Парада поноса

Да ли се демократска опозиција Србије окупља и протестује да би одбранила изборну вољу грађана, или да би се домогла цензуса, или да би произвела делегитимизацију тек завршених избора?

Пише Никола Врзић

Да су околности нормалне, вест о понављању избора на 15 од укупно 8.377 бирачких места у Србији (0,179 одсто) не би дошла ни до свих 19.361 грађана наше земље који су на тим бирачким местима уписани у бирачки списак. Али околности очигледно нису нормалне, макар већ и зато што се на ових 15 бирачких места, ове среде од 7 до 20 часова, одлучивало и о питању хоће ли коалиција Демократске странке Србије и „Двери“, а можда и Бориса Тадића, Чедомира Јовановића и Ненада Чанка, прећи цензус од пет одсто или не. Ипак, и нажалост по Србију, нису ти гласови, неколико стотина гласова, и једино што је текућу постизборну кампању учинило неупоредиво узбудљивијом од оне предизборне.
Како смо доспели дотле, и куда идемо?

РЕЗУЛТАТИ И ОПТУЖБЕ Као што је познато, али да се подсетимо, на изборима одржаним 24. априла – ванредним парламентарним, војвођанским и локалним – владајућа Српска напредна странка тријумфовала је убедљиво, с освојених преко 48 одсто, односно неколико десетина хиљада гласова више на републичком нивоу него на изборима 2014. године и више него све остале странке од цензуса навише заједно. На другом је месту по броју освојених гласова Социјалистичка партија Србије с Јединственом Србијом, следе Српска радикална странка, Демократска странка, покрет „Доста је било“ и споменуте коалиције ЧедаБорисЧанак и Двери/ДСС.
На изборима поновљеним ове среде на оних 15 бирачких места, СНС је додатно поправио свој резултат (освојили су и по 75 одсто гласова на појединим местима), али, што је важније за будући састав Скупштине Србије, цензус су и дефинитивно прешле две листе које су му после избора 24. априла биле опасно близу, дакле ЧБЧ и Двери/ДСС. Ова потоња, која се до ове среде налазила тачно један глас испод цензуса, цензус је на крају прескочила (и) захваљујући помоћи ДС-а и ДЈБ-а, који су своје присталице позвали да на поновљеним изборима гласају за Двери/ДСС. То се и догодило.
Али нису ово најважнија постизборна догађања. Изборе су, као што је добро познато, а то ћемо подробније сада и проанализирати, пропратиле и јавно изражене сумње у њихову (не)регуларност.
Најпре кратко подсећање на догађаје које смо у „Печату“ разматрали прошле недеље. Представници прозападне опозиције – пре свега ДС и њихов дериват ЧБЧ – и пре избора су знали да ће избори бити покрадени, а Борис Тадић је изгледа знао и највише јер је најавио да ће бити покрадено тачно 200 хиљада гласова. На таласу ових најава – које би могле да буду схваћене и као припрема постизборне сумње у резултат избора јер предизборне најаве нису биле пропраћене било каквим доказима, а камоли пријавама и другим законом предвиђеним лековитим средствима – одмах по затварању биралишта уследиле су и тврдње опозиције о бројним забележеним нерегуларностима. Уследио је тајни долазак америчког амбасадора Кајла Скота у просторије Демократске странке, па долазак лидера ЧБЧ-а, ДЈБ-а и Двери/ДСС-а у просторије ДС-а, па њихов заједнички одлазак у Републичку изборну комисију усред изборне ноћи. РИК, за све то време, ради споро, као и увек уосталом, нешто спорије него што је уобичајено, али много брже од Покрајинске изборне комисије која је под контролом ДС-а, но нико на то није одреаговао и то није било сумњиво (за разлику од сумњивог РИК-а који се први пут огласио десет минута после поноћи уместо сат, сат и по раније као у ранијим случајевима). Тек, по првим подацима РИК-а, испод цензуса су Двери/ДСС, ДЈБ и ЧБЧ; како подаци пристижу, цензус најпре прескаче ДЈБ, а до јутра ће то, за длаку, учинити и Двери/ДСС и ЧБЧ. У питању су тек десетине и стотине гласова, у односу на преко три милиона гласалих.
У понедељак ујутру, понедељак прошле недеље, уследио је састанак демократске опозиције Србије – дакле, читава опозиција без радикала Војислава Шешеља – у просторијама ДСС-а, формирање заједничког правног тима за проверу изборних резултата, и, коначно, у ноћи између прошле среде и четвртка, седница РИК-а пред телевизијским камерама на којој се, записник по записник, бирачко место по бирачко место, разматрало шта да се уради са 164 бирачка места на којима су записници били спорни због разноврсних брљотина чланова тих бирачких одбора. На крају, да скратимо овај резиме, пошто су размотрени сви ови случајеви и пошто су размотрене пристигле пријаве и унети резултати који су прихваћени, установљено је да ЧБЧ прелази цензус, а да Дверима/ДСС-у за прелазак цензуса недостаје тај један једини глас.
У суботу 30. априла, на Велику суботу, испред РИК-а демократска опозиција Србије организује заједнички протест. На бини су Бојан Пајтић, Саша Радуловић, Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Бошко Обрадовић, Санда Рашковић Ивић, Јанко Веселиновић…, пред њима је окупљено или 1.700 људи (процена МУП-а), или неколико хиљада људи (опозицији наклоњена телевизија Н1), или десет хиљада људи (тврдња „Двери“). Пљуште оптужбе за изборну пљачку – с предизборних 200 хиљада украдених гласова стигло се до постизборне оптужбе о 300 хиљада украдених гласова – и позиви Бојана Пајтића и Саше Радуловића да се ове среде гласа за Двери/ДСС, из принципа. Принципијелна подршка ће, као што рекосмо, ове среде уродити плодом.
Ово је, дакле, кратак резиме онога што нам се догађало од избора наовамо. Сада пређимо на анализу тих догађаја.
[restrictedarea]

КРАЂА И ЛОГИКА Најпре, да ли су избори покрадени? Опозиција тврди да јесу, власт тврди да нису. Међународни посматрачи, од Руса до ОЕБС-а или обрнуто, како вам драго, такође тврде да су избори били регуларни, што ваљда није неважно. Коме веровати? Пошто сами нисмо у прилици да пребројимо гласове и упоредимо их са записницима и верификованим резултатима, и пошто опозиција није представила доказе о крађи оних стотина хиљада гласова о којима говори, а власти не желимо да верујемо a priori и при томе и једни и други имају мотиве да тврде оно што тврде, одлучујемо да не верујемо никоме. Него да укључимо логику, па да видимо докле ће нас то довести.
Избори су, дакле, могли да буду или масовно регуларни, или масовно нерегуларни. Ако су били регуларни, а опозиција тврди да нису, ствар је јасна: жеља им јесте да изазову хаос, да делегитимизују и сам изборни процес и изборног победника чиме, очигледно, дестабилизују и читаву земљу. У другој пак варијанти, ако избори јесу били нерегуларни, а опозиција то зна, па зато власт и оптужује за изборну крађу, поставља се неколико логичних и нужних питања: зашто није поднет ниједан приговор, којим ће бити оспорени покрадени резултати и нерегуларан изборни процес? Зашто, на пример, није поднет приговор и поништено гласање на бирачком месту на коме је гласао градоначелник Београда Синиша Мали, кад је читава Србија могла да види да кутија у коју је убацио листић није садржала контролни листић и није била прописно запечаћена? И зашто су и представници опозиције у РИК-у, у њеном сталном и проширеном саставу, гласали за усвајање свих записника, чак и оних мањкавих, што смо сви могли да видимо у директном ТВ преносу, а резултати са тих записника на крају су дали резултат за који опозиција тврди да је толико драстично различит од реалног? Речју, дакле, зашто опозиција није искористила своја законска средства, од приговора РИК-у до жалби Управном суду, како би оборила резултате избора за које тврди да има доказе да су покрадени? Него је читаву ствар моментално преселила у медије, на друштвене мреже и на улицу. Што нас враћа на производњу хаоса и на дестабилизацију земље. Па отуда и питање: да ли је управо то циљ? Како другачије објаснити чињеницу, неспорну чињеницу, да пре улице нису употребљене законом предвиђене могућности, чак не ни све које су на располагању, него баш ниједна од њих?
Ово нас пак питање доводи до реченице коју је, у свом последњем предизборном тексту (субота, 23. април), исписао политички ангажовани политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић, 12. на изборној листи Двери/ДСС-а: „ОВО није дошло/зацарило на изборима – и само изборима неће ни отићи.“ „ОВО“ – мисли се на актуелну власт – представља класични пример дехуманизације противника, но добро; „није дошло/зацарило на изборима“ представља очигледну неистину, будући да „ОВО“ – Александар Вучић и Српска напредна странка – на власт јесте дошло баш на изборима, најпре 2012, а потом 2014. године; али кључ је, у овом тренутку, у анализи (или претњи, с обзиром на Вукадиновићев политички ангажман) да „само изборима неће ни отићи“. Без жеље и намере да Вукадиновићу придамо већи значај него што га он заиста има у свим овим догађањима – уосталом, и не знамо колики је – баш због његове политичке ангажованости не можемо а да се не запитамо да ли је ово још једна индиција да је улица све време била план?

СКОТОВО ОБЈЕДИЊАВАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ А ту је и питање постизборног обједињавања демократске опозиције Србије и принципијелне борбе Бојана Пајтића за гласове „Двери“ и ДСС-а која је започела одмах после тајне посете америчког амбасадора Кајла Скота – Скота који се, подсећамо на оно што смо писали прошле недеље, уочи избора залагао за јачање опозиције СНС-у и Вучићу а уочи 5. октобра 2000. службовао у америчкој амбасади у Будимпешти у којој се склапао тадашњи ДОС, радећи – показују депеше „Викиликс“а – на задацима високог степена поверљивости. Елем, чврстог смо уверења да су само безнадежно лаковерни у стању да поверују у Пајтићеву принципијелност као мотив за његову борбу за гласове ДСС-а и „Двери“. Насупрот томе, Скотово присуство у ДС-у, пре него што ће Пајтићева принципијелност изненада почети да се испољава кроз великодушну подршку уласку Двери/ДСС-а у парламент, читаву би ову ситуацију морало да учини поприлично транспарентном. При чему је парадокс – парадокс да проевропљани подржавају антиевропљане, макар и принципијелно – само привидан, о чему нас је известио нико други до радио који је основала америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА), Радио Слободна Европа. Речима Џејмса Кер-Линдзија са Лондонске школе економије уочи избора: „Био бих много склонији томе да у Скупштини Србије видим ДСС уместо радикала… Иако знам да је ДСС странка десног центра, несумњиво националистичка, она бар игра по демократским процедурама, док су радикали заправо крајња, екстремна, десничарска организација. Дакле, моја поента је да не би било политички лоше имати у парламенту и неку политичку групацију која се супротставља процесу евроинтеграције, просто зато што имате велики сегмент грађана који заступа такво гледиште… Али, као што рекох, дефинитивно би било много здравије кад би то била ДСС уместо Српске радикалне странке.“ Да, али ове је ставове ДСС имала и када је на њеном челу био Војислав Коштуница, па је ДСС тада био неприхватљив, о чему нас је беспоговорно известила америчка дипломатска депеша 08BELGRADE913, која је описала америчке покушаје да изврши пуч у ДСС-у и са њеног чела уклони Коштуницу како би ДСС постао „одговорна партија деснице“ каква је „потребна Србији. Коштуничина судбина показаће да ли је ДСС та одговорна партија“.

cepurinДИПЛОМАТСКЕ ПОРУКЕ А ту је и руски фактор, важан (поред осталог) и зато што су у парламент сада ушле четири изборне листе које се залажу за блиске и што ближе односе с Русијом, и које се хвале својим односима с РФ. После избора, 26. априла, амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин састао се с Вучићем и пренео му честитку Дмитрија Медведева на изборном успеху („Грађани Србије изразили су подршку вашем курсу, у оквиру којег посебно место заузима јачање стратешког партнерства са Руском Федерацијом. Желео бих да потврдим спремност за даље унапређење целокупног комплекса руско-српске сарадње и ефикасну реализацију великих заједничких пројеката у различитим областима. С топлином се присећам сусрета с вама. Биће ми драго да наставимо наше занимљиво и корисно дружење. Желим вам добро здравље, благостање и нове успехе у обављању ваше одговорне дужности“). Два дана касније, 28. априла, састао се и са Ивицом Дачићем, а „посетио је, на сопствени захтев“ – стоји на сајту руске амбасаде у Београду – „седиште Српске радикалне странке, где га је дочекао председник странке, проф. др Војислав Шешељ. Господин Чепурин је упутио срдачне честитке поводом повратка српских радикала у Народну скупштину Републике Србије.“ И то је то, што се Чепуринових посета тиче. Руски амбасадор – а слутимо да он не делује на своју руку већ на основу инструкција које је добио из Москве – није, барем досад, посетио само лидере демократске опозиције Србије који су се окупили после тајне посете америчког амбасадора Скота Демократској странци, што у случају ДС-а или ЛДП-а и није чудно, али у случају лидера „Двери“ и ДСС-а изазива извесну упитаност.

НАМЕРЕ Е, сад. Ако је улица и дестабилизација све време била циљ, и ако је у ту сврху дошло и до постизборног обједињавања демократске опозиције Србије у режији оних којима су циљ улица и дестабилизација, каква идеја, каква намера стоји иза тога? Враћамо се на нашу анализу из времена уочи расписивања ванредних парламентарних избора. Тада смо процењивали да Вучић мора да распише изборе сада уместо да чека редовне јер му „у супротном следе две године константних удараца и слабљења, две године поклоњене противницима да се консолидују и ојачани изађу пред њега ослабљеног“, при чему је ова анализа уследила после посете потпредседника руске владе Дмитрија Рогозина Београду и (пред)видљивог незадовољства које је та посета изазвала у Вашингтону и Бриселу. Ако је дакле Вучић расписао изборе мимо воље Вашингтона, како би га спречио да га слаби и ослаби до редовних избора, садашња догађања требало би схватити као одговор Вашингтона у виду покушаја делегитимизације његове уверљиве изборне победе и његовог унутрашњег слабљења који ће га – и то је оно што наше америчке партнере заправо и занима – слабијим учинити и пред спољним притисцима.
Саучествовање жутих и њихових деривата у оваквом подухвату не изненађује нимало. Уосталом, ако су у нечему они принципијелни, принципијелни су у спровођењу западних интереса у Србији. Али шта ће лидери ДСС-а и „Двери“ у друштву Бојана Пајтића, Чедомира Јовановића, Бориса Тадића и Саше Радуловића, у том противприродном блуду? Да ли су у пакт са њима ушли само да би им они помогли да уђу у парламент? Или је посреди дубља колаборација? Речи Бошка Обрадовића, на митингу прошле суботе, изазивају бојазан да је управо то у питању: „Време је да отворимо нову опозициону еру у Србији у којој неће моћи више да раде шта хоће. Идемо даље, до победе опозиције и рушења режима Александра Вучића.“
Замислимо се над овим планом. Своју жељу да сруше Вучића патриоте о којима говоримо заснивају на уверењу да је Вучић издајник. Узмимо, дискусије ради, да је то тачно. И узмимо да опозиција успе да издејствује расписивање нових избора, и да на тим изборима Вучић изгуби озбиљан проценат гласова, и да због тога збиља буде приморан да прави коалиције како би остао на власти. С ким ће у коалицију? Па, ако јесте издајник каквим га описују, у коалицију ће ваљда с доказаним издајницима, дакле, с онима с којима су патриоте тренутно удружене у демократској опозицији Србије. Шта су патриоте у том случају добиле? Ништа, осим што је земља још нестабилнија него што јесте, и још подложнија притисцима него што је била у протекле четири године Вучићеве владавине. Да ли је то сценарио који би иједан искрени патриота могао да пожели? Очигледно да није, што ће рећи да у свим овим калкулацијама, најавама и мотивима нешто озбиљно није у реду.
Али да не прејудицирамо. И „Двери“ и ДСС још имају, иако све мање, времена да спусте лопту и да престану да саучествују у туђој игри која Србији добра сигурно не може да донесе. И имамо тачно годину дана времена – до следећих избора у Србији, председничких – да сви заједно и дефинитивно схватимо ко игра у чијем тиму, и за чији интерес. И то се односи и на власт и на опозицију подједнако.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Moram priznati da sam razočarana ovim člankom. Krađe je bilo i to masovne, posebno na Kosovu. Da ne govorimo o obilascima pa čak i pretnjama SNS aktivista po stanovima, kućama, telefoniranjima, izvođenja ljudi pod prisilom iz državnih pa čak iz privatnih institucija na mitinge, lepljenje plakata na privatnim posedima i vređanje i još puno toga. Unapred se znalo ko će pobediti ali vođa je želeo 50% i više. Nisam pristalica nijedne političke opcije, već samo nepristrasni posmatrač ali moram reći da je kampanja bila veoma prljava. Imajući u vidu da se je konstantno od režima i njegovih medija i SRSa celo vreme vršila negativna propaganda prema stranci Dveri – DSS, veoma me raduje da se je opozicija ujedinila da odbrani svoje rezultate. To mi ujedno daje nadu, da se ipak uprkos razlikama Srbi mogu ujediniti oko nekih principijelnih stavova. Daj Bože da se Srbi slože.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *