Почетна / Уводник / Уместо уводника – Где је нестала западна демократија?

Уместо уводника – Где је нестала западна демократија?

1984Пише ФИЛИП РОДИЋ

Опште је место како би Србија требало да гради своју демократију угледајући се на оне западне. Проблем је, међутим, што као и са чланством у Европској унији, где ћемо евентуално доћи када она више не буде постојала, јуримо за западном демократијом која се гаси. Србији не недостаје демократија, Србији недостају чврсте државне институције, што с демократијом везе нема

Памтите ли када је последњи пут у Србији неки комичар кажњен због својих шала? Памтите ли када је овде последњи пут уведено ванредно стање и колико је оно трајало? Памтите ли када је у Србији последњи пут неки закон уведен декретом, мимо опште воље? Знате ли за неки споразум од далекосежних последица за друштво и државу који је договорен у потпуној тајности и о коме су преговарали људи без икаквог народног легитимитета? Изборне нерегуларности, па и крађе, дешавају се у Србији, али оне нису саставни део изборног система. На крају, можете ли да замислите да једној породици у Србији деца буду одузета због њихових верских уверења и какав би то скандал међу борцима за људска права изазвало? Ове ствари, све до једне, дешавају се у земљама које би требало да нам буду узор и чији би пример требало да следимо. Већ неколико тренутно актуелних случајева говори нам јасно о правој природи модерне западне демократије.

Немачки суд у Хамбургу осудио је једног од најбриткијих комичара те земље Јана Бемермана због песме у којој је на духовит начин опевао скандалозно и недемократско понашање председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана и забранио му даље извођење одређених њених сегмената. Слична ствар се дешава и у Француској где је утицајан комичар, изузетно политички некоректни Дједоне, осуђен на два месеца затвора условно због „пропагирања тероризма“ пошто се спрдао на рачун напада на „Шарли ебдо“ изврнувши фразу „Ја сам Шарли“ у „Ја се осећам као Шарли Кулибали“, алудирајући на терористу Амедија Кулибалија. Да не помињемо што је овај човек прогањан и раније, те да је премијер Мануел Валс издао директиву префектима да на сваки начин спрече наступе овог комичара у областима под својом надлежношћу. Да се задржимо још мало код Мануела Валса и колевке људских права и демократије. Он не само да је ванредно стање, уведено због трагичних терористичких напада у Паризу 13. новембра, продужио до даљег и тиме урушио основе поштовања људских права и демократије, него је један од најважнијих државних закона – Закон о раду – усвојио мимо воље Народне скупштине: посегнуо је за спорним чланом (члан 49, тачка 3) Устава Француске Републике који предвиђа да влада може да наметне Скупштини неки закон и примора је да га усвоји, или да пак обори владу, што у садашњем случају због распореда снага није могуће.

Ту су и преговори о Споразуму о трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству – њих у највећој тајности воде људи који нису изабрани народном вољом, него су намештеници неке волшебне силе која не поштује ни друга демократска решења попут референдума. Евентуално усвајање овог споразума имало би трагичне и далекосежне последице по све европске земље и њихових око 500 милиона становника. Игнорисање референдума у неким европским земљама већ смо поменули, али изборне махинације, ипак, свој зенит доживљавају ових дана у „најдемократскијој земљи на свету“. Шта још рећи о таквом систему кад се о победнику у неким случајевима одлучује бацањем новчића. Погледајмо само каква се прљава кампања води против кандидата, сматраног за антагонисту естаблишмента – дигли су се и љубитељи олигархије из његове републиканске странке најављујући да ће, уколико он буде ривал демократском кандидату, гласати за демократу. Ту је и питање крајње демократске институције „суперделегата“ и могућности за махинације које она пружа. То што је један суперделегат из редова демократског такмаца Бернија Сандерса прешао у табор Хилари Клинтон тек је најава прелетања и непоштовања воље гласача, а то ће тек уследити, пре свега код републиканаца како би се срушио фаворит Доналд Трамп.

Када смо код Трампа и америчких избора, поменимо и политички дискурс, спуштен испод најнижег нивоа пристојности, чак испод виших сфера простаклука, што се најјасније види у садашњој америчкој кампањи, премда није резервисан само за САД. Најгоре увреде, поређења, клевете и друге ствари у прошла времена сматране недостојним човека који претендује да буде господин, постале су општа места и у европској политици, где се, како ствари стоје, ни Шешељ не би претерано истицао својом маштовитошћу и разузданошћу.

Завршимо трагичном причом о норвешкој породици којој је држава одузела петоро деце због тога што су их „индоктринирали хришћанством“. Директор школе пожалио се, наиме, социјалној служби да су деца „врло хришћанска“ и да их њихово веровање да Бог кажњава због грехова „хендикепира“.

Када се све ово узме у обзир, ма колико то парадоксално звучало, испада да је Србија овако мањкава, далеко од добре, а камоли савршене државе, са слабим институцијама и поретком, истински светионик демократије не само у региону него и на свету.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *