Почетна / Култура / Универзални кључ за ликовне браве

Универзални кључ за ликовне браве

Слике Милице Којчић у Галерији УЛУС

Милица КојчићПише Дејан Ђорић

Ова српско-француска уметница успела је да обједини поетику српске школе фантастике на заласку новом сликом, постмодерним сликарством и најновијим стремљењима у уметности

Недавно је у београдској Галерији УЛУС одржана запажена изложба слика Милице Којчић, а повод за овај текст је и објављена обимна монографија о делу ове уметнице на српском и француском језику. Приређивач је Милан Јан, издавач Sky glass. Као велики колекционар и власник чувене, сада угашене земунске Галерије 107, Јан наставља своју мисију у српској култури. Монографија „Милица Којчић (радови 1977–2015)“, коју су написали четворица познатих аутора, на 250 страна приказује опус ове српско-француске уметнице и једина је у нашем издаваштву са комплетним каталогом дела млађег уметника, који се ретко ради. Реч је о уметници која је током година одржала свој стваралачки ниво, а осамдесетих је била централна појава у српском сликарству. Успела је да обједини поетику српске школе фантастике на заласку новом сликом, постмодерним сликарством и најновијим стремљењима у уметности. Њена појава била је велики догађај за новију српску уметност, а и сада је веома цењена, па је оправдано издавање овакве луксузне монографије.

[restrictedarea]

Milica Kojčić, Pokajanje I, 2001, ulje na platnu, 50x60 cmУ СРЕДИШТУ ЈЕ ТАЈНА Сликарство Милице Којчић (Свилајнац, 1957) исказује се са сигурношћу у изразу, снагом и фигуралним умећем који не потичу само од наученог, занатског или реалистичког. Оно сеже до Франциска де Гоје, Питера Бројгела и Хијеронимуса Боша, а припада колико постмодерним новинама толико и традицији, новом експресионизму и трансавангарди, као и београдској школи фантастике. Можда је само њој у новијој историји српске уметности успело да пронађе универзални кључ којим отвара многе ликовне браве. У средишту, међу њеним фигурама, не налази се празан, минималистички простор – већ тајна. Цртеж и слика схваћени су на најбољи и једини исправан начин – као чудо, духовни подвиг или, како каже Михаило Ђоковић Тикало, уметност је „позив на сеансе чуђења“. Радови ове сликарке имају филозофску димензију, не дају се олако ишчитати и исцрпети, ни визуелно нити психолошки. Уметница пружа садржински отпор (пост)модерној „неподношљивој лакоћи постојања“ и по томе искорачује из овог времена, остављајући његове илузије. Актуелна и ванвремена, уметност Милице Којчић на први поглед је тегобна, фигуре су обремењене, као да су трудне, људи носе терет који не могу или не умеју да одбаце, али зато сликарка саосећа са сваким човеком. Отуда и толико нагости на њеним радовима, човек је биће упрегнуто и угрожено, изложено муци или погибељи, погубно и за само себе.

Milica Kojčić, Susret, 1986, ulje na platnu, 100x125 cmЗбог тога што изражава нешто трајно и вечно ова сликарка и ванредна цртачица се током година мало мењала у изразу, разуђивала је обале своје визије, али није као многи изневерила своју почетну веру у уметност, мигрирајући у лакше ликовне светове. Милица Којчић је издржала тамо где је најтеже, схватајући људску и животињску фигуру као изазов, на поетски и мисаон начин. Сликар понекад мора да се претвори и у звер да би разумео сву меру људскости, да би обухватио и чудовишно у човеку. Зато њени радови нису нимало „слатки“, она је међу уметницама најудаљенија од кича, авангардизам те врсте припада естетици ружног, лепо може бити олако или неистинито. У том смислу треба имати у виду мисао Миодрага Дада Ђурића: „Не волим да причам о мојим сликама, пошто нису довољно крволочне и грозне“, или њеног професора, цртача Драгана Лубарде: „Ако желиш нешто лако, то ће ти као пена проћи кроз прсте и ништа ти неће остати“. Милица Којчић можда ни као особа није лака, а најмање је то њено дело, јер се ухватила укоштац са највећим ликовним и филозофским изазовима. Оне неће лепо, а у крајњем смислу ни ружно, она неће дело које би било ишта друго до истинито, а под тим подразумева драматичност, парадоксе и заносе људског бића. Зато црта и слика крајње једноставно, али је њена линија пуна снаге, вишеслојна и бременита значењем, желећи да изрази основно у човеку и у свету, запретно и неизрециво. Због тога је у стилу толико отворена и директна, као борац удара изравно или, како би Лазар Трифуновић рекао, „Баца се у епицентар проблема“. Њен првобитни подстрек, снагу, радозналост, опорост и љутину моћног цртежа и црно-белог погледа на свет, нису разводниле ни године нити доцнији прелазак на колористички изразито сликарство и понешто другачији вид цртања. Увек и у свему задржала је постојаност и учесталост осећања и идеја, иконографију и композицију које би Драгош Калајић одредио као „сликарство суровости“. Она као да је увек на самом почетку, свежа, или можда боље рећи на крају, њено сликарство долази после свега, историјских и уметничких искустава (пост)аванагарде, као резиме, нада и опомена. Толико је тишине и смирености међу њеним фигурама, достојанства у патњи, јер уметница је пре свега личност.

Naslovna strana monografijeУКОТВЉЕНО У ДУБИНАМА ДУШЕ Ова сликарка је свој свет образовала још током студија на београдској Ликовној академији. Као некада Дадо Ђурић, још као студент је око 1978–1979 стварала то што сада ради и што ће увек на разне начине радити. На њену упорност и харизматичност подсећају ме и заједнички сусрети у галеријама тих година. Видевши ме са колико пажње и дивљења разгледам слику „Генерал“ Уроша Тошковића, рекла ми је: „Он ствара као звер!“ То ми је понешто открило и о њој, Милица је имала и друго лице од свакодневног – нимало наивно и мило. „Људи који су одбачени, који су негде побегли од стварности одувек су ме привлачили“, каже уметница, а такав је био и клошар или боље рећи пророк кога су чланови групе Медиала назвали Балтазар, што је и било првобитно име те групе. Професор Зоран Петровић код кога је у класи студирала, осим што је био истакнути модерниста, имао је и другачију уметничку биографију једног од значајних фантаста и ирационалиста. Не прихвативши да се било где сврста, свесна своје, као и вредности претходника, Милица Којчић градила је самостално свој у основи митски свет, помереног угла гледања, измештен из стварности, укотвљен у душевне дубине, тамо где ударају дамари а светлост ретко допире. Њене сподобе ишту љубав и топлину, а не крв, можда нико није свестан Бога и ђавола као наказа. Својим остварењима изнедрила је зверињак, постмодерни данс макабр сулуде историје. Сликарство је пре свега духовна категорија, творевина духа, што се пречесто заборавља. Било би занимљиво пратити развитак ликовне деформације у овом опусу јер су као код појединих уметника њен карактер, рукопис и личност уцртани у оно што је одвојила од стварности, што је деформисала, стварајући од реалне нову животну форму, нимало неприродну, јер и природа раствара, декомпонује и надограђује.

Усред (или можда боље рећи услед) посттехнолошке цивилизације, у ери урбаних гуруа и сајбер ратника, Милица Којчић је ко зна како нашла снаге и воље да обнови древно, да у свет поново призове митско, не само из прошлости њеног народа већ и из праисторије. Њени су радови могли настати у време пећинског сликарства ловаца и шамана, или међу егзотичним племенима, јер је она пре свега магичарка, Балканка која је нашла начин како да прастари свет изрази на сада прихватљив начин. Она неће ништа да култивише јер је децивилизатор, барбарогеније, не жели повратак у прошлост нити одлазак у утопијску будућност, хоће целог човека сада и овде. Погрешно је рећи да је њена фигурација спој реалног и надреалног – она тежи да превазиђе те парадигме, па њено стваралаштво не треба везивати у крајњем смислу ни за наше време и придавати му само друштвено-критички значај. Изван дневне политике и баналности, сликарка жуди за вечним и прастарим, дакле увек савременим; није ангажована већ ванвремена. Строга и коренита (ригидна и радикална), чврста је и самопоуздана, што није карактерно обележје људи овог времена.

На тај начин је од родног Свилајнца до Париза рођена, стасала и развила се сликарка која у први план поставља етичко, тако оштро и реско да пропитује естетско. На питање ко је човек одговорила је цртежом и сликом универзалне поруке и стога њена уметност не припада Србији ни Француској него целом свету.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *