Почетна / Свет / Тесна победа екстремног либерализма

Тесна победа екстремног либерализма

ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ У АУСТРИЈИ

Плакати АустријаПише ФИЛИП РОДИЋ

Председнички кандидат традиционалистичке Слободарске партије Аустрије Норберт Хофер за длаку је изгубио од левичарског „зеленаша“ Александера ван дер Белена. Више него на било којим другим скоријим изборима у Европи, ова трка представљала је судар не само две политичке партије или два политичка програма него судар два супротстављена поимања света, два животна концепта, сукоб континенталних и морских сила, Хипербореје и Атлантиде

Победом на Евровизији 2015. Кончита Вурст из Аустрије постала је симбол онога што систем жели да буде Нова Европа. „То“, пошто не можемо на српски адекватно да преведемо заменицу за трансексуалце „зе“ или „хир“ која је децембра те године уведена у законодавство америчког града Њујорк (погрешно ословљавање трансексуалца повлачи казну од максималних 250.000 долара), била је слика Аустрије и Европе коју су из Брисела желели да виде. Норберт Хофер, председнички кандидат традиционалистичке Слободарске партије Аустрије, замало да сруши тај симбол и себе постави за нови, који Брисел и Нова Европа не желе да виде. Ноћна мора да мађарски премијер Виктор Орбан, практично усамљени вођа антилибералне, суверенистичке и евроазијске политике међу државницима ЕУ, добије сабрата у Бечу није се остварила захваљујући неочекиваној сили која се појавила ни од куда у виду гласова пристиглих поштом и решила ствар. Иако је по пребројавању гласова на биралиштима објављеним у недељу увече Хофер водио доста убедљиво са 51,9 процената, Ван дер Белен је на крају победио са 0,7 посто предности захваљујући гласовима доспелим поштом у понедељак.

[restrictedarea]

САМ ПРОТИВ СВИХ Хоферова убедљива победа у првом кругу избора, када је освојио 35 одсто гласова, док је Ван дер Белена подржао 21 проценат бирача, изазвала је панику у либералним круговима широм Европе, па и у САД, где су га поредили са кошмаром тамошњег естаблишмента Доналдом Трампом. Иако је пропаганда против Хофера била снажна и пре, после првог круга она достиже свој зенит и сва расположива оруђа окрећу се против њега. Иде се толико далеко да председник Европске комисије Жан-Клод Јункер Аустријанце упозорава да, у случају да Хофер победи, „са популистима крајње деснице неће бити дебате, ни дијалога“, и додаје да Слободарску партију Аустрије „једноставно не воли“. Од човека који нема никакав демократски легитимитет није се ни могло очекивати да поштује демократску вољу народа једне државе. Да ово није била празна претња и да би Европска унија заиста пресекла сваки дијалог са „популистичким“ председником Аустрије, доказује пример из прошлости када су све чланице ЕУ, пошто ова институција тада није могла да то учини самостално, 2000. године увеле билатералне санкције Аустрији, јер је у владу ове земље ушла Слободарска партија коју је тада предводио Јерг Хајдер.

Сличну кампању водили су и страни западни медији главног тока. Њујорк тајмс је под насловом „Избори у Аустрији су упозорење за Запад“ писао да би Хоферова победа представљала „орвелијански сценарио“ и „знак пркоса старом демократском поретку“. Лондонски Гардијан правио је поређење са филмом Веса Андерсона „Гранд Будапест хотел“ и писао како са „успоном десничарског национализма и отвореног фашизма, Андерсонов филм почиње да бива мање смешан“, те да, још горе, „европска екстремна десница не само да дели Путинове циљеве – распад НАТО и ЕУ – него његов ауторитаран, конзервативан национализам види као модел за вођење државе“ и практично је креација Кремља. Против Хофера били су и домаћи левичарско-либерални корпоративни медији, који су га оптуживали за фашизам и немачки експанзионизам. Подршка Ван дер Белену је стигла и од политичких ривала, како од умерене левице у виду социјалдемократа, тако и од деснице коју представља Народна странка Аустрије.

Застрашујуће, или охрабрујуће, како хоћете, јесте то да је упркос овако свеобухватној кампањи сатанизације Слободарске партије, скоро половина Аустријанаца гласала за председничког кандидата ове странке. То јасно указује да све више Аустријанаца прижељкује управо промене које она заступа.

Ван дер Белен

ПИТАЊЕ ИМИГРАЦИЈЕ Чињеница је да је мигрантска криза која је погодила Европу један од разлога за јачање десничарских и традиционалистичких партија широм континента, па и у Аустрији. Политика „толеранције“ према мигрантима коју спроводи ЕУ и принцип слободе граница и кретања у оквиру блока довели су до озбиљних проблема чије су само најекстремније манифестације терористички напади у Паризу и Бриселу или сексуално насиље у бројним градовима, пре свега у Келну у новогодишњој ноћи. Код традиционално конзервативних Аустријанаца овај „свеевропски“ приступ решавању проблема илегалне емиграције изазвао је незадовољство, што је приморало канцелара Вернера Фајмана да у јануару затражи ревизију шенгенских правила у својој земљи. Он је затражио да Аустрија стриктно контролише своје границе и да депортује све за које се процени да нису избеглице, него економски мигранти. Због овога нашао се између две ватре и изазвао незадовољство са обе стране политичког спектра. Његове социјалдемократе и либерали одбацили су овакав став захтевајући слободан приступ мигрантима, док је већина јавности тежила чвршћем односу према мигрантима. То је, поред осталог, довело до јачања Слободарске партије и пада подршке владајућим социјалдемократама.

 

ХИПЕРБОРЕЈА И АТЛАНТИДА Двојица кандидата која су ушла у други круг избора имала су потпуно супротстављене ставове у вези готово свих питања о будућности Аустрије. Хофер је самодекларисани економски тачериста и противник масовне имиграције. Залаже се за либерализацију закона о поседовању оружја, јер сматра да би тиме грађане своје земље учинио безбеднијим. У спољној политици оштро се противи санкцијама које је Европска унија наметнула Русији због наводне агресије на Украјину, залаже се за признавање присаједињења Крима Русији и супротставља се спорном Споразуму о трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству. У случају победе Хофер је најављивао да ће ојачати функцију председника која и сада, у парламентарној републици, има значајна овлашћења као што су врховна команда над војском, избор канцелара и могућност распуштања доњег дома парламента. Управо ово последње је и хтео да употреби по доласку на власт, јер сва предвиђања указују да би у случају превремених избора Слободарска партија била убедљив победник. На овај начин Хоферов успех на изборима обезбедио би место канцелара његовом партијском шефу Хајнцу Кристијану Штрахеу.

Ван дер Белен, иако потиче из породице руске царске аристократије холандског порекла, присталица је санкција против Русије. Ватрено подржава јачање Европске уније и сматра да његова земља треба да прими још више избеглица. У складу са својим атлантистичким духом, којег карактерише несталност и флуидност, он нема конзистентан политички програм и током целе кампање највише је истицао да је он једина алтернатива застрашујућој Слободарској партији. Његова Зелена странка има снажне везе са другим либералним и еколошким партијама широм Европе, као и са глобалистичком мрежом Џорџа Сороша. Колико је заиста укорењен у демократским начелима, односно колико је присталица либералног тоталитаризма најбоље указује његово обећање да неће Штрахеу доделити место канцелара ни у случају победе његове странке на парламентарним изборима.

Штрахе, Хофер и њихова Слободарска партија следе визију аустријске евроазијске геополитичке школе чији је истакнути представник био барон Хајнрих Јордис фон Лохаузен (1907–2002) – поборник идеје да је изградња снажне и независне Европе немогућа без јединства с Русијом. Овакав евроазијски приступ одувек је био снажан у Аустрији, што показује и поменута чињеница да се Беч у оквиру ЕУ залагао за укидање санкција Русији, да ова земља није чланица НАТО, те да је шеф Генералштаба аустријске војске генерал-пуковник Отмар Коменда изјавио да су оружане снаге његове земље спремне на сарадњу са Русијом, упркос снажним притисцима Брисела и Вашингтона да учине супротно. Да је Хофер победио на изборима, ова струја у аустријској војсци би додатно ојачала, али с обзиром на либералну агенду Ван дер Белена, сада можемо очекивати само њено гашење и јачање атлантистичких структура.

Крајњи резултат председничких избора у Аустрији, међутим, врло вероватно ће се за Хофера и Слободарску партију показати као „победа у поразу“, јер је већ њихов улазак у други круг председничких избора својеврсан тријумф и ово би могао бити преломни тренутак за њихово још чвршће успињање на власт заједно са другим традиционалистичким десним странкама широм Европе. По свему судећи, време ради за њих.

Хофер

ЈАЧАЊЕ ЕВРОПСКЕ ДЕСНИЦЕ

Пораз у нивоу статистичке грешке који је Хофер претрпео од Ван дер Белена само је последња илустрација наизглед незаустављивог успона деснице у Европи. У Пољској се Партија правде и права коју предводи Јарослав Качински вратила на власт освојивши 39 посто гласова на парламентарним изборима 2015. године. У Мађарској је на власти Орбанов Фидес који је убедљиво победио у две последње трке за парламент освојивши 2014. 44,8 одсто гласова, а трећа најјача партија је екстремно десни Јобик са нешто више од 20 процената подршке. У традиционално либералној Шведској од 2010. на политичкој сцени присутна је странка Шведских демократа који су на изборима 2014. освојили 13 посто гласова, односно 49 од 349 посланичких мандата. У Грчкој је 2012. у парламент ушла „Златна зора“ са освојених 18 мандата, а исти успех је поновила и на изборима септембра 2015. године. Француски естаблишмент потреса Национални фронт који је у значајном успону од 2012. када је њихова шефица Марин ле Пен на председничким изборима освојила 18 посто гласова, док је на изборима за Европски парламент 2014. била најјача са освојених скоро 25 одсто гласова. Алтернатива за Немачку, на политичкој сцени присутна од пре три године, на покрајинским изборима у марту остварила је одличан резултат освојивши у неким регионима и до 25 посто гласова. Странке десне оријентације запажене резултате оствариле су последњих година и у Швајцарској, Данској, Холандији, Словачкој, Великој Британији…

ПЕТАР ПРОТИВ ОСМАНА

Немачки државни радио за иностранство Дојче веле објавио је пред други круг председничких избора у Аустрији интересантну репортажу из Беча у којој нас новинар Емир Нумановић извештава о ставовима „бивших Југословена“ о кандидатима. Судећи по тону репортаже, али и на основу других, ранијих сазнања (једну од водећих позиција у Слободарској партији заузима Србин Немања Дамњановић), могло би се рећи да су балканске поделе стигле и до Беча, да су бивши југословенски народи и у Аустрији подједнако супротстављени једни другима као што су то, показали су избори, и сами Аустријанци. Нумановић је интервјуисао Османа из Босанске Крупе који му је рекао да ће, ако изађе на изборе, гласати за Ван дер Белена, и Петра из Крагујевца који подржава ставове Слободарске партије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *