Почетна / Регион / Трули темељи „федералне Уније“

Трули темељи „федералне Уније“

slovenijaСловеначки пример показује колико је килав план Брисела према коме државе чланице Уније треба „добровољно“ да прихвате одређен број избеглица из Азије и Африке. На апеле чланицама ЕУ да „под хитно почну са реализацијом својих политичких и правних обавеза“, оглушила се, наиме, чак и Словенија

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

За разлику од претходних, ове године је у Словенији изостала френетична прослава обележавања годишњице уласка државе у Европску унију (1. маја 2004. године). Ни Дан ЕУ, који је потиснуо обележавање Дана победе над фашизмом с обзиром на то да пада на исти датум, 9. маја, није свечарски прослављен; победа над фашизмом је, заправо, најгоре прошла – обележена је скромном академијом одржаном у забаченој Тополшици, бањи удаљеној десетак километара од (некада Титовог) Велења. Вест о том догађају изгурала је из медија друга вест, да у Словенију 12. маја организовано стиже прва група од 30 сиријских избеглица, што је изазвало атмосферу сличну хистерији са врхунца „избегличке кризе“ пре неколико месеци. Иако државни секретари умирују и убеђују сународнике да се ради о породицама из ратом уништене Сирије које су „безбедносно проверене“ уздуж и попреко, па тако „не представљају опасност по околину“, то није спречило новинаре да широм државе подижу тензије, чим би „провалили“ где власт намерава да смести придошлице с Блиског истока. Сценарио је познат – чим се прочује да „потенцијални терористи“ стижу, узбуни се локална заједница, а на улице нагрну трактори, кука и мотика. Ако нема добродошлице ни за првих 30 несрећника који, према ЕУ договору о квотама треба да буду „увезени“ из избегличких кампова у Грчкој, како ће тек бити са осталима, будући да ове и наредне године у Словенију треба да стигне укупно 567 избеглица, подељених на мање групе.
[restrictedarea]

ДОЧЕК ЖИЦОМ После првих 30, очекује се да из Италије буде пребачена и група избегла из Еритреје. Пошто мање локалне заједнице нису показале разумевања за избегличку муку, мигранти смеју да рачунају на настањење у домовима за азиланте у Љубљани и Марибору. Словеначки пример показује колико је килав план Брисела према коме државе чланице Уније треба „добровољно“ да прихвате одређен број избеглица из Азије и Африке. На апеле Европске комисије да чланице Уније „под хитно почну са реализацијом својих политичких и правних обавеза“, оглушила се чак и Словенија, вазда податна за директиве из Брисела и Берлина. Тако и званична Љубљана покушава да избегне да прими свој, више него скроман део квоте, иако је то требало да учини још пре неколико месеци. И жилет-жица је још увек на граници са Хрватском, иако је у тренутку њеног подизања било обећано да ће 156 километара дугу „техничку баријеру“ Љубљана срушити чим мигранти престану да надиру из Хрватске. Уместо тога, словеначки парламент је у међувремену усвојио измене законодавства, чиме је избеглицама увелико отежао могућност да уопште добију азил.
Иако пракса пружа другачију слику, државни секретар у словеначком министарству унутрашњих послова Боштјан Шефиц тврди да ће његови земљаци „припремити лепу, позитивну и подстицајну околину за избеглице и показати им да смо савремена држава и отворено и толерантно друштво“. Слика на терену, међутим, не потврђује његове речи. Франци Залар из словеначке „Филантропије“, организације која се бави проблематиком избеглица, упозорава на дупле аршине словеначке владе. „Када је такозвана ’балканска рута’ још била проходна, ширили су страх у смислу да не знамо ко нам све долази и шта све може да нам се деси, а сада истичу важност интеграције. То последње јесте правилно, али о томе је требало да разговарамо много раније. Све претходне одлуке, као и подизање ограде од бодљикаве жице, изазвале су негативну реакцију код грађана. И сада, када треба да се бавимо интеграцијом, постало је јасно да избеглице – нико нигде не жели“, суморно закључује Залар.

РОК ЖАУБИ Разлог за промену расположења јесу извештаји о тероризму у Европи, нарочито откако су медији експлоатисали податак да су три бомбаша која су извела последње терористичке нападе у Бриселу стигла преко Турске и „Балканским путем“ – преко Србије и Словеније до Белгије. А онда је, баш уочи „судбоносног 12. маја“, стигао нови шок – италијанска полиција је због терористичких активности и регрутовања бораца за тзв. Исламску државу издала налог за хапшење Рока Жаубија (26), Словенца, настањеног у Љубљани. Словеначка полиција га је ухватила на радном месту: „Халал месари“ у Љубљани. Жауби заправо и није непознат домаћој јавности, будући да су љубљански медији још октобра 2014. године открили да је он један од два Словенца који су прешли у ислам и путовали на ратишта Блиског истока, где је усликан у униформи са све калашњиковим у десници. Тада су неки словеначки медији о њему писали са нескривеном наклоношћу, јер је ратовао за „праву ствар“ у Сирији.
Сада је процурило да последњих година није производио само „халал“ месо за четрдесетак хиљада муслимана (пореклом из Босне) настањених у Словенији него да је често „пословно“ одлазио и у суседну Италију, где је врбовао свеже људско месо за одлазак у редове бораца исламског калифата. Откривено је и да је сарађивао са озлоглашеним Билалом Боснићем, осуђеним новембра 2015. у Сарајеву на седам година затвора јер је у северној Италији (и по другим земљама) регрутовао око 50 младића. Што показује да „безбедносни ризик“ у већини случајева заправо не представљају избеглице већ радикализовани муслимани који дуго живе у државама Европске уније, укључујући и Словенију.
И док Европска унија тражи формулу за превазилажење хамлетовске дилеме „бити или не бити“ пред којом се нашла не само захваљујући „брекзиту“ (јунском референдуму о изласку Велике Британије из ЕУ), избеглицама и озбиљној економској ситуацији него и растућем страху од тероризма, из Италије стижу и оптимистичке вести. Тамо, за разлику од Словеније која избеглице намерава да стрпа у гетоизиране сабирне центре, проблему приступају на много хуманији начин. Организација ИЦС, по речима њеног председника Ђанфранка Скјавонеа, већ годинама у Трсту спроводи безболан систем настањивања избеглих: „Не објављујемо унапред колико ће избеглица бити настањено ту или тамо. Када стигну, омогућимо им да станују у обичним становима и бринемо да нису препуштени сами себи. Тако све постане нормално, како за њих, тако и за становнике Трста.“
Избеглице су, захваљујући овој иновацији, раштркане путем система „Спрар“, преко кога гостопримство нуди око 400 италијанских општина. Пројекат је идеја италијанског министарства унутрашњих послова, финансира га држава, а управља заједница општина заједно са невладиним организацијама. Општине изнајме станове који се нуде на тржишту, а онда у њих сместе избеглице док чекају на одлуку о азилу. Тај поступак траје од једне до две године. У међувремену, избеглице уче италијански језик и интегришу се у друштво…

ЕУ КАО СФРЈ Иако би италијански модел могао да послужи као путоказ и за друге државе ЕУ у вези суочавања са избегличком кризом, осталих 27 држава Уније се и ту понашају као рогови у врећи. То је понукало словеначки пословни дневник „Финанце“ да, уместо хвалоспева поводом Дана Европе, јетко оцени да Европска унија сада личи на Југославију – уочи распада. Љубљански лист анализира ЕУ „уочи предстојећег референдума о одласку Британије из тог блока, успона радикалних политичких снага, мање или више насилних измена граница у суседству и савршено мирног поновног увођења граница у некада отвореној европској (Шенген) зони“, и закључује да „изгледа више нико не верује у такву ЕУ“.
Чак ни председник Словеније Борут Пахор који, иако „вечити оптимиста, не крије сумњу да ЕУ може да опстане оваква каква је“, о чему је „Печат“ известио у прошлом броју поводом скупа у Љубљани коме су присуствовали француски уставни правник Роберт Бадинтер и многи високи званичници ЕУ. Тада се Пахор јавно заузео за федерализацију Уније, тачније „федералну ЕУ“, лансирајући визију „Сједињених европских држава“ (скраћено СЕД, по угледу на САД), а „Финанце“ сада цинично коментаришу да је та идеја данас „изводљива онолико колико је 1989. године то био план о реформи југословенске федерације који је изнео њен последњи премијер Анте Марковић“.
Ту се намеће још једна историјска паралела с обзиром на то да је у доба, које је претходило распаду Југославије, у јавности вођена дебата и о „фискалној унији“. Онако како је Словенија у оно време доводила у питање корист од издвајања новца за неразвијено Косово и друге сиромашне делове тадашње федерације, тако данашње богате државе чланице ЕУ не виде зашто би издвајале новац за сиромашније партнере, а да чак ни не знају где се они налазе, упозоравају „Финанце“, апострофирајући Аустрију као једну од земаља које не желе да помогну „сиромашној браћи“ из заједничке ЕУ.
Да Европску унију чека горак, неизвестан и дуг пут ка евентуалној стабилизацији, показује и случај самопрокламованог „оца новог европског устава“ из Словеније. Тек што је др Петер Јамбрек, већински власник Европског факултета са седиштем у Новој Горици и Љубљани, у јавности рекламирао предлог новог „федералног устава“ Уније, огласиле су се његове словеначке колеге – правници Миха Погачник и Рок Чеферин. Испоставило се да су обојица сувласници реченог факултета, те да их је њихов партнер (Јамбрек) оштетио тако што је на сопствени рачун и банкарске рачуне чланова своје породице – по основу лажних пројеката – „пренео“ преко 120.000 евра, што су средстава иначе додељена факултету. Ако је судити према овом примеру, крахираној Европској унији не пише се добро чим јој нове, федералне темеље, ударају „визионари“ који не умеју законито да управљају ни најобичнијим јавним заводима.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *