Почетна / Свет / Случај Дугин

Случај Дугин

Перфидни удар на аутономију Свете Горе Атонске

Aleksandar DuginПише Стефан Каргановић

Обесно малтретирање професора Александра Дугина на солунском аеродрому пре неки дан било би неприхватљиво без обзира на околности. Међутим, поступак грчких власти још је више узбуњујући када се има у виду одредиште Дугиновог путовања – аутономна православна монашка заједница на Светој Гори Атонској

Одбијање, у први мах, грчких власти да Александру Дугину, једном од најзначајнијих руских, али и европских политичких мислилаца данашњице, допусте да са аеродрома настави ходочашће на Атон било је мотивисано сумњивим захтевом, наводно од мађарске владе, да му се забрани ступање на територију Европске уније. После осмочасовног чекања и испитивања на аеродрому, на интервенцију министарства иностраних послова Руске Федерације, забрана је ипак укинута и Дугин је најзад стигао на Атон, у намери да са екипом ТВ канала „Царград“ присуствује свечаностима прославе хиљадугодишњице руског присуства и годишњици руског манастира Пантелејмон. Сама чињеница, међутим, да је путовање у православну светињу, макар накратко, могло бити прекинуто, и то под овако несувислим изговором, поставља преседан преко којег православни свет не би смео да пређе мирно.

[restrictedarea]

СВЕТА ГОРА НИЈЕ ЕУ Света Гора Атон није туристичка атракција нити је интегрални део Грчке (па следствено томе, ни Европске уније) у истом смислу као што су то Солун и други делови несумњиво суверене грчке територије. Мада међународноправно Света Гора на одређени начин јесте везана за Грчку, специфичан облик те повезаности је регулисан међународним уговорима у којима је монашка заједница призната као посебан и пуноправан субјекат. Ти међународни споразуми атонским монасима недвосмислено признају широка самоуправна овлашћења и изузимају њихов домен од неограничене примене грчких (па, следствено томе, сада и ЕУ) правних стандарда и одредаба.

Чињеница да је после престанка турске управе, на крају Балканских ратова (1912–1913), статус Атона био предмет дугих међународних дипломатских преговора јасно указује на то да се, од тренутка отоманског повлачења, није сматрало да је монашко полуострво постало подложно грчком суверенитету, на начин сличан другим ослобођеним грчким територијама. Накнадним потписивањем вишестраних уговора у Неји (1919), Севру (1920) и Лозани (1923), ограничења над грчким суверенитетом у односу на Свету Гору Атон званично су уграђена у међународно јавно право.

Схватање посебног правног положаја Атона (што се, у суштини, своди на то да Атон није безусловно суверена територија Грчке) подразумева упознавање и са неким од специфичних нијанси којима се та посебност артикулише. Без тога, тешко је правилно оценити крајњи домет инцидента који се догодио на солунском аеродрому. Неке од тих комплексних нијанси описује проф. Г. Патринелис са Универзитета „Аристотел“ у Солуну. „Треба подсетити“, пише он, „да се дисциплинарна питања и мањи спорови међу монасима или манастирима на Атону решавају у првој инстанци на нивоу манастирских власти, у другој пред Светим сабором, а у трећој пред синодом Екуменске патријаршије. Ситни прекршаји су у надлежности локалних полицијских власти, док се кривична дела и земљишни спорови међу манастирима решавају пред надлежним судом у Солуну.“

Овоме би се могло додати и то да је највиши представник грчке државе на полуострву, гувернер Свете Горе, чиновник министарства иностраних – а не унутрашњих – послова Грчке. Свако ко има сензибилитет за појединости овакве врсте лако ће извући одговарајуће закључке о правном положају Свете Горе.

ПРЕКО ДУГИНА НАПАДНУТА СВЕТА ГОРА Узимајући у обзир то да је Атон засебна правна зона (аналогија са односом Кине и Хонгконга не би била непримерена) препрека коју су грчке власти поставиле проф. Дугину на путу ка његовом одредишту представља алармантан поступак који изазива забринутост много ширег обима него што би то био случај да је у питању одбијање да се обичном појединцу уваже транзитна права. У питању је латентан напад на положај Свете Горе и њену будућност у данашњем свету. Конкретно, да ли ће сачувати своју изузетност и аутономију, или ће на крају и она бити апсорбована у нападни секуларни систем друштвених „вредности“ и накарадних законских уредаба које намеће политичка коректност диктирана из Брисела, уз активно садејство милитантно левичарског (а у ствари екстремно либералног) режима на власти у Атини?

Ако посетиоцима сме бити ускраћено право на неспутан копнени приступ аутономној монашкој заједници на Атону, суштинско својство посебног статуса који та заједница ужива озбиљно је нарушено. Шта би  уследило после тога? Принудно спровођење одлуке из Брисела да се, у име равноправности, и не обазирући се на супротне хиљадугодишње одредбе атонског Устава, женама мора обезбедити право на посету? И да у манастирима треба увести трансродне тоалете?

Грубо злостављање којем је на солунском аеродрому проф. Дугин био изложен осликава тоталитарну природу секуларног поимања света, које се дрско и убрзано намеће. Оркестратори тог процеса су упорни у спровођењу одлуке да не оставе ни најмањи простор, ни у најудаљенијем ћошку земљиног шара, где би се дозволило да се „разноликост“ коју лицемерно проповедају – а заправо користе као алатку за уништавање традиционалних идентитета и установа – заиста неометано упражњава и слави. Зато је догађај на аеродрому у Солуну тако изразито злослутан и опасан, и мора бити најенергичније жигосан, а перфидну поруку коју шаље треба вратити пошиљаоцима. Нарочито ако се то посматра у склопу изјаве безазорног атеисте, грчког премијера Алексиса Ципраса, чији је историјат потчињености снагама које његову земљу систематски разарају, као и његове издаје – ноторан, и који до сада није изразио ни најмању наклоност према традиционалном духовном наслеђу Грчке, да, као што је рекао, „Атон – припада свима“.

Не, он не припада свима већ припада Мајци Божјој која га је издвојила да буде њен удео, њена башта. Он такође припада свим православним верницима, широм света, који одатле примају духовну енергију и трезвеност које Света Гора, у свом изворном облику, непрестано лучи. Али он засигурно не припада „овоме свету“, нити „кнезу“ од кога црпи своје надахнуће.

Где је реакција православног света на скандал који се одиграо на солунском аеродрому, и његове мучне импликације?

Или опет чекају да се у одбрану Свете Горе огласи шејх Имран Хосеин, као што је – на своју велику част – већ учинио у одбрану саборног храма Свете Софије у Цариграду?

По оцени проф. Дугина „у овој провокацији има исувише много симболизма да би се сводила на случајност… Један од тих симбола је заједничка посета – која одражава симфонију двају власти – Светој Гори Атону председника Путина и патријарха Кирила, затим сама Света Гора је симболично место, као центар традиције и центар хришћанског логоса и православне културе, и, наравно, ту је и супротстављеност између праве Европе, која је данас отелотворена у Атону, и постмодерне Европске уније, са њеним развратом, Сорошем и распадом традиционалног поретка. У току је симболички судар ове две Европе, једне Европе чији су корени хришћански, словенски, грчки, а све то сажето је у Атону, и друге, савремене Европске уније – која јој је потпуна антитеза. У случају једног скромног грађанина Руске Федерације, а то сам ја, све те противречности су се укрстиле. Лажна, постмодерна псеудоевропа, која је заборавила своје хришћанске корене, дошла је до тога да измишља изговоре како би правом Европљанину и православном мислиоцу ускратила право на посету Светој Гори. Тако нешто способна је да учини само – антиевропа“ („Царград“, 20. мај 2016).

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *