Ко таласа Јужним кинеским морем?

РИВАЛСТВО НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ

Однос кинеских власти према америчким захтевима да дозволе њиховим бродовима да пристану у кинеске луке можда је најбољи барометар односа Пекинга и Вашингтона. Тако је Кина крајем новембра 2007. одбила могућност да амерички носач авиона Кити Хоук пристане у Хонгконг после најаве Вашингтона о значајном војном споразуму с Тајваном и сусрета председника Џорџа Буша са Далај Ламом. Само пет месеци касније, априла 2008, када су се односи вратили у нормалу, броду је дозвољено да уплови у луку. Због тога нам чињеница да је носачу авиона Џон Си Стенис прошле недеље забрањено упловљавање у Хонгконг говори много

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Територијални спор у Јужном кинеском мору је веома компликовано питање – умешане су бројне различите стране и тиче се више тема које укључују национални суверенитет, контролу над нафтом и природним гасом, право рибарења и слободу пловидбе на отвореном мору. Главни учесници у спору су, поред Кине, Вијетнам, Филипини, Брунеји, Тајван, Индонезија, Малезија и, одскора, од како је председник САД Барак Обама 2011. најавио „окретање ка Азији“, Америка. Иако су у прошлом веку око спорних острва у Јужном кинеском мору вођена два кратка рата (између Јужног Вијетнама и Кине 1974. и Социјалистичке Републике Вијетнам и Кине 1988), ситуација је углавном била стабилна и неспоразуми су се решавали дипломатски, махом уз посредовање Уједињених нација. Тако је било до прошле године када је настала права криза одлуком САД да провокацијама и насилништвом докаже да Кина није у праву. Чињеница је да Пекинг последњих година повлачи све снажније потезе како би потврдио свој суверенитет над највећим делом мора и спорних острва – од иницијатива које износи пред УН до јачања својих војних капацитета у региону.
[restrictedarea]

ГРУБА ИГРА У страху да би могао да изгуби статус апсолутног хегемона и како би спречио непожељно јачање кинеског утицаја у региону, Вашингтон је „почео са грубом игром“. Прво је Обамина администрација повећала војну помоћ и сарадњу са кинеским ривалима у региону, а затим је интензивирала и војне провокације које неретко доводе до тога да обе земље балансирају на ивици рата. Користећи, као и увек, за изговор „слободу“, у овом случају слободу пловидбе кроз Јужно кинеско море, Американци су од краја 2015. почели да спроводе низ операција у оквиру којих су или њихови бродови пловили у граници од 12 наутичких миља од кинеских острва (што је граница територијалних вода) или ову територију надлетали шпијунским авионима и стратешким бомбардерима Б-52. Ове провокације могу се за сада протумачити једино као константно тестирање кинеске одлучности да оствари свој суверенитет над спорним територијама, али могуће је и да се из њих изроди и озбиљнији инцидент попут оног у Тонкиншком заливу који је 1964. Вашингтону послужио као изговор за интензивирање операција против Северног Вијетнама.
У марту ове године у Јужно кинеско море упућена је поморска борбена група предвођена управо носачем авиона Џон Си Стенис којем је забрањен приступ хонгконшкој луци, а америчко војно присуство повећавано је и на друге начине. Тако је почетком марта саопштено да су се САД и Аустралија договорили да у аустралијским базама Тиндал и Дарвин, на северу земље, буду стационирани додатни амерички стратешки бомбардери, укључујући и суперсоничне Б-1.
Из претходне историје и посебно из два поменута окршаја у 20. веку, и Кина и друге земље региона извукле су поуке. Кина је схватила да мора одлучно и силовито да одржава своје територијалне претензије и да од њих не сме да одустане чак ни по цену директног војног сукобљавања и непријатељстава. Док наставља да ојачава своје присуство у овом региону и јача и модернизује поморску способност, и тако на том пољу далеко надилази своје суседе, Кина је свесна да је време на њеној страни и да решавању свих спорова у овој зони мора приступати полако и стрпљиво. Кинески ривали пак схватили су да морају да одржавају контролу над својим територијама, али и да у вези овог спора морају да користе искључиво дипломатска средства, што је уосталом и кинески избор. Сукоб већини није у интересу јер би сви, а посебно Малезија, у случају сукоба са Кином претрпели огромну економску штету, а о војним губицима да и не говоримо.
Што се тиче утицаја САД, било да је позитиван или негативан, он никако не може бити прецењен. Као што смо поменули, америчка морнарица коју у Пацифику предводи агресиван и бескомпромисан адмирал Хери Харис, појачала је темпо својих активности у региону и спровела читав низ пловидби којима је доказивала слободу кретања. Иако нема дилеме да стари принцип слободе пловидбе на отвореном мору мора бити поштован, амерички приступ овом проблему војном силом не може никако допринети мирном и задовољавајућем решењу територијалних спорова у Јужном кинеском мору. Посебно имајући у виду да ову слободу нико у региону није ни доводио у питање и да би у случају било каквих проблема са слободним протоком бродова управо Кина највише изгубила. Очигледно је да је Јужно кинеско море неопходан део слагалице у светској трговини о чијој важности најбоље говори то да је овде годишњи проток робе у вредности већој од пет билиона долара, укључујући и највећи део енергената намењених Јапану. Ипак, и Јапан и Јужна Кореја, други кључни амерички савезник у региону, имају алтернативне трговачке путеве који тек незнатно повећавају цену и дужину транспорта, док Кина тај луксуз нема. Дакле, слободна пловидба Јужним кинеским морем није од критичне важности ни за кога другог осим за Кину, и наводна слобода пловидбе коју САД „бране“ у овом мору је уистину кључни кинески интерес, посебно када се ради о увозу енергената.

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕС У ОБУЗДАВАЊУ КИНЕ Амерички интерес у конфронтацији са Кином у Јужном кинеском мору старији је од „кинеске арогантности“, коју јој ривали сада стављају на терет, експанзионизма, изградње вештачких острва и од појаве кинеске морнарице која би могла да представља претњу Америци или светској трговини. Овај интерес се најкасније може приметити у извештају „Енергетска будућност Азије“ Пентагоновог одељења за стратешко процењивање из 2004. тадашњем министру одбране Доналду Рамсфелду, у којем се разматрају америчке могућности спречавања кинеског увоза енергената преко Јужног кинеског мора. Свестан овога, Пекинг је до сада већ уложио милијарде долара у стварање мање рањивих алтернативних путева за снабдевање енергентима пре свега из Русије и других централноазијских произвођача, као и из Пакистана, али и стварање значајних сопствених резерви. Овакви масовни и ризични трошкови Кине у алтернативне путеве и потпуни изостанак логички прихватљивих претњи по интересе Јапана, Јужне Кореје или, у крајњој линији, Аустралије, указују на то да је Јужно кинеско море заиста стратешки важно само за америчке интересе који су директно усмерени против Кине. Могло би се чак рећи и да су интереси набројаних Јапана, Јужне Кореје и Аустралије супротни америчким, јер се владе ових држава морају упитати колико далеко могу да иду у „придржавању међународних норми“ на „вашингтонски“ начин и „својој савезничкој оданости“, односно подржавању америчке стратегије обуздавања Кине, пошто тиме моћни Пекинг окрећу и против себе због питања које за њих није ни од каквог егзистенцијалног значаја.
Сада САД имају само читав низ себичних интереса за изазивање нестабилности у Јужном кинеском мору и у томе да ресурси овог региона остану подељени. Као што смо у скоријој историји видели толико пута, као на пример на Блиском истоку, спољна политика САД концентрисана је на разбијање и фрагментацију моћи и ресурса сваког могућег фактора осим себе. Једноставно речено, ради се о класичној стратегији – завади па владај. Сејање несугласица и раздора у регионалним споровима, док се истовремено врши спољни међународни утицај војне природе, не доноси ништа осим додатног распаљивања ситуације и не води никуда осим у нову регионалну трку у наоружању. Такође, овим све регионалне играче приморавају да траже војно решење питања које је могуће решити комбинацијом дипломатије и пропорционалног војног одвраћања, а они би временом донели најправичнији исход.
Као и Пекинг, и Вашингтон је свестан да је у овом спору време на страни Кине, која има далеко више ресурса и у домену дипломатије, и у домену економије и у домену војске од свих њених ривала, односно америчких савезника, заједно.
На крају, када би САД користиле своју војну моћ и дипломатски утицај зарад посредовања на непристрастан начин и у складу са међународним правом и неизоставним концептом слободе пловидбе отвореним морем, то би било прихваћено као частан подухват у очима многих светских држава. САД, међутим, овде (као и другде) имају тенденцију да играју деструктивну и контрапродуктивну улогу спољашњег провокатора и насилника. У Јужном кинеском мору тренутно и Кина, и САД ходају по танкој жици што их може одвести директно у рат. Једна то ради због свог виталног интереса, а друга због очувања или наметања сопствене хегемоније. Остаје нам само да се надамо да ће у Вашингтону мудрост потиснути империјалистичке пориве, а да ће у Пекингу прагматизам надвладати осећај страха и угрожености.

СТРАТЕГИЈА РАЗВИЈАЊА ОСТРВА
Кина свој суверенитет над спорним острвима жели да учврсти помоћу сопствене довитљивости, индустрије и воље развијајући их и чинећи их својим на крајње материјалан начин. Они заузимају и подстичу развој острва која никада нису била насељена, нити су икада у људској историји имала било какав значај. Овде се, међутим, поставља питање да ли тако могу да тврде су острва њихова. С друге стране, питање је и како многе нације могу полагати право над територијама које су много пута прелазиле из руке у руку ратовима и освајањем. Шта даје легитимност америчком суверенитету над Сајпаном или Гуамом? Или пак британском над Гибралтаром? Својим понашањем Кина урушава управо основ за полагање права над одређеним територијама.

ГОМИЛАЊЕ АМЕРИЧКИХ СНАГА
У последњих годину дана дошло је до значајног повећања америчких снага у Јужном кинеском мору. У октобру 2015. у овај регион послата је ракетна крстарица Ласен, а потом у јануару и ракетни разарач Кертис Вилбур. Такође, у јануару у Јужно кинеско море послата је поморска борбена група предвођена поменутим носачем авиона Џон Си Стенис коју чине још две ракетне крстарице и два ракетна разарача. У региону се налази и командни брод Седме америчке флоте Блу Риџ.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *