Председничке игре престола

Драгомир Анђелковић 

Какав модел председничке власти је најпогоднији за Србију?

Често се каже да су Срби фокусирани на своје вође – било да их обожавају или иду у другу крајност па их страсно мрзе – јер су народ „ауторитарног менталитета“. Наводно, у нашој политици се све врти око вођа. То је тек делимично тачно. Чињеница је да наша политичка култура има наглашена лидерска знамења, но у том погледу нисмо специфични, нити нас баш обележава самодржачки култ. Склоност јаким лидерима постоји у бројним земљама, и то за много већом демократском традицијом од наше. Довољно је да поменем Француску или САД, а све речено има везе са нашим предстојећим председничким изборима о којима се већ увелико прича као да ће они сутра, и, евентуалним, редефинисањем уставне позиције, номинално, првог човека земље.

 

СИМБОЛИЧНО И РЕАЛНО Судећи по овлашћењима, председничка функција сада код нас није много битна. По Уставу из 2006. председник је тек нешто више од „енглеске краљице“. Мање-више протоколарно он „представља државу у земљи и свету“. Но без обзира на то, многи се грабе за председничку позицију. Напросто она има немали симболички значај, тј. представља важну степеницу за промоцију појединца који долази на њу или политичке групације коју предводи, а циљ јој је да у следећој фази преузме праву власт. Што код нас у пракси значи – контролу над владом. А када је нека партија на власти, њеном лидеру или њој згодно је да имају и мале, али као што је речено симболички битне председничке ингеренције, које у комбинацији са онима које има влада, појачавају основе за останак на врху државе.

Уз то или за неке само по себи битно: председничко место представља изванредну синекуру. Председник много тога може да помогне, излобира у земљи или свету, те тако чинећи другим учини себи и свом породично-политичком окружењу. Па и удобно је у Председништву. Без одговорности коју реална власт носи, учествује се, са висина на изборима стечене независности, у политичким процесима, што је ем корисно ем престижно. Разуме се под условом да за то постоје лични и кадровски капацитети. Како год било, све набројано објашњава зашто је председничка функција атрактивна како онима политички амбициозним тако и онима који то нису, али би хтели још мало да буду себи и другима од значаја, а без много труда.

[restrictedarea]

ГРАБЉЕЊЕ ПОДРШКЕ Ево нас тако, после начелног увода, код прераног, годину дана пре изборног рока, загревања за председничку трку 2017. године. За њу су се већ пријавили бројни опозициони лидери, као и постојећи председник Томислав Николић. Додуше, за разлику од првих претендената на власт, који су то учинили са ентузијазмом, он наступа нервозно и конфузно. Свестан је да му је рејтинг веома лош. Уверен да ће моћи да има озбиљан утицај а да не мора да се иоле озбиљније радно ангажује, што му је омогућило неку врсту живота феудалног великаша из периода када се рађала модерна држава (када су феудалци изгубили већи део своје друштвене функције а задржали привилегије) – Николић се повукао са чела СНС-а.

Утонуо у лагодности није био спреман да подржи себи блиске људе који су ту остали (или били чак и у власти), те је тако и његов неформални уплив у владајућу партију постепено изветрио. А без свих њених потенцијала, сада је немоћан. Другим речима, без интензивне Вучићеве подршке – чији рејтинг и моћ су расли пропорционално Николићевом паду – изгледа да он нема шансу ни да уђе у други круг, а у таквим околностима велико је питање да ли ће лидер СНС-а сматрати да је рационално да подржи Николића чија је стартна позиција толико лоша. И тако – како би наш народ рекао – од онога што је готово сигурно ризикује да направи вересију.

Стога, павши у очај, Николић се одлучио за нападну, помало и дегутантну, офанзиву патетиком и демагогијом. Усиљено је Вучићу нудио подршку у вези са парламентарним изборима, иако су обојица знали да је она не непотребна већ можда и штетна за СНС. Међутим, натурање шупље подршке, Николићу је било потребно да би онда гласно почео да тражи истинску подршку за себе. И то како пред саме недаване скупштинске изборе тако и одмах после њих, а то значи бар десетак месеци унапред.

У контексту тога и његов кабинет је добио налог да крене у општи напад. То је урадио онако како једино зна: хистерично, збркано, неефикасно. Јер то је за људе из тог круга, обично без већих квалитета, и битка за лични опстанак а не само за шефове интересе. Шта ће они без Томе? Он бар може да се посвети својим хобијима. И без председничке функције која му олакшава уживања, ипак ће имати довољно ресурса да макар уз мањи асортиман не мора да их се одрекне. Ова, наизглед лична опаска, основ је да пређемо на суштину овог текста. То је питање: какав нам председник треба?

 

ЗАОКРУЖИВАЊЕ СИСТЕМА Сада имамо, с обзиром на наш менталитет и политичку културу, помало шизофрену ситуацију. Председника који се директно бира, те из тога црпи известан ауторитет, а нема истинску власт! То може да функционише у Аустрији и неким другим земљама, али у Србији прави проблеме. И то вишеструке. Конструкција је могла да функционише док се подразумевало да је председнички кабинет удобна позиција за првака владајуће странке или оне која је отпочела велики пробој ка истинској власти. Томислав Николић је, дугорочно гледано можда и са позитивним последицама, пресекао те линкове и сада је готово немогуће ствари вратити на старо.

У таквим околностима председничка фотеља за сада представља магнет за лење хедонисте којима је згодно да тако за себе и своје лове у мутном. Без одговорности и рада добијају „мед“. Надаље, то у неком другом развоју догађаја омогућава ванинституционално концентрисање власти као што је било у Тадићево доба, појачану и тиме што би амбициозни политичар на тој позицији сада неформално могао (и морао) да држи у својим рукама и контролу над владајућом партијом. Имали бисмо двоструке владарске жмурке. Формално се тако тотално раздвајају реална моћ и одговорност, што за друштво није добро. Коначно, садашњи модел председничке власти може да буде и генератор тензија у редовима стварне и протоколарне извршне власти. Реално је да уставно нејаки председник који није алфа и омега у владајућој странци, а има или умишља да има ауторитет стога што је директно изабран од стране грађана, пожели да се меша и у оно што није у његовој јурисдикцији.

Да би сви ти проблеми били елиминисани или бар драстично умањени, делује ми да би било корисно да се промени начин избора шефа државе или да се значајније повећају његова овлашћења. Свакако, то подразумева промену – потпуну или делимичну – Устава Србије. Генерално гледано лично сам осетљив када се помене таква могућност због страха да се не мења статус Косова и Метохије. Али, сам по себи, Устав није Свето писмо. Битно је да његов косовско-метохијски део третирамо на тај начин и свим законитим средствима се успротивимо његовој – надам се код нас непланираној већ само са стране траженој – промени. А већ и врапци на грани певају да ће се промена Устава у догледно време десити, па када је већ тако, да онда не кречимо на безвезан начин само због ЕУ!

 

ДИЗАЈНИРАЊЕ ТИГРА Уверен сам, посматрајући ствари са политичког становишта, да је за наше прилике била много погодније дефинисана улога председника Уставом из 1990. године. Неретко се малициозно говорило да је тај Устав био писан за Милошевића, те је зато уведен, условно речено, полупредседнички систем. Није тако. Ако је постојало опредељење за директан избор председника од стране грађана – а после слома комунизма то је био и преовлађујући став у опозиционим редовима – онда је било (а и сада је) логично да председник не буде тигар на папиру. На крају крајева, када је хтео да влада иза кулиса, то је Милошевић могао без проблема. Тако је и 1990. могао да се определи да посредно, преко неприкосновене лидерске позиције у партији, влада државом, а није јер је, верујем, покушао да успостави систем који неће бити за краткорочну употребу већ ће моћи да опстане и после њега.

С друге стране – вратимо се у садашњост – ако председник треба да остане слаб, онда је примереније да буде биран од стране Скупштине, односно на неки начин постављен од парламентарне већине. У добра католичко-протестантских ратова говорило се „чија је земља његова је и вера“, што је значило да је званичну религију одређивао владар. Да то парафразирам у вези са оним о чему говорим: чија је реална власт његов је и председник.

 

ТАЛАС МОЋИ Прихватањем наведених председничких промена, та функција би постала много више или пак знатно мање атрактивна. И не би било простора макар и за имагинарно двовлашће. Изабрани председник би био озбиљан фактор, а „именовани“ пуки протоколарни репрезент владајуће већине. У првом случају морао би озбиљно да ради, те да се окружи тимом који нешто вреди. У другом случају би – без позерских амбиција садашњег председника које су у колизији са простором и капацитетима за њихово испољавање, па делују трагикомично – протоколарни шеф државе могао да се мирно препусти да га носи талас владине моћи, а он њој да буде украс.

Не значи да у првом случају не би било надигравања између вођства владе и председника, али, уз прецизно разграничење овлашћења, то не би представљало сметњу за функционисање система. Напротив, могло би да буде и подстицајно, а ствари би и тада – а камоли када између владе и њене скупштинске подлоге и на другој страни председничке администрације постоји склад – биле много чистије него сада када изабрани али слабашни председник мисли да има, стварни или умишљени, кредибилитет стечен у прошлости, да макар у неким тренуцима намеће себе и своју вољу.

Време је да председничка позиција на овај или онај начин буде функционално структурисана. То не говорим, да не буде забуне, због Томислава Николића шта год о њему мислио, већ како би Србија направила корак напред у процесу уобличавања нормалног система, а онда ко има потенцијал да буде изабран или да у другом случају буде „постављен“ од стране владајућих партија (партије) – макар то био и садашњи председник – нека седне у столицу шефа државе. Међутим, њу не смемо да одржавамо у трулом стању тек ради пензионерских игара око престола!

[/restrictedarea]