Почетна / Друштво / Македонизација Републике Српске

Македонизација Републике Српске

БањалукаПише Стефан Каргановић

Република Српска је поново под опсадом. Изван и унутар њених крхких бедема, хибридне хијене се спремају да јој нанесу завршни удар

Ретки компетентни посматрачи превратничко кључање у Македонији, инсценирана постизборна превирања у Србији и најављену радикализацију унутрашњих политичких противречности у Републици Српској тумаче као стратешки неповезане догађаје. Поготово када се узме у обзир чињеница, толико очигледна да боде очи, да је, за предстојећи рат против Русије, пацификација Балкана западним хегемонистима conditio sine qua non. То им је подједнако стратешки кључно данас као што је 1940. и 1941, из истих разлога, било Хитлеру. Евентуалне сумње наивних у овом погледу развејао је пре неки дан Куртис Скапароти, нови командант НАТО-а у Европи, приликом преузимања дужности у Монсу: „Морамо стално подизати ниво своје бојеве спремности и мобилности да бисмо били у стању – ако обуздавање (Русије) не буде успешно – да ступимо у борбу. Ако затреба – већ данас.“
То у првом реду значи да, пре главне представе која се припрема на Истоку, у стратешкој позадини ратишта, у неколицини преосталих полусамосталних државица на Балкану, сва жаришта чак и потенцијалног отпора морају бити неутралисана. То води логичном закључку да у најкраћем року све претходно постављене управљачке структуре морају бити „лустриране“, а то значи смену и попуњавање упражњених радних места новим кадровима. При томе, кадрирање више неће бити по принципу деведесетдеветопостотне, него апсолутне потчињености роботизованих и уцењених послушника.
[restrictedarea]

ГРУДВА СНЕГА У ПАКЛУ Локалне велможе које ове чињенице не узимају у обзир – или оклевају да се са њиховим импликацијама трезвено суоче – изгубиће све.
„Факта су факта“, гласи често понављана и заводљиво проста максима израелског аналитичара и искусног бившег обавештајца Јакова Кедмија. Међу тим наоко баналним фактима, са становишта егзистенцијално угрожених балканских велможа, главно је то да у новој светској конфигурацији, која се управо обликује, простор за лавирање убрзано нестаје. Ако не поведу јасно дефинисану и принципијелну политику, полазећи од тренутно савршене подударности разумљивог сопственог циља да лично преживе, и претпостављеног циља њихових поданика да и витални државни интереси буду обезбеђени, са тим сужавајућим маневарским простором нестанак прети и свима њима, до последњег.
То је, дакле, главни кедмијевски „факат“ на који би све рационалне балканске поглавице требало хитно да обрате пажњу, пре свега у сопственом интересу. Наместо замајавања комичним покушајима вођења милошевских политика – макар да им је, интимно, до државе и народа заправо стало као до лањског снега – ако су способни да барем о себи промишљено брину, увидеће да је политика неодлучног тумарања једнака самоизрекнутој смртној пресуди. Непружањем ефикасног отпора, и неизлажењем на мегдан у строју са паметно изабраним савезницима, у наредним месецима њихови изгледи да не пропадну равни су, како би се у Америци то рекло, шанси грудве снега у паклу – да се не истопи.

РЕПРИЗА НЕУСПЕЛОГ ПРЕВРАТА Управо на фону оваквих општих разматрања, у току је операција пресађивања превратничке формуле из Македоније, и преливања њене постизборне србијанске варијанте, у Републику Српску. Од средине маја, плаћеничка гарнитура, која се у Бањалуци 2014. године замало није дочепала власти, кренула је, опремљена новим алатима, у репризу неуспелог покушаја. Према процени иностраног фактора, који на све три тачке преврата из позадине руководи увезаним процесом, услови у РС су напокон сазрели за инсценирање масовне побуне. Они ће формално бити мотивисани незадовољством тешким економским и друштвеним стањем, али „фактички“ – да се вратимо на терминологију Јакова Кедмија – служиће циљу рушења Републике Српске.
Према најављеном сценарију, план предвиђа да се 14. маја у Бањалуци окупи неколико десетина хиљада „доста је било“ манифестаната, који ће својим колективним присуством и „непредвидљивим“ понашањем блокирати способност установа Републике Српске да нормално функционишу. Остатак се може препустити машти.
По Младену Босићу, председнику преотете „Српске демократске странке“ и једном од вођа „Савеза за промену“, протест ће, сасвим предвидљиво, бити тематски фокусиран на демагошки коктел из приручника идеолога „обојених револуција“ Џина Шарпа: „Против гажења радничких и људских права, против велике незапослености и непотизма и против пљачке грађана од банака“ („Ослобођење“, 4. мај 2016).

Милорад ДодикДОДИКОВ ПЛАН Улична компонента рушилачког плана, као што се види, очекивано се уклапа у стандардну сценографију „обојене револуције“, и ту нема ничег новог, нити необичног. Изненађење није у акцији нападача него, напротив, у енигматичној реакцији оних чији би здрави инстинкт требало да их мотивише да се бране. Реагујући на претњу превратничке коалиције да од половине маја крене са масовним протестима, председник Републике Српске Милорад Додик огласио се двема политички тешко разумљивим и по много чему непомирљиво противречним изјавама. Прво, рекао је да ће, уколико би само улична подршка „опозицији“ досегла цифру од 40.000 грађана, одмах поднети оставку (СРНА, 30. април 2016), да би касније ипак додао да ће инсценирану политичку кризу у Републици Српској његова странка решавати проактивно, али на један врло упитан начин, тако што ће на улице извести масе својих противдемонстраната („Слободна Босна“, 16. април 2016).
Анализирајмо редом овај необични, концептуално не баш савршено координирани и необећавајући план за „спасавање“ Републике Српске у предстојећој кризи.
У тренуцима када се пројекат рушења Српске приближава врхунцу, најава оставке врховног команданта личи најмање на борбени говор војсци, а најпре на излазну стратегију некога ко је унапред спреман да се без велике борбе повуче, и интимно прижељкује да провокација противничке стране досегне неки замишљени нумерички праг. Зато то делује као све друго осим као озбиљна и одговорна идеја. Између осталог, то је и зато што у Републици Српској политички значајна опозиција као таква не постоји, барем не у оном смислу као, рецимо, у Великој Британији, па да би председник из поштовања био дужан да је узима у обзир. У Британији је, још прецизније, традиционално позната и као „лојална опозиција Њеног (или Његовог) величанства“. „Лојална“ – то се увек подразумева – у односу на државу и национални интерес Велике Британије, а не тренутне властодршце, колики год би њихов демократски легитимитет могао бити. У поларизованој и острашћеној Републици Српској присуство такве врсте егзотичног и цивилизованог опозиционог деловања тешко је замисливо, и једва да је приметно. Оно што постоји своди се на симулакрум, агентуру прерушену у „опозицију“, коју стране службе (укључујући и Велике Британије) преко својих локалних експонената усмеравају и финансирају, и то не да би се понудила боља решења него да би се подрили и коначно разорили темељи на којима председникова држава почива. Ако ова проста чињеница председнику Додику није јасна, или је он свесно занемарује, то би стварно могао бити прихватљив разлог да сместа поднесе оставку, али фриволни изговор стицаја уличних околности који он наводи – то свакако није.
Може ли ико да замисли, у јеку Битке за Британију, Винстона Черчила како најављује подношење оставке уколико нацистичком симпатизеру Освалду Мослију пође за руком да на улице Лондона изведе 40.000 својих присталица? Да ли се у одсудним тренуцима тако народ и држава бране? Довољно је поставити питање. А што се тиче легендарног стајања на бранику Српске, после ове бизарне изјаве неминовно следи логично потпитање: колико је то заиста био озбиљан, непоколебљив и жртвени чин, а колико – представа?

РИЗИЦИ КОНТРАМИТИНГА У погледу најављеног „контрапротеста“ владајућег естаблишмента, недоумице нису ништа мање. Пре свега, јасно је да се стратегија супротне стране састоји од изазивања што већег хаоса и насиља, да би од самога почетка Република Српска била стављена у дефанзиву, и да би се што је могуће раније у игри исфабриковао згодан повод за страни притисак и интервенцију. Зашто јој у томе помагати рискантним потезима којима се напетост и поларизација само подижу? („Одбрана режима по цијену српско-српског сукоба“, ликује сарајевска „Слободна Босна“.) У острашћеној атмосфери, свака непотребна конфронтација је идеалан амбијент за симбиотичко деловање обучених провокатора и уграђених шестоколонаша и лако се отима контроли, не само дејствима оних који режим нападају већ и садејством њихових „противника“, званично задужених да га бране.
Полазећи од „обојеног“ искуства 2014. године, и низа безуспешних покушаја који су уследили од тада да се преврату да улични замах, тешко је унапред предвидети масивност планираних демонстрација. Сасвим је могуће да средином маја лажна „опозиција“ закаже журку и да мало ко на њу дође, као што је могућ и респектабилан одзив. Међутим, и без посебних пророчких дарова сасвим је предвидљиво да се на владиној журци не би појавио импресиван број грађана. За разлику од Македоније, у Републици Српској морални и психолошки услови за кредибилну манифестацију јавне подршке естаблишменту једноставно не постоје. Каква је, онда, сврха овакве самодискредитујуће замисли?
За владајућу парадигму концепт противдемонстрација неприхватљиво је ризичан и носи препознатљиве печате њеног политичког деловања: комбинација непромишљености и тенденциозно лошег савета. Сама помисао на такав потез одраз је дилетантски лошег тумачења друштвеног расположења. Већина у Републици Српској још увек вероватно јесте спремна да толерише конфигурацију на власти, поготово у поређењу са „опозиционом“ алтернативом, али колико њих је спремно и да жртвује своје послеподне да би ту пасивну подршку на јавном скупу масовно потврдили, то је већ друго питање. Неубедљиво ниским нивоом јавне подршке на провладином скупу, у поређењу са „обојеним“ митингом, молитве управљача утисцима биле би у потпуности услишене зато што би то послало катастрофалну психолошку поруку огромној маси неопредељених и опортуниста о томе шта се стварно иза брда ваља. А избијање инсценираних уличних сукоба између две групације користило би једино противницима Републике Српске. Отказивање оба митинга, са мотивацијом претње јавној безбедности – изговором који би, без обзира на реалну подлогу, био пропагандно протумачен искључиво на штету режима, као доказ његове несигурности и страха, такође би користило једино „обојеним“ снагама.
Неспретна и некреативна власт опет себе сабија у ћошак, где јој на располагању стоји једино избор међу „lose – lose“ (губитничким) варијантама.

ИЗДАЈА НАЦИОНАЛНИХ ЕЛИТА Након страћених годину и по дана после избора 2014. године, чији нимало ласкави резултат није био сигнал за опуштање већ напротив, требало је да делује као шок и звоно на узбуну – али необјашњиво није – изгледа да руководство Републике Српске и даље нема никакав стратегијски компас, мимо повлачења импровизованих потеза. Парадоксално, чист ефекат тих импровизација исувише често своди се на јачање позиција противничке стране.
Што нас окреће врло интересантној хипотетичкој медитацији, ради чега је све напред и било написано, као емпирички увод. Ради се о само једној, али апсолутно кључној, реченици из фасцинантног излагања Ростислава Ишченка на тему технологије извођења „обојених револуција“ и вођења хибридног рата, прочитаног на Међународној конференцији за безбедност коју је 27–28. априла 2016. Министарство одбране Руске Федерације организовало у Москви.
Та реченица гласи: „Идеални сценарио је капитулација или издаја националних елита.“ Ту су сажете све импликације до сада реченог. Ишченко разматра најпожељнији ток догађаја са становишта рушилаца и алудира, наравно, на знамениту, али и скоро заборављену тезу Жилијена Бенда, La Trahison des Clercs (1927), где је управо о таквом сценарију реч.
За преварени народ Српске разлика између издаје и предаје, уништења или самоуништења њихове баштине, потпуно је академска и сасвим је безначајна. У великој игри чији вртлог их неумитно вуче на дно, која им је неразумљива и где им је дозвољено да учествују искључиво као потрошни статисти, они су обречени да изгубе све. И државу, и земљу, и наду на будућност за себе и своје потомство. То је, у сваком случају, План. А шта ће бити?
На ум пада чувено упозорење Бети Дејвис гостима на журци у филму All About Eve, 1950. награђеног Оскаром: „Привежите сигурносне појасеве. Очекује вас труцкава ноћ.“ Бар толико могло би се рећи и за Републику Српску, само што изгледа да ће њена труцкава вожња трајати дуже од једне ноћи. А да је заиста тако, потврдио је ове среде премијер Србије Александар Вучић, који је на ванредној конференцији за новинаре обелоданио да је на лидере супротстављених страна у РС апеловао да пазе шта раде, јер је од српских безбедносних счлужби добио информацију да се у Бањалуци у суботу спремају већи нереди. Тог дана сазнаћемо и ко је послушао његове апеле на српско јединство и слогу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. milojko babić

    Ovim putem bih zamolio premijera Vučića,sve veliku većinu medija da nam preko Drine neisporučuju mišljenja Karganovića,Lazanskog ,Kesića,naravno Vuka Draškovića,Čede Jovanovića.Dobro, dok su dva poslednja na stranom spisku za honorare i vile,prvopomenuta tri su od strane predsjednika u panici ,Milorada Dodika, dobili otprilike narodnog novca koliko sva boračka populacija na godišnjem nivou ove godine.Što znači oko 11 miliona km.Na kraju da kažem da njihovi stavovi direktno idu na štetu gladnih i siromašnih,a njih je u Srpskoj negdje oko milion od 1,3 miliona.Njihova demokratija i doktrina jeste vjerna kopija zapadne(američke) ali mi smo je dobro osjetili i u ratu i poslije njega.Rezultat je da smo sa njihovim izabranikom, koji je uzgred vlast osvojio na njihovim tenkovima;najsiromašniji u Evropi,imamo najviše nezaposlenih,borci nam preračunato primaju po 12 km na mjesečnom nivou, za četiri godine ratovanja,fabrike umrle u privatizaciji-sve do jedna.Samo nam cvjetaju kriminal,Laktaši i vile Vodje i njegovih satrapa.Nažalost pomenuti lešinari shvatiše da se najbolje zaradjuje na nesreći sopstvenog naroda i sletiše da sišu krv.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *