита и завет. Митологија му је и саму судбину одредила укључујући и митолошку хромост. По веровањима из времена тотемизма Срби су пореклом вукови које је водио хроми вук. Тако је и мој хроми вук прошао из митологије и закорачио историјом која настаје, суочио се са њеним преким лицима српских устаника и нашао се у језику који му је највеће отечествено наслеђе.
Не може се рећи да су Вук и његово дело необјашњени. Да би се сакупило и систематизовало све што је о Вуку и његовом делу писано, требао би један велики и добар институт. И то је једино што он нема. Ко сагледа Вуково дело не верује да је један човек у свом веку могао толико урадити. За свој народ он је урадио онолико колико су у другим народима, под најбољим условима, урадили национални институти за стотине година. Додуше, његовим делом бавили су се државни друштвени институти, почев од института Српске академије наука и уметности и института и одељења Матице српске. Бавили су се сви филолошки и филозофски факултети код Срба и светски факултети који имају катедре славистике. Он је универзитетска мера Срба. О њему, његовом делу и његовом добу написано је хиљаде огледа, расправа, разматрања, тумачења, есеја, предговора и поговора и великих студија. Писали су их филолози, лингвисти, етнолози, историчари, социолози, педагози… Ничији живот није тако претресен као Вуков. Било је и доста спорења, али су сва остала без покрића. Одбрањене су стотине и стотине докторских теза и докторати су са рецензијама штампани у таквом обиму да их има за једну добру библиотеку. У његову славу држано је безброј научних скупова и на стотине у годинама његових великих годишњица. Чини се да у Вуковом делу и животу ништа није остало непознато. Па ипак…
У истраживање Вуковог живота и времена ушао сам као драмски писац, то јест као сценариста за велику драмску филмску и телевизијску серију сниману од 1984. до 1987. године, премијерно приказану у поводу прославе његове двестоте годишњице рођења, што је у целој ондашњој земљи, а посебно међу српским народом била велика катарза.
Као писац нашао сам се маја 1987. године у Берлину, где се на Универзитету „Хумболт“ одржавао највећи вишедневни светски симпозијум слависта у Вукову славу. Имао сам саопштење првог дана, на крају прве сесије, насловљено „Заштитно име које је понео Караџић и мотив хромог вука у српској митологији“. Као круцијални доказ да је Караџић остао веран свом митолошком пореклу и да се држао уверења у митолошку заштиту, понудио сам оно што је свима бивало пред очима, а што нико није приметио ни објаснио. Реч је о Вуковом потпису где се целог живота потписивао малим словом свога имена, не желећи заветован да изађе из чопора. Сви су били затечени у неверици. У паузи између две сесије на „Хумболту“ је приређена велика изложба о Вуку, са портретима и његовим делима преписке. Изложбу је отворио тадашњи секретар за културу (министар) Бранислав Милошевић. Више од осамдесет слависта тражило је Вуков потпис и сваки који су нашли имао је мало слово в. После се око тога у Београду, на страницама „Нина“, водила велика полемика. Исход је био на Вуковој страни.
После прегледа слависта, најчувенији међу њима професор ГМУ Никита Толстој, потомак познате породице и творац великог руско-српског (српско-руског) речника, рекао ми је да се држим Вука, јер ко зна шта ћу још открити.
После великог успеха телевизијске серије, не само у Србији већ и Југославији, која је потом добила Европску награду за велике серије и ушла у телевизијску баштину Европе 1988. године на фестивалу у Риму (римска бања Кјанчано Терме). На тамошњој трибини „Европа, интелектуалци и телевизија“ Умберто Еко је изговорио следеће: „Пре две вечери гледали смо југословенски филм из серије Вук Караџић и видели како један хроми интелектуалац тегли свој тек ослобођени народ у Европу, а ни Европа не зна о том народу нешто више, а нити тај народ зна тачно шта је Европа. Том хромом интелектуалцу срдачно пружају руке и први интелектуалци те Европе Фатер, Гете и Грим. И ми се морамо упитати јесмо ли ми данас толико свесни култура европских народа или их трпамо у културну самоуслугу.“
То ме је подстакло да кренем трагом којим сам већ, као сценариста, прошао и да видим Вука на један свој начин, поштујући и пречитавајући све написано о њему, о Србији и Европи тог времена, сагледавајући и тумачећи сва артефакта. Желео сам, не журећи се и не запостављајући сав свој књижевни рад, да направим ову монографију у виду великог књижевно-ликовног мозаика о Вуку, о делу, о Србији и Европи његове епохе. Помишљао сам, имајући у виду историјске, културне, књижевне и издавачке прилике, да ће то дело, то јест ово дело, остати у рукописној заоставштини. Срећом, појавио се издавач Зоран Гутовић са својом „Православном речи“, не само вољан да то дело објави него ме је и пожуривао да га завршим.
Књига је тако обликована да буде богата и прегледна и да се и стрпљивим листањем може појмити Вуково дело, значај Вуковог подухвата, али и српски народ и његова историја, неодвојива од историје Европе.
Када се новембра 1813. године Вук појавио у Бечу, као избеглица после пропасти Устанка, Европа је поразила Наполеона, а тиме је био поражен и француски класицизам, ваљало је отворити ново књижевно раздобље засновано дубље од антике, на митолошким и народним основама. Међу заснивачима новог књижевног и духовног покрета – романтизма, главну реч водили су Гете и Браћа Грим, посебице Јакоб (који су баш те, 1813. објавили први том својих бајки). Њихова потрага за народним темељима тек је добила пун смисао када је Вук у Бечу објавио Малу простонародну песнарицу коју је Грим одмах приказао тражећи од Вука, преко његовог ментора Јернеја Копитара нове књиге и израду Српског рјечника и граматике са речима протумаченим латинским и немачким, како би српске песме постале доступне пре свега Немцима, а онда и другима. Немци су као народ били расцепкани у више својих кнежевина и тежили су уједињењу, прво културном. У том смислу Србија која се ослобађала и Срби „као народ који пева као Хомер“, примани су изузетно на немачким универзитетима и међу првим интелектуалцима. Тако је Вук у Јени постао и доктор филозофије. Тако је Леополд фон Ранке, по Вуковим сведочењима, исписао историју српских устанака – Српску револуцију. Срби су, дакле, требали Немцима. Зато су и добили своју новију историју пре него што је Леополд фон Ранке исписао немачку историју. Срби су Берлинским конгресом стекли пуну самосталност, а тек неколико година касније ујединила се Немачка око Пруске. Никада Срби нису у Европи, а нарочито централној, толико слављени као у Вуковој епохи. Зато је и Вук са правом и пуном свести писао Копитару из Вајмара од Гетеа: „Ово су најславнији дани живота мога дојакошњег.“
Вука, дакле, у овој књизи, поимам и као човека и као народ и то је у њој истакнуто и показано, у доста непознатих, али и круцијалних или мање познатих, а значајних детаља.
О њему се са истом пажњом говорило на европским универзитетима и царским полицијама. Сви који су се питали за кога ради, нису видели да ради само за свој народ.
Сви ми можемо говорити: ово је мој народ! – препознајући се у оном како нас је Вук свету представио. Једном, овде, морамо признати да смо Вуков народ. Он нам казује ко смо, од првог плача до тужбалице око гроба.
Мислим да не треба да дужим, књигу треба листати, па и на прескок читати, да бисмо се као народ спознали и разумели.
Будимо захвални Вуку који рече:
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати, не прелива се у други и не пропада.“
Ту је моја захвалност и „Печату“ и његовом жирију. Вук је своју академску беседу на Јенском универзитету почео стиховима из песме Почетак буне на дахије.
Како сам почео стиховима, њима и да завршим.
Симеон Милутиновић Сарајлија каже:
Вук је Србин и оцем и мајком,
Вук је Србин вером и законом,
Вук је Србин местом и рођењем,
Ал највише словом и језиком,
Нам он пише како Срб му дише…

Беседа на уручењу
Награде „Печат
времена“

Ратко Марковић

У кантовској комуникацији са историјом светске књижевности

Владимир КецмановићВладимир Кецмановић

Имануел Кант је генија дефинисао као оригиналност која је упоредива.
Будући да Кантов геније није био геније у данашњем смислу те речи него сваки aутентичан уметник, то значи да по овом филозофу свако аутентично књижевно дело мора да се од других дела разликује јер у супротном не би имало смисла његово постојање, али на нека друга дела мора да личи јер у противном не би могли да имају смисла његова форма и његов садржај.
Свесно или не, уметници су и пре и после Канта стварали управо по овој формули, као што ће се по истој формули стварати док буде уметника и уметности будући да другачије није могуће.
Када је о књижевној уметности реч – а овде говоримо о њој – није познато ко су творци Епа о Гилгамешу, а поготово не ко су им били узори, и никада неће бити до краја разрешено Хомерско питање, али нема сумње да су и најстарија позната поема, и дела која се приписују чувеном Старом Грку, настали у складу са Кантовом теоријом.
Од старих Грка па до данас, књижевна историја и теорија настоје да уоче утицаје које су писци вршили једни на друге.
Некада се хипотезе теоретичара подударају са мишљењем самих писаца, а некада се од њега разликују јер ни сами писци сва дела на која се угледају не могу да наброје, понекад зато што утицај других дела на своје нису освестили, а понекад чак за та дела нису ни чули јер је утицај ком су подлегли био посредан.
Књижевна историја, тако, представља један компликован и непрегледан, али јединствен организам, чије је механизме немогуће до краја открити, али их је, у тренутку стваралачког или читалачког надахнућа, могуће наслутити.
Један од доприноса коју је уметност двадесетог века дала историји уметности јесте инсистирање на интензивној игри са литерарним узорима.
Не треба, међутим, заборавити да је и склоност тој игри стара колико књижевност.
Једну од најмонументалнијих потврда овог става представља нажалост до краја неостварен покушај великог руског писца Николаја Васиљевича Гогоља да креира деветнаестовековну реплику Дантеове Божанствене комедије, дела које је најавило европску књижевну и не само књижевну ренесансу.
Писци који данас стварају, најчешће, или истрајавају у придржавању природно истрошеног, двадесетовековног постмодернистичког концепта, или му се радикално супротстављају.
Мој приступ је умеренији и – барем се надам – разумнији.
Постмодернизам доживљавам као равноправан са осталим правцима и епохама који су му претходили, и трудим се да од њега баштиним оно што у стварању може да буде корисно, а да, истовремено, учим на туђим грешкама.
У роману Осама, тако – јер та је књига повод за ово обраћање – прилично радикално примењујем концепт интертекстуалне игре, и са Андрићевим, али не само са Андрићевим делом, и због тога он јесте, како је приметила Весна Тријић, вероватно најлуциднија особа која се у овом тренутку бави анализом савремене српске књижевности – „најпостмодернистичкија“ од свих књига које сам до сада написао.
За разлику од постмодерниста, међутим, не бежим од меса и крви, којом време у ком живимо обилује, и не налазим како је савремена расцепљеност тоталитета чињеница пред којом треба уметнички капитулирати, па овај роман, као и остала моја дела, представља тежњу за васкрсавањем упокојеног космичког јединства.
На оном фамозном, етичком плану, опет, за разлику од већине српских постмодерниста, али, нажалост, и већине најновијих српских неореалиста, налазим како чињеница да живимо на месту где се хипокризија и бестијалност савременог света виде болније и јасније него на многим другим, представља изазов који није само неморално него и имбецилно не прихватити . Као што налазим да прихватање тог изазова подразумева указивање на ту бестијалност и ту хипокризију, а не бежање од „великих тема“ или њихово обрађивање у „политички коректном“ кључу који глобалној лажи повлађује, уместо да је демистификује.
Зашто сам се определио да причу овог романа сместим међу људе рођене на територији данашње бошњачке федерације и да је испричам на некњижевном језику који синтетизује различите варијанте говора босанских муслимана?
Зато што судбина која је босанским муслиманима у данашњем свету намењена указује на екстреман пример бестијалности и хипокризије оних који тим светом владају.
Зато што осећам потребу да барем делом одужим дуг песнику Скендеру Куленовићу, рапсоду српског страдања у Другом светском рату.
И зато што, у потрази за изгубљеним тоталитетом, истрајавам на целини српског језика, а језик којим говоре босански муслимани, ма како га ко звао, јесте један од његових идиома.
Коначно – зашто сам се определио да пишем реплику Андрићеве Проклете авлије?
Зато што је то дело генијална метафора света у ком живимо. И зато што Иво Андрић јесте један од светионика захваљујући којим на српском језику може да се пише са много самопоуздања и да се у кантовској комуникацији са историјом светске књижевности – од поменутог Епа о Гилгамешу, па до наших дана – учествује достојанствено и самосвесно.

Беседа на уручењу
Награде „Печат
времена“

Јован Попов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *