Куда плови српски научни брод?

ЛабораторијаПише др Јован Ћирић

Постојећи систем вредновања и бодовања не служи добробити ни српске науке, ни српског друштва, већ води бесмисленом скрибоманисању од којег нико нема суштинске користи

Наша наука не сме бити провинцијално-колонијална у служби великих, моћних иностраних мегакорпорација, наша наука не сме инсистирати на претераном квантификовању, јер ће у трци за бодовима победити не они најбољи већ они који најбоље лажу, а то ће рећи најбоље плагирају и бескрајно ауто-плагирају, нити наша наука сме да функционише по пројектном НВО систему. Чини се да су, за почетак, ово најважнија места када покушамо да одговоримо на питање куда плови српски научни брод?

Данас не постоји наука због саме науке, због знатижеље и опште добробити, него због директног политичког, а нарочито економског интереса. Савремени систем науке, и можда нарочито вредновања науке, налази се у функцији свеопште глобализације. Једноставно речено, ни ви, ни ваша наука не постојите ако не пишете на енглеском језику и ако не објављујете у америчким часописима. Ово није карактеристично само за Србију и о томе је, између осталог, реч у актуелним причама о научним пројектима и њиховом поништавању.

[restrictedarea]

ГЕОПОЛИТИКА НАУКЕ Намеће се питање – коме ми пишемо и за кога истражујемо, и ко ће у ствари користити открића до којих долазе наши научници, ако се једино вреднује оно што је објављено у иностранству, у „Томсон Ројтерс“ часописима, а оно што је написано на српском језику и публиковано у српским часописима је трећеразредно. Мислите да све то није важно, да је наука наука, да је она универзална, изнад (гео)политике и економије. То могу да помисле или наивни, или пак они који ништа нису научили из историје науке и научних открића, од Колумба до Флеминга и борбе за откриће атомске бомбе, односно индустријске шпијунаже. Шта мислите, какав би економски, политички и геостратешки значај имало то када би научници неке земље открили лек против рака или сиде?

Замислимо једну велику фармацеутску кућу која има интерес да спроводи истраживања у Србији – зато што су Срби добри за заморчиће, зато што осигурање од нежељених ефеката неког новог лека мање кошта у Србији него у западноевропским земљама, зато што је читаво истраживање јефтиније спроводити у Србији. Потребно је сакупити, на пример, сто пацијената, који ће експериментално примати одговарајућу дозу одређеног лека и за сваког од њих фармацеутска кућа ће платити по две хиљаде долара: половина ће ићи болници, а половина професорско-научноистраживачком тиму. И сви су задовољни. Фармацеутску кућу би такво истраживање негде другде коштало шест до седам хиљада по пацијенту, у Србији само две. Другде би били строги у испитивању нових лекова, у Србији је ситуација либералнија. Лек уопште не мора бити регистрован у земљи произвођача. Наши научници-лекари спроведу истраживање и добију се резултати: на пример, од 100 пацијената њих 57 је излечено, а негативних последица било је у само три случаја. Наравно да ће у таквој ситуацији фармацеутска кућа, која иначе спонзорише неке од часописа са „Томсон Ројтерс“ листе, бити заинтересована да ово истраживање и налаз научника из Србије буде публикован и цитиран. Научници су вишеструко задовољни. За сваког пацијента добили су одговарајућу накнаду, као уосталом и болница, а на крају је њихов рад штампан у значајном часопису, чиме се могу поносити и развијати своју академску каријеру. То што се, према неким истраживањима, здравствена заштита у Србији налази на последњем месту у Европи, то нема везе. То што све више младих лекара одлази из Србије, па Србе ускоро неће имати ко да лечи, то такође нема везе. То што систем приватног здравственог осигурања уопште не функционише, нема везе, као ни то што систем приватног здравства представља нелојалну конкуренцију државном. Ко оперише катаракту или уграђује вештачки кук у државној болници чекаће неколико година да дође на ред, осим ако нема везу или некога не подмити. Ниво корумпираности здравственог система је изузетно висок, али све то нема везе, просечан медицински научни радник са поносом ће истицати колико је чланака објавио на „Тoмсон Ројтерс“ листи.

ПРОБЛЕМАТИЧНО ПРОЈЕКТНО ФИНАНСИРАЊЕ Наравно, не може се дозволити да у научном раду не постоји вредновање, те да сви исто буду третирани, али ваљда је свима јасно да актуелни систем вредновања и бодовања не служи добробити ни српске науке, ни српског друштва, већ да води бесмисленом скрибоманисању од којег нико нема суштинске користи. Не значи, наиме, да је онај који има највише написаних радова заиста најбољи него да је најсналажљивији.

Ту је и правно проблематично пројектно финансирање и функционисање. Шта бива са онима чији пројекат не прође? Да ли губе посао? Да ли је правно могуће да неко на основу извештаја и налаза неког страног или домаћег рецензента изгуби посао? Хоће ли он тада тужити државу и надлежно министарство? Наравно да хоће, ако треба чак и до Стразбура и наравно да ће тај спор оштећени појединац лако добити, јер се знају правила радног права, а пројектно финансирање не постоји ни као радно-правна, ни као уставна категорија. Да ли ће тада највећи део научног буџета отићи на обештећења онима који су остали без посла? Задрти заговорници пројектног функционисања науке не желе да чују ову сасвим рационалну аргументацију, да је са правне тачке гледишта оно проблематично и да може бити веома скупо. Исти су били и заговорници реформе правосуђа, која нам је нанела огромне моралне, политичке и материјалне штете.

Пројектно финансирање подразумева рецензије и рецензенте. Да ли рецензент разуме вашу идеју? Шта ако сте ви по креативности и ингениозности знатно изнад њега? Да ли систем рецензија води у бирократизам, не у науку него у бескрајно попуњавање табела и извештаја, у политичку коректност, у својеврсну цензуру, јер и цензура и рецензија имају, некако, заједнички језички корен. Систем пројектног финансирања увели су код нас бивши људи из невладиног сектора, који су на кашичицу добијали средства од страних финансијера. Ред је да одрасту и да схвате да нема науке ако се само нас неколицина случајно удружи, већ наука подразумева и лабораторије и библиотеке и много тога другог, све до струје, изношења смећа и грејања.

Пројектни начин функционисања науке није праведан. Недавно оборени, поништени конкурс предвиђао је да се формирају тимови од по 25 научника. Може ли се догодити да један пројекат не прође зато што петоро од тих 25 нису добри и коче остале? Треба ли и осталих 20 да испашта због тих лењих и неспособних пет? Заговарати тако нешто противно је и моралу и здравој памети. Исто као што је било противно здравом разуму оно што се у научним институтима догодило у марту ове године: плата је каснила три недеље, а образложење је било да нису сви институти потписали неки папир који су морали да потпишу. И тада су сви били кажњени зато што неки (уз то и мањина) нису урадили оно што је требало. Постоји оправдани страх међу српским научницима да је та накарадна логика могла доћи до изражаја и код овог пројекта, са чијим расписивањем је Министарство просвете, науке и технолошког развоја, чини се, намерно отезало, да би га „смандрљало“ испод жита. Но, на сву срећу, Влада је то поништила и спречила озбиљније негативне последице.

Aутор је директор Института за упоредно право

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *