Почетна / Колумне / Туђе хоћемо – своје не дамо

Туђе хоћемо – своје не дамо

dragomir-antonic-BW

Упамтимо да није добро заборављати своје зарад нечег страног. Док памтимо – постојимо. Кад заборавимо ко смо, онда постајемо свачији

Средином октобра месеца 1967. окупило се нас неколико другара из Пожеге, Чачка и Ужица у кафани „Каленић“ у Београду да прославимо упис на факултет и почетак студирања. У то доба Пожега се звала Ужичка, а Ужице Титово. Чачак и „Каленић“ су се звали као и данас. Чак су и на истом месту.

[restrictedarea]

НИ РЕЧ СРПСКА ДА СЕ НЕ СПОМЕНЕ После неколико испијених шприцера, није нам много требало, крену песма и ми запевасмо: Ој, војводо Синђелићу. Закратко. Приђе нам неколико људи у цивилу у пратњи униформисаног милицајца, затражи личне карте. Утврде да са легитимацијама нешто није у реду и приведоше нас у оближњу полицијску станицу. Ту смо седели неколико сати. Нико нас ништа није питао. Прође време док сви заједно не стадосмо пред чиновника у цивилу, који нас изгрди што банчимо и неподобним песмама узнемиравамо мирне госте који су у кафану дошли да вечерају. Врати нам одузете исправе и ми одосмо.

Догађаја од пре скоро пола века сетио сам се када сам ових дана прочитао да су матуранти „у Пљевљима певали српске песме и песме о Косову, а директор школе позвао полицију“. Очито да се ништа није променило у односу власти и народа. Није овде важно што је Црна Гора самостална држава. Важно је да се српске песме, које власт не одобри, не смеју певати.

Пре педесет година није смело да се пева о војводи Синђелићу, данас не сме да се чује песма Ој, Косово. Све што је српско ваља ућуткати. Ни реч српска да се не спомене. Да не буде српског језика, Срба, Србије, вере православне, народних песама, обичаја. Нека буде само евроунијата, чак и онда кад ни њих више не буде. Срби ће бити последња одбрана евроунијатских мафијаша. Није важно што неће бити у њу примљени. Важно је да због ње све изгубе. У праву је проф. Миладин Шеварлић кад каже да су „Срби свашта преживели, али да ЕУ неће“. Има, у Србији и Бриселу, много оних које богато живе од продавања магле о наводном чланству у стилу телевизијске серије: Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо!

Они Срби који више жале што нема комунистичке Југославије него што им је стало до данашње државе Србије свему српском налазе ману. Све што је српско, православно, обичајно је застарело и мора се безусловно уништити. Шта ће Србима Косово и Метохија, српски језик, родољубива поезија, Српска православна црква? Све нас то води у прошлост, а традиција и прошлост у речнику евроунијата значе пропаст. Додуше, само кад је у питању прошлост и традиција Срба. Друга не смета.

 

МОДЕЛ МАНИПУЛАТИВНЕ ТЕХНИКЕ Зашто је српска традиција опасна? Одговор је једноставан. Традиција не дозвољава да вас неко лаже! Ко познаје сопствену паметарницу, усмену или записану, увек је у предности над „новим“ знањима. Знајући шта је раније било, врло лако открива да оно што му се нуди као „ново“ и „напредно“ није ништа друго до оно што је некад било. Промењено је само име. Зато је новотарцима, тзв. глобалистима потребно заборављање прошлости, брисање сећања, испирање мозга да би се на крају, као завршни ударац, изазвала промена свести. Наводно стара свест је узрок свих данашњих невоља и зато ју је потребно променити. Да би се то постигло, не бирају се средства. Од лажи, фалсификата, ширења свеобухватног страха до ратова. Све је дозвољено, само да уништимо постојеће и створимо ново у коме ћемо ми, нас неколико хиљада, бити власници и господари свега, а преосталих седам милијарди биће потрошно добро. Туђе хоћемо – своје не дамо, данашња је парола безобзирних пљачкаша. Логично, парола се неће рећи јавно већ објаснити новим, већини људи неразумљивим речима.

Зорица Томић у тексту Фантазам успеха и губитници транзиције (Трећи програм, Београд, 2009, стр. 442–451) пише: „… у оквиру таквог универзума појављује се и поптуно нова лексика која врви од лидера, лидершипа, тим билдинга, хјуман ресорса… што заправо служи позиционирању другачије праксе комуникације схваћене у дословном смислу као модел манипулативне технике стављен у службу стратегије суперконтроле и истовремено прилагођене суптилном спровођењу на свим нивоима, од државних  институција, до интерперсоналне комуникације у партнерским, љубавним или породичним односима.“

Упамтимо да није добро заборављати своје зарад нечег страног. Док памтимо –постојимо. Кад заборавимо ко смо, онда постајемо свачији, јер човек постоји само док зна ко је и како се зове. Чим то не зна, одводе га у дом под нечије старатељство. Како се поступа са појединцем, тако се поступа и са народом.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Повезивање српског народа са православљем је широко прихваћени став који није лако оспоравати. Али, проблем није у самом ставу, већ у једној подвали која се српском народу потура већ неколико векова. Та подвала се састоји у изједначавању православља и источне варијанте паулијанског хришћанства. Стварно, то су две потпуно различите друштвене појаве. Паулијанско хришћанство је религија која је прихваћена у Константинопољу у четвртом веку наше ере, а православље је прастара вера наших предака у чијој основи је култ предака и природе. Њихово изједначавање не може бити ништа друго до лукава подвала нашем народу са циљем да се лакше пороби. Чињеница да се наш народ још опире том поробљавању је доказ да подвала и није била потпуно успешна. Може хришћанска црква тврдити да наш народ у пролеће слави св Ђорђа, али обичаји, од којих наш народ не одустаје, јасно показују да се ради о слављењу живота који се поново рађа у топлијем делу године.
    Православље је српска реч. Сложеница у којој је акценат на слављу. Славље је окупљање поводом неког радосног догађаја. То нема, нити може имати било какву везу са паулијанским хришћанством које се заснива на догми да је Христос умро на крсту да би нас спасао грехова и да би ускрснућем победио смрт, а нама обећао живот после живота, ако без роптања прихватимо да будемо робови господњи. Јер, славље је идеологија живота и слободе, а паулијанско хришћанство је идеологија робовласника у чијој основи је страх од смрти. Зато, покривање српских слава у чијој основи је култ предака и природе, хришћанским свецима не може бити ништа друго до покушај да се нашем народу подвали.

    Да би ова подвала успела било је нужно да се из памћења нашег народа избрише све што би могло да нас подсећа на време које је претходило хришћанству. У том циљу су смишљене многе лажи, које се упорно понављају, а смишљају се и нове. Једна од њих се данас може сматрати потпуно раскринканом. То је лаж да смо се ми на ове просторе доселили тек у седмом веку н.е. Јер, DNK анализе недвосмислено показују да су се преци Словена на ове просторе населили пре око 10 000 година. Дакле, не у седмом веку већ много, много раније. Друга лаж да су Словене описменили хришћански мислионари Ћирило и Методије је такође, озбиљно доведена у питање. Јер, Винчанско писмо које се данас сматра најстаријим писмом, су стврили преци Словена, дакле наши преци. Значи, наши преци који су смислили писменост остали би неписмени да није било Ћирила и Методија. Истина о Винчанском писму позната је целом свету већ више од једног века, а лаж о Ћирилу и Методију се и даље упорно понавља. Са којим циљем? То би, ваљда сваком човеку који још може слободно да мисли требало да буде јасно.
    Зато, када говоримо о значају традиције у одржавању нашег народа, морамо добро да пазимо да не помажано својим непријатељима тако што ћемо понављати лажи којима они покушавају да нас избаце из историје и одвоје од наших правих корена. Јер, не почиње наша историја са Немањићима, нити су наши корени у Ромелији и хришћанству, већ у Лепенском виру, Старчеву и Винчи. А ту су корени и свих осталих Европљана, хтели они то да признају или не.




    0



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *