Почетна / Интервју / мр АНА ФИЛИМОНОВА – Како је хрватски народ постао „Божији“

мр АНА ФИЛИМОНОВА – Како је хрватски народ постао „Божији“

Ана ФилимоноваРазговарао Владимир Димитријевић

О Ватикану, Хрватима и Србима у 20. веку, НДХ, Алојзију Степинцу, те улози папе Војтиле у разбијању Југославије

Петог маја 2016, у просторијама Удружења књижевника Србије, Фонд стратешке културе из Москве организовао је округли сто на тему „Канонизација Алојзија Степинца: изазови и одговори“. На њему су учествовали, између осталих, др Мило Ломпар, др Никола Жутић, др Вељко Ђурић, др Владимир Умељић, Ранко Гојковић, као и мр Ана Филимонова, уредница српске стране Фонда стратешке културе и историчарка која се подробно бави деловањем Ватикана на просторима бивше Југославије од почетка прошлог столећа до данас. С обзиром на то да је питање Степинчеве канонизације само „врх леденог брега“, а да је проблем рата Ватикана против Срба на Балкану у 20. веку много сложенији, замолили смо Ану Филимонову да нам осветли што више значајних аспеката овог питања.

Некада су великани српске културе од Меда Пуцића, преко Валтазара Богишића, до браће Војновић били Срби католици. Данас их више нема. Хрватство је, у потпуности, изједначено с римокатолицизмом. Када је почео овај процес проглашавања свих словенских католика Балкана Хрватима?

Први свехрватски католички конгрес (3–5. септембра 1900) постао је полазна тачка у организационо-идеолошком обликовању хрватског католицизма и добио је како међу савременицима, тако и међу потоњим истраживачима, сакраменталну карактеристику стварања „клерикалног програма за читав 20. век“. Заседања првог свехрватског католичког конгреса отворена су 3. септембра 1900. у Загребу у згради хрватског друштва „Соко“ . Првом свечаном заседању конгреса присуствовало је 5.000 људи.

На заседању прве секције другог дана рада конгреса главни догађај је био иступ босанског надбискупа Јосипа Штадлера са две основне поставке: неопходност заштите вере и дома.  Штадлер је предочио: савремени Хрвати католици су наследници „старе Хрватске“, у којој су преци Хрвата, са беспримерним самопожртвовањем, храбро и неустрашиво, лицем у лице сретали освајаче, и у тој борби њихова вера у Бога и своју исправност само је јачала и калила се. Штадлер је тврдио: „Наша обавеза је да, ради потомака, сачувамо светиње отаџбине и вере, тако да би Хрватска, коју је међу осталим народима увек одликовала љубав према отаџбини и вери, и даље остала таква… Ми смо – Хрвати и католици, и хоћемо то да будемо… Сада, приликом овог сусрета, пред целим светом изјављујемо: ми смо – Хрвати, ми смо – (колико год би неко то хтео да нам одузме) – католици. Ми смо и једно и друго. Сада је наш задатак да своја права и дужности поставимо на чврсте, јасне основе.“ Штадлер се позивао на историјско наслеђе „старе Хрватске“, у којој је „вера отаца била за Хрвате свети штит и најузвишенији задатак.

[restrictedarea]

Како се ова акција наставила у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца? Шта је Ватикан, који је у Првом светском рату, хушкао балканске католике против Срба, предузео против државе противне његовим интересима?

Ослонац католичке акције у Краљевини СХС постала су омладинска друштва под називом „Соко“. Иван Мерц, идеолог „Сокола“, прогласио је за циљ католичке акције његово претварање у „суштину националног живота хрватског народа“. (Мерца је папа Јован Павле Други 2003. у самостану Петрићевац, одакле је био кољач Мирослав Филиповић-Мајсторовић, беатификовао, нап. В. Д.) Као резултат, „Соко“ се развио у најмногобројнији и најутицајнији покрет на хрватским територијама са око 40.000 људи. Међутим, након што је 6. јануара 1929. увео диктатуру личне власти, краљ Александар Карађорђевић забранио је „Соко“ упоредо са другим, како хрватским, тако и српским организацијама које су имале национални или религиозни карактер.

После 1929. у Југославију су почели да пристижу подаци о тежњама Ватикана да промени постојећу политичку ситуацију у Средњој Европи. Римска курија је још 1918. иступила с иницијативом за стварање Подунавске конфедерације на темељима Хабзбуршке монархије. Касније се у Ватикану појавио план издвајања Хрватске и Словеније као две засебне републике. Почев од 1929. Света столица је планирала да припреми тло за предстојеће геополитичке промене на територији Југославије (такође и у Румунији и Чехословачкој), уз помоћ моћних католичких партија и покрета. Крајем 1936. и почетком 1937. на хрватским територијама, и у оквирима католичке акције, створено је спортско-гимнастичарско друштво „Хрватски јунак“, које је представљало део општег хрватског националног покрета и у којем су се објединили циљеви католичке акције, Хрватске сељачке странке и блока франковаца. Истовремено је И. Протулипац, један од лидера „Сокола“, препородио своју организацију под другима називом – „Крижари“ („Крсташи“). У1938. постојало је 580 мушких друштава „крижара“ (са 30.000 чланова), као и 452 женска друштва (са 19.000 чланица). Од тог времена „крижари“ су почели да спроводе политику снажно израженог хрватског ексклузивизма.

НДХ је, од почетка, себе прогласила за римокатоличку „државу Божју“. Како се њено постојање уклапало у шире планове Ватикана у Европи и свету? Каква је у свему била улога Степинца?

У Независној Држави Хрватској, створеној након окупације Југославије, на чудан начин сјединили су се усташка идеологија и католички политички кругови. Циркулар загребачког надбискупа Степинца од 27. априла 1941. указивао је: „Наступило је време када језик треба да заћути, а да проговори крв својом мистичном везом са земљом… Не говорим вам само као син хрватског народа него и као представник свете цркве. Говорим вам као представник цркве и као пастир душа, молим вас и позивам да свим снагама тежите ка томе да наша Хрватска постане Божија земља, јер ћемо само тако моћи да извршимо наша два велика задатка… и хрватски народ биће народ Божији…“ Усташки вођа Анте Павелић упутио је писмо Пију XII у којем је, позивајући се на „дубину католичког осећања“ и „оданост папи“, изјавио да управо папи припада част стварања НДХ.

Међутим, Степинчеви апологети кажу да се он сукобљавао с Павелићем и био против усташког расизма. Шта је историјска истина?

После пораза немачке војске код Стаљинграда, дипломатски напори Свете столице били су усмерени ка формирању антикомунистичког фронта. Тежња ка успостављању мира одјекнула је у божићном радијском обраћању Пија XII који је наглашавао да ниједна нација или раса не само да не би требало да буду потпуно уништене него не би требало ни да се осећају пониженима и без могућности за пуновредан развој. Мотиви Римске курије, међутим, нису били узроковани само бригом за судбину народа: у нову концепцију Ватикана о праведном миру није била укључена беспоговорна капитулација Немачке, коју су захтевали савезници. Због тога је Ватикан 1943. појачао своју посредничку делатност у склапању сепаратног мира. Совјетски Савез је ту делатност проценио као покушај Ватикана да за Немачку постигне такав мир који ће јој омогућити да сачува освојене територије и позицију моћне државе, способне да спречи продирање Совјетског Савеза на Запад.

Степинац је од 1943, очито под утицајем Ватикана, почео да се дистанцира од компромитованог Павелића, али од НДХ никад није одустао.

Не сме се заборавити да је Ватикан усташе суштински сматрао својима. У периоду постојања комунистичке Југославије и почетком Хладног рата, Римска курија је подржавала делатност усташке емиграције и гледала на њу као на саставни део антикомунистичког покрета Запада. Анте Павелић, један од најмонстроузнијих злочинаца из времена Другог светског рата, заједно са још петсто свештеника побегао је из Хрватске и доспео у Рим, где му је у Ватикану пружено прво уточиште. Павелић је умро 26. децембра 1954. у Мадриду, примивши причешће и папин благослов.

Иако је Ватикан имао одличне односе и са Хитлером и са Мусолинијем, из Другог светског рата изашли су по начелу „ни лук јели, ни лук мирисали“. Како је дошло до тога да Ватикан и даље игра битну улогу у креирању светских процеса?

По завршетку Другог светског рата, Света столица почела је активније да учествује у друштвено-политичком животу католичких земаља; као резултат предузетих напора, Ватикан се почетком 80-их година ХХ века претворио у један од признатих центара светске политике. У послератном периоду Пије XII је настојао да консолидује католичку Европу као противтежу комунистичком систему, а чинио је то путем уједињења земаља агресора са другим европским државама у различите савезе. Није случајно што је споразум о Европској економској унији потписан у Риму 25. марта 1957. уз благослов папе Пија XII. Осим тога, понтифекс је у Ватикану окупио низ чувених економиста, који су разрадили програм економског развоја чија је главна тачка била широка експанзија економија католичких земаља. Папина иницијатива наишла је на подршку САД: председник Труман и две најауторитативније фигуре америчке политике – Џон Фостер Далс и Дејвид Рокфелер изразили су спремност да учествују у финансирању наведеног пројекта и одобрили су идеју комбиновања религије и политике.

А онда је дошло до зближавања Вашингтона и Ватикана. Какве је то последице имало по светски распоред снага?

Основни правац политике Јована Павла Другог, изабраног 1978, постало је проширење дипломатских и политичких веза Ватикана, и то не у традиционално католичким земљама, као што су, на пример, Шпанија или Аустрија, него углавном у САД. Понтифекс је био у многим посетама, ширећи дијалог с протестантским земљама северне Европе и с представницима других вероисповести, па међу њима и са Израелом и са исламским светом.

Током 1981–1982. правац дипломатских односа између Ватикана и САД био је одређен разменом амбасадора понтифекса и председника САД Регана, а затим и личним сусретом, којем нису присуствовали чак ни преводиоци. Без обзира на то што су алијансу Свете столице и Беле куће припремили ватрени католици – Бжежински, Кејси и Волтерс, које је подржао министар иностраних послова Александер Хејг, такође католик (његов рођени брат био је бискуп), администрација САД, на челу са министром одбране Х. Вајнбергом, видела је у римокатоличкој цркви само утицајну наднационалну институцију, постављену у контекст „реалне политике“. Реган се редовно саветовао са високим католичким круговима, истовремено проширујући помоћ дисидентима у источноевропским земљама. Први амбасадор САД у Ватикану постао је председников пријатељ, калифорнијски милионер В. Вилсон, који је прешао у католичку веру. После пада Берлинског зида уследило је успостављање дипломатских веза Ватикана са бившим социјалистичким земљама: 1989. са Пољском и СССР-ом, 1990 – с Мађарском, Чехословачком, Румунијом и Бугарском, а 1991 – с Албанијом.

А шта се десило са нама, Србима? Како се то одразило по наш положај на Балкану?

У католичкој Пољској, Мађарској, Словенији и Хрватској католичке организације извршиле су пресудан утицај на догађаје из периода 1990–1991. године. Од првих дана почетка кризе у Југославији, Света столица је била увучена у друштвено-политичке процесе на њеној територији. Римска курија је активно учествовала у формирању јавног мњења посредством средстава масовног информисања.

На почетку балканске кризе положај Ватикана није подразумевао промену постојећег политичког система него намеру да земља буде доведена до распада и да се обезбеди независност католичких република – Словеније и Хрватске. Занимљиво је да су се задаци Свете столице подударали са задацима словеначких и хрватских комунистичких лидера, односно ови други су их само спровели у живот.

Почетком 90-их година ХХ века у католичким средствима масовног информисања дошло је до новог заокрета. Радио Ватикан је по читавом свету преносио посланице хрватских бискупа о „прогонима“ и угњетавању цркве у Хрватској. Загребачки надбискуп Фрањо Кухарић био је у низу посета земљама Европе и Америке и посредством америчког огранка организације „Opus Dei“ успоставио је везу с утицајним политичким структурама САД.

Ана Филимонова 2Зашто се данас заборавља да је Ватикан први признао сецесионистичке републике бивше СФРЈ у авнојевским границама, а да су хрватски бискупи имали веома значајну улогу у томе?

Крајем 1991, на саветовању ОЕБС-а у Бечу, а поводом догађаја у Хрватској, представник Свете столице изјавио је да се безбедност и сарадња у Европи не заснивају само на принципу неповредивости граница и да се они превасходно заснивају на „признавању човекових права и права народа“.

У фебруару 1991, у време када су у Југославији још увек вођени преговори у вези с мирним разрешењем конфликта, хрватски бискупи, на челу са Ф. Кухарићем (загребачки надбискуп) А. Јурићем (сплитски надбискуп) и В. Пуљићем (сарајевски надбискуп), које су подржавали и други југословенски католички прелати, обратили су се светској јавности с посланицом у којој су изложили своје виђење разлога међунационалног конфликта и именовали кривца. У посланици се, између осталог, указује и на следеће: „Хрватска нација и хрватска католичка црква налазили су се у угњетеном положају под доминацијом српске династије: први пут у нашој историји нашли смо се под влашћу династије која је Српску православну цркву прогласила за државну цркву… Приликом покушаја да заштите националну и културну самобитност, Хрвати су били изложени интензивним прогонима… Други светски рат уништио је Краљевину Југославију… Све несрпске нације, које су Краљевину доживљавале као тамницу народа, подржале су њен пад и прихватиле рат који је тада почео као своје ослобођење… Хрвати су били изложени нападима наоружаних група српских четника… Локални комунистички партизански одреди контролисали су или маргинализовали све остале, активне или пасивне, демократске силе отпора… Католичка црква и хрватски народ су и у послератном периоду страдали од насиља комунистичке власти… Догађала су се политичка убиства, концентрациони логори и насилна емиграција… Црква је надахнула народ да се ослободи страха и апатије… После сажаљења достојног искуства Прве (1918–1941) и Друге Југославије (1945–1990), црква подржава нови политички план, заснован на независности народа… Нама се, међутим, супротставља други политички план који подржава социјализам комунистичког типа, усмерен ка очувању централистичке Југославије… Иза овог плана стоје српски политичари, официрски кадар војске (у већини случајева српски) и, нажалост, многи представници Српске православне цркве… У случају да се у Србији и Црној Гори одржи комунистички режим (замаскиран у социјалистички), нама прети опасност косовизације, односно ликвидација националних права, слично као што је учињено с албанским становништвом Косова током последње две године…“

Можемо ли заборавити да је папа Војтила, кога је Ватикан прогласио „блажеником“, имао битну улогу у разбијању Југославије?

Хрватски председник Фрањо Туђман и словеначки председник Милан Кучан успоставили су тесне и сталне контакте са Светом столицом, док је, истовремено, ватиканска штампа обезбеђивала широку информативну подршку процесу издвајања Словеније и Хрватске из Југославије. На дан 21. априла 1991. папа Јован Павле Други иступио је са говором у којем је изнео тврдњу о нужности политичких промена у Југославији, наглашавајући тезу о културној, историјској, религиозној и лингвистичкој разлици међу њеним народима.

Проглашење независности Словеније и Хрватске поздравила је целокупна виша римокатоличка јерархија у Југославији. На дан 28. јуна (Видовдан, зар не?) понтифекс је упутио поздравне посланице С. Месићу, Ф. Туђману и М. Кучану, да би 29. јуна папа изјавио да „гушење легитимних права и тежњи народа значе насиље“, при чему је за појаву прогона српског становништва поглавар римокатоличке цркве оптужио… саме Србе, пошто они спроводе „микронационализам“.

Непосредно укључење Римске курије у конфликт на територији Југославије довело је до заоштравања ситуације, да би папа 17. августа, током своје посете Мађарској, подржао националне циљеве Хрватске. На ванредној седници ОЕБС-а у Прагу делегат Свете столице изложио је став Римске курије у вези с могућим геополитичким променама у Европи а које су подразумевале „стварање нове Европе као природне последице хелсиншког процеса“. Сагласно плану Ватикана, унутрашње границе међу југословенским републикама „нису искључиво административне“, оне су „у подједнакој мери историјске и међународно признате и загарантоване постојећим Уставом“.

Шта је хрватски бискупат предузимао да би за главне кривце у рату на територији бивше Југославије свет прогласио Србе?

У септембру 1991. кардинал Кухарић прогласио је Србију кривцем за агресију, усмерену на проширење сопствене територије. Крајем 1991. католичка црква мобилисала је све своје информативне ресурсе. И док се Француска колебала поводом дефинисања своје позиције у балканској кризи, сплитски надбискуп Јурић упутио је посланицу француским бискупима, обавештавајући их о „чудовишном рату“ последњег бастиона комунизма у Европи – федералне армије, чији је циљ „истребљење хрватског народа“. На дан 22. септембра папа је изјавио да „дели бол Хрватске“, а 18. маја 1992, на саветовању Билдербершке групе, папа је потврдио право међународне заједнице на интервенцију у име заштите „људских права“.

После проглашења независности Словеније и Хрватске, Света столица је развила дипломатску активност без преседана, а са циљем да републике које су се отцепиле добију међународно признање. Папа је при томе указивао на „неправедан рат“ који је покренут против хрватског народа и на „чинове агресије, који се нужно морају окончати“. У том периоду, ни ОУН, ни ОЕБС, ни Европска унија, нису догађаје у Југославији тумачили као „агресију“, а још су мање били склони да административне границе разматрају као међународне или пак да акције незаконитих војних формација третирају као „праведан рат“.

У периоду распламсавања конфликта и његовог прерастања у етничко-грађански рат широких димензија, Ватикан је, 13. јануара 1992, једнострано признао Хрватску и Словенију.

У меморандуму Свете столице, упућеном Европској унији поводом ситуације у Босни и Херцеговини (15. априла 1992), Ватикан је затражио организовање отпора „интервенцији наоружаних банди југословенске федералне армије“; 6. децембра 1994, приликом сусрета шефова држава и влада чланица ОЕБС-а у Будимпешти, кардинал Содано затражио је од међународне заједнице да се установе јаснији критеријуми „жртава“ и „агресора“, подразумевајући под „агресорима“ Србе. У јеку босанског сукоба папа је изразио жељу да посети Загреб, Београд и Сарајево. Православна црква је уложила протест против понтифексове посете Београду, пошто је поглавар римокатоличке цркве осудио чин геноцида над Јерменима, Ромима и Јеврејима и оштро критиковао тоталитаристичке режиме стаљинистичког типа у Кини и Камбоџи, али извињење због саучествовања римокатоличких свештеника у злочину геноцида над српским становништвом у периоду Другог светског рата није уследило.

Папа је 10–11. септембра 1994. допутовао у посету Хрватској, током које је позивао на „културу мира“ и на одустајање од усконационалистичких ставова.

А какав је био став Ватикана према рату у Босни и Херцеговини?

С једне стране, ватиканска дипломатија је званично уложила велики напор у тражењу решења за регулисање конфликта у Босни и Херцеговини, док је, с друге стране, папа подржао бомбардовање српских положаја од стране НАТО снага, током којег су углавном пострадали цивили.

У јулу 1995. влада Републике Српске у Босни и Херцеговини прихватила је предлог Свете столице да се изврше консултације с представницима ватиканског Института за политичка и економска истраживања у области сарадње и развоја. У саставу српске делегације налазила су се два члана владе – Мирослав Тохољ и Драган Калинић, као и два стручњака – академик Милорад Екмечић и Жика Ракић. До дијалога, међутим, није дошло. У време боравка српске делегације Ватикан је у својим средствима јавног информисања наставио да развија кампању осуђивања српских дејстава у Сребреници и Жепи. Истовремено су хрватске операција „Бљесак“ и „Олуја“ именоване као „враћање територија“. На дан 19. октобра 1995. папа је коначно дефинисао своју позицију, подржавајући принцип хуманитарне интервенције.

Наши екуменски делатници истичу како папа није признао независно Косово. Међутим, како је Ватикан деловао од почетка косовске кризе деведесетих година прошлог века?

У случају косовског конфликта, Света столица ће применити већ разрађену тактику. Загребачки надбискуп Кухарић, љубљански надбискуп Шустер, католичка штампа – како у самој Југославији, тако и у Ватикану – одобрили су поступке сецесионистичких снага. У априлу 1994. папа је посетио Албанију и подржао захтеве албанских сепаратиста на Косову. Понтифекс је био један од првих светских лидера који су 1998. затражили да се спроведе енергична акција против Србије. Тако је 30. марта 1999. сазвао савет амбасадора земаља НАТО-а и земаља чланица Савета безбедности ОУН-а, акредитованих при Светој столици, с циљем да се прекину војна дејства против Србије… у време ускршњих празника.

Вратимо се Степинцу. Овде се заборавља да га је папа Јован Павле Други већ канонизовао 1998. у Марији Бистрици. Он је проглашен „блаженим“. Сад се само чека да се прогласи од локалног за универзалног свеца римокатолицизма. Шта стоји иза свега?

Једно од усмерења папске политике на преласку из ХХ у ХХI век било је и проглашење низа хрватских религиозно-политичких посленика за светитеље. Друга посета Јована Павла Другог Загребу била је повезана са беатификацијом загребачког надбискупа Алојзија Степинца, због чега је дошло до заоштравања односа између римокатоличке и православне цркве. Представници православне цркве указивали су на насилно преобраћање 255.000 православних Срба у католицизам и на геноцид према српском, јеврејском и циганском народу у време Другог светског рата. Међутим, без обзира на навођење вапијућих чињеница о учешћу римокатоличког клера у злочинима хрватских усташа, Пије XII је после слома НДХ именовао надбискупа Степинца за кардинала и члана курије. Степинац је 1960. сахрањен на најсветијем месту на хрватској земљи – у загребачкој катедрали, а то је, у суштини, значило рехабилитацију његове политике. Чин насилног покатоличавања Срба Света столица није прогласила поништеним.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *