Почетна / БРОЈ 420 / Како су жртве постале кривци

Како су жртве постале кривци

Слављење великог злочина (2)

Парада у ХрватскојПише Бојан Јовановић

Градећи свој идентитет на миту о сопственој жртви коју је поднела супротстављајући се великосрпској агресији, Хрватска прикрива стварну одговорност за почињене злочине над Србима као ондашњој својој конститутивној нацији

Расистичке идеје Анте Старчевића наставиле су да живе у латентном виду у самој Хрватској и након Другог светског рата, а манифестно у оквиру емигрантске литературе. Њихову виталност потврђује периодично историјско обнављање, које се испољава и у време „хрватског пролећа“, како је назван масовни покрет у овој републици 1971. године, када је настојање за остварењем већег степена суверенитета и формирање сопствене националне војске било пропраћено и прављењем спискова непожељних Срба у циљу њиховог уклањања из политичког, економског и културног живота. Расистичка нетрпељивост према Србима у Хрватској била је под контролом до 1980, али већ крајем осамдесетих започиње рехабилитација расистичког мита заснована на смањивању броја српских жртава у НДХ, умањивању кривице за геноцид, тражењу оправдања за учињене злочине и претварању жртава у кривце. Тежња да се оствари национално компактна држава, како би се смањили ризици од будућих унутрашњих и спољних сукоба, развијена је у великодржавни план за редуковање броја Срба у Хрватској на неки прихватљив ниво. Због његовог остварења сматрало се дозвољеним чињење и највећих злочина, попут геноцида. Ради остварења тог великохрватског државног циља, Фрањо Туђман је већ крајем осамдесетих посећивао усташку емиграцију и склапао савезништво са представницима утицајних западних кругова.

[restrictedarea]

ПРЕДИЗБОРНА ХАРАНГА Означени увек као препрека у остварењу Хрватске као национално хомогене државе, Срби су периодично били предмет злочина који се оправдавао највишим хрватским националним циљевима. Зато су, пред сваки нови покушај довршавања тог започетог посла, минимизирани и негирани претходно извршени злочини. Пред прве вишестраначке изборе у Хрватској, одржане 23. априла 1990. године, Срби постају предмет опште харанге у предизборној кампањи коју је обележила националистичка и антисрпска идеологија најмоћније странке ХДЗ-а и њеног вође Фрање Туђмана. Исказујући своју дубљу историјску димензију и идеолошку традицију, расистичка кампања против Срба почетком деведесетих мобилисала је и еминентне хрватске психијатре који су злоупотребом науке настојали да покажу да су Срби не само културно већ и психолошки инфериорнији од Хрвата. Злоупотреба националног карактера и ненаучни расизам постали су основа доминантног хрватског политичког односа према Србима. Српско питање је у Хрватској одређено као еколошко, чије је решење налагало, као и у НДХ, елиминацију Срба из Хрватске. Означени и као реметилачки фактор у Хрватској, и као канцер на ткиву хрватског народа, Срби постају предмет бруталних напада у контексту плана да се коначно оствари оно што су усташе и Павелић започели 1941. године. Како је познат исход тог пакленог плана, постали су јасни и сви поступци који су водили ка његовом остварењу, а посебно одлука за рат против Срба у Хрватској. То признају и главни актери раног сукоба Фрањо Туђман и Јосип Бољковац, један од најближих Туђманових сарадника и први министар унутрашњих послова после победе ХДЗ-а на изборима. У процесу против Бранимира Главаша, Бољковац је нагласио да је Туђман желео рат по сваку цену. Евоцирајући то своје сведочење, он каже: „Рекао сам да су први нападнути Срби и Југославија, а не Хрватска. То је део мог сведочења о нападу који су организовали Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковким оружјем, амбрустима на Борово село. Као што су тада напали Србе у том селу да би испровоцирали рат, из истог разлога су срушили и мост у Осијеку.“ Зато он и истиче: „Рат није био нужност већ намера. По том његовом (Туђмановом) концепту Срби је требало да нестану из Хрватске.“

Јосип Бољковац сведок злочиначке намереИДЕОЛОШКИ КОНТИНУИТЕТ Када је у време првих вишестраначких избора у Хрватској обновљен расизам и успостављен идеолошки континуитет са НДХ, екстремни национализам и шовинизам постали су за Србе претећа реалност. У том смислу се не може говорити о биолошким и расним предиспозицијама Хрвата за расизам и геноцид, него о политичком и идеолошком континуитету расистичких схватања која су постала чинилац националног менталитета и условила највеће злочине и геноцид над Србима. Тај континуитет се може пратити од идеологије Анте Старчевића и Хрватске странке права, демонстрацијама против Срба крајем 19. и почетком 20. века, ратним злочинима над Србима у Великом рату, стварањем нацистичке НДХ 1941. године, великохрватском тежњом за државношћу израженом Масовним покретом 1971. и коначним сецесионистичким ратом против Југославије и Срба почетком деведесетих година.

На челу са Туђманом и његовом ХДЗ, нова националистичка власт у Хрватској искључује Србе као конститутивне нације из новог устава Хрватске. У амбијенту усташке иконографије и парола обнављају се претње Србима које, стварањем хрватских паравојних формација, постају реална опасност за њихов опстанак. Тада и почињу агресивни напади и масовне ликвидације Срба у градовима. У Сиску је током 1991. године убијено њих преко 600, у Осијеку преко 100, у Загребу преко 200, у Вуковару преко 100. Минирају се српске куће, викендице и радње, а 2. маја 1991. Срби су масовно прогнани са задарског подручја. Нападима се блокирају касарне ЈНА тада још увек постојеће државе Југославије.

У склопу припрема за коначно решење српског питања у Хрватској, обновљен је расистички мит о Србима. Усташким знамењима и паролама из времена НДХ застрашени Срби, после искуства геноцида, настоје да пронађу заштиту. У време хрватске сецесије ствара се атмосфера страха и мржње, а нападима на Србе провоцирана је њихова одбрана као одговор на претње. Својим политичким и војним организовањем, уз подршку и помоћ власти из Србије, настојали су да опстану у још једном опасном и неизвесном времену. Након што се Хрватска 25. јуна 1991. године прогласила независном од тадашње СФР Југославије, Срби су у Славонији и северној Далмацији, Лици, Банији и Кордуну организовали референдум на којем су се изјаснили за одвајање од Хрватске и стварање Републике Српске Крајине (РСК) чији је Устав усвојен 19. децембра 1991. године.

ОЛУЈА Иако је било под заштитом УНПРОФОР-а, како су назване јединице УН, подручје РСК је било мета сталних напада хрватских војних снага. Одбрана Срба је постала алиби Хрватима да, симулирајући жртве, против њих поведу рат који су назвали домовинским и ослободилачким. Иако су неоспорне чињенице о хрватским нападима на Србе ради провоцирања рата, ова истина се у Хрватској потискује и уместо ње истиче лаж о Србо-четницима као агресорима да би се оправдали злочини над њима у контексту остварења хрватске националистичке идеје. Живот Срба на овој територији праћен је сукобима и примирјима са Хрватском која је војнички јачала и, добивши подршку САД и НАТО-а, масовно напала Србе. Непосредно пре „Олује“ амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је, 3. августа 1995. године, добио обећање Слободана Милошевића да Србија у случају напада хрватске војске на Републику Српску Крајину неће пружити војну помоћ крајишким Србима. Већ следећег дана је извршена заједничка војна акција хрватских формација и НАТО чланица, Америке и Немачке, и нападнута је РСК, односно подручје под заштитом УН. Американци су непосредно и посредно учествовали у „Олуји“, тако што су пре ове операције својим авионима бомбардовали српске комуникације, а њихови официри су суделовали у припремању и планирању војне акције. Напад је извршен иако је подручје РСК било под заштитом УН, односно УНПРОФОР-а, а Срби 3. августа прихватили мировни план Z4. Тај напад карактеришу бројни масакри над цивилима и садистичко иживљавање над немоћнима: старима, женама, децом и болеснима. Посебна окрутност је испољена у убијању душевно оболелих у Двору на Уни 8. августа 1995. године. Злочин се догодио само десетак метара од базе данског батаљона УНПРОФОР-а, који ништа није учинио да спречи масакр.

Бољковац Шпегељ Месић ТуђманБРИОНСКИ САСТАНАК Пет дана пре „Олује“ (31. јула 1995) одржан је на Брионима састанак највишег војног врха Хрватске, на којем је Туђман децидирано наредио да Срби морају нестати. У транскрипту разговора са тог састанка, његов план етничког чишћења сажет је у речима: „Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“ Када је након „Олује“ изјавио да су Хрвати коначно своји на своме и да је операција чиста као суза, тиме је доказана намера у потпуности остварена. Према Брионском транскрипту јасно је да је постојала идеја и план да се изврши злочин над Србима, а та намера је потврда континуитета националистичке и расистичке идеологије о уклањању Срба из Хрватске. С обзиром на последице, читава операција може да има само значење великог злочина над цивилним српским становништвом, извршеног као потврда овакве идеологије. Међутим, тај злочин је остао некажњен, а суђење хрватским генералима се, најпре њиховим примереном казном, а потом ослобађањем, претворило у судску фарсу. Оно што је Трибунал тражио суђењем Слободану Милошевићу – дубоке историјске и културне корене политике коју је водио, а која је требало да се потврди као геноцидна и узрочник рата деведесетих – није пронађено нити је могло бити доказано. Међутим, у случају хрватског злочина нису узети у обзир евидентни историјски докази проистекли из расистичке идеологије и усташке пракса, политички планови и одлуке остварене бруталном војном агресијом којом су Срби постали жртве највећег злочина и етничког чишћења у Европи после Другог светског рата.

Остваривши расистичке идеје изнете у својој књизи Беспућа повијесне збиљности: расправа о повијести и филозофији злосиља, Туђман је ове злочине оценио као добре и корисне државне послове јер је њима обезбедио будућност Хрватске у наредним вековима и миленијумима. Зато је у свом говору приликом отварања Војног училишта „Бан Јосип Јелачић“, 14. децембра 1998. године у Загребу, са задовољством могао да констатује: „Српско смо питање дакле ријешили, неће више бити 12 одсто Срба или 9 одсто Југословена, као што их је било. А хоће ли их бити три или пет посто, то не значи угрожавање хрватске државности.“ Упоредо са тријумфалним истицањем хрватске ратне победе, тако да су током рата деведесетих за само пет година редуковани са 13 на три одсто, Срби се жигошу као узрочници рата и агресори. Оптуживање жртве за фиктивне намере које је према њој остварио џелат, спада у сценарија којима се настоји лако створити алиби за највеће злочине. Градећи свој идентитет на миту о сопственој жртви коју је поднела супротстављајући се великосрпској агресији, Хрватска прикрива стварну одговорност за почињене злочине над Србима као ондашњој својој конститутивној нацији. Срби и Србија се проглашавају кривим за злочине који су над њима извршени, и за масовно протеривање са својих вековних огњишта. Премда има знатно дубље корене, расистичка и шовинистичка мржња испољена деведесетих година током оружане сецесије последица је некажњеног и потиснутог геноцида над Србима током Другог светског рата у тадашњој НДХ. Хрватско провоцирање рата, уз истовремено оптуживање Срба за његово изазивање наводном агресијом на Хрватску, било је могуће у повољним међународним околностима за планирање и реализовање некажњеног злочина над њима. У тим околностима је могуће манипулисати чињеницама и водити политику геноцида.

[/restrictedarea]

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *