КАКО СУ УБИЈАЛИ РУСКУ КЊИЖЕВНОСТ

Западу је руска књижевност интересантна онолико колико му је интересантна Русија, а Русија му је занимљива само у једном смислу – како да је савлада

Пише Желидраг Никчевић

Угледни амерички часопис „Форин полиси“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало увредљивим насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе одатле биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго?, пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.

ПИШИТЕ КАКО ЈЕ СТРАШНО Да би се чула и друга страна, са терена, у чланку је цитиран Дмитриј Биков (представљен као „водећи руски критичар и биограф of Pasternak“), који опрезно допушта могућност да и сад ипак има великих руских књига, само што се данас свуда у свету једноставно мало преводи. Међутим, с њим се уопште не слаже публициста и „биограф of Putin“, извесна Маша Хесен. Савремени руски писци пишу лоше, објашњава она, јер је „општа културна трулеж руског друштва уништила руску књижевност“.
Синтезу америчке анализе представља мишљење неке Наташе Перове „из познате руске издавачке куће Глас“ (интернет саопштава да се та кућа налази у Ростовској области, али о књигама које су објавили сурово ћути). „Амерички читаоци су постали алергични на све руско“, саопштава та Наташа. „У деведесетим годинама на Западу су све руско примали са симпатијама, зато што је свет тада у Русију полагао велике наде. Ми смо мислили да ће се Русија реинтегрисати у европски контекст. Међутим, Русија се постепено вратила у прошлост, и људи су од нас дигли руке.“
У даљем тексту, некакав амерички ауторитет из Даласа директно хвата бика за рогове: ствар је у томе што су Американци навикли да у руској књижевности траже велике идеје и откровења – а њих ту више нема. Аутор чланка му прискаче у помоћ и каже да су читаоци раније у руској књижевности проналазили драгоцене животне моделе и животну филозофију, од писаца су очекивали да њихов живот буде дубљи него живот обичних смртника, а данас је све друкчије. Писце више ни у Русији не обоготворују, и све тако, у том стилу.
А утешни финални акорд гласи овако: „У Русији је макар очувано право на публиковање. У поређењу са претходним вековима, последње 23 године биле су релативно слободне од цензуре. И мада Русија данас улази у нови круг тоталитарних притисака, писци неће пропустити да документују сваки окретај завртња, а најбољи од њих ће постати творци класике.“
Дакле, савременим руским писцима сугерише се како да се пробију на светско тржиште. Документујте окретаје завртња, кретени! Пишите о томе како вам је страшно да живите под новим таласом тоталитаризма, и некадашња велика руска књижевност поново ће се родити. Свету је потребан нови „Архипелаг Гулаг“! Ето, за време Пастернака и Солжењицина постојала је цензура, и постојала је велика књижевност, а сад цензуре нема, па нам то улива наду у руски књижевни препород!
[restrictedarea]

ВИ СТЕ НАС ОБМАЊИВАЛИ Разуме се, за аутора и читаоце чланка критеријум „живости“ руске литературе јесте њена познатост на Западу. Управо због тога се као пример наводи „Доктор Живаго“, прослављен не-сасвим-добијеном Нобеловом наградом, а не, рецимо, књиге Леонова или Платонова. Шта осим Нобела може заслужити пажњу Запада?
Занимљив одговор нуди Лав Пирогов, данас један од најбољих руских критичара. Он пише како му је недавно дошла до руку публикација у којој се говори баш о томе: зашто се на Западу занимају за руску књижевност, и то питајући за мишљење неког заробљеног официра Вермахта (!), аналитичара, који се бави „изучавањем руске душе“. Тај експерт овако види проблем: руска књижевност је за Немце увек била извор података о стању борбеног духа претпостављеног противника. Тврдња превише лепа да би била истинита, каже Пирогов, мада се од романтичних Немаца с њиховим Вагнером и Лорелај све може очекивати. И ето, тај Немац као да се жали: ви Руси сте исписали толике романе о чудацима и болесницима, о свакаквим грозничавим идиотима и „сувишним људима“, погруженим у гледање властитог пупка, и зато смо ми, наивна господа, немачки официри, помислили да сте слабићи. Међутим, ви сте нас обмањивали! Ви, свиње, намерно нисте писали о вашим титанским постројењима, о јуришима петолетки, о невиђеним жртвама на које је спреман ваш народ, и то у име магловитих и недостижних циљева. Укратко, ви сте нас све време обмањивали!
Ах, није тешко обманути некога ко жели да буде обманут – одговара Пирогов. А ми смо вам све то већ написали: и „Гвоздена бујица“ Александра Серафимовича, и „Како се калио челик“ Николаја Островског, и „Храброст“ Вере Кетлинске, и „Време, напред!“ Валентина Катајева – све је то објављено пре рата. Узмите и проучавајте. Али не, они копају по Достојевском и Толстоју.

ПОДРШКА ДЕБЕЛИМ ЧАСОПИСИМА Укратко, Западу је руска књижевност интересантна онолико колико му је интересантна Русија, а Русија му је занимљива само у једном смислу – како да је савлада. То значи: чим Русија престане да буде јака, интерес за руску књижевност пропорционално ће да опада. О томе говори и пораст западног интересовања за руску културу на граници осамдесетих и деведесетих година прошлог века, праћен еуфоричном радозналошћу: да ли је руски медвед заиста малаксао? Можда је ту потребна нека помоћ?
Помоћ је заиста била неопходна, и стигла је. Џорџ Сорош је 1988. у Русији установио фонд „Културна иницијатива“, који је затим прерастао у институт „Отворено друштво“. Један од његових задатака био је „подршка дебелим књижевним часописима“. О успеху тог програма говори следећи показатељ: крајем осамдесетих, кад је фонд почео своју филантропску делатност, просечни тираж главних дебелих часописа приближавао се милиону примерака. Средином деведесетих, кад је Сорош опрао руке и предао бригу о „Отвореном друштву“ Ходорковском, просечни тираж био је 5.000 примерака.
Наравно да би тиражи свеједно пали због општег снижења животног стандарда. Ипак, филантропи су искористили следећи метод: подршку су имали часописи који су се придржавали строго либералних позиција, а други су добијали шипак.
Шта нам то говори? Па то да главни задатак није био да часописи преживе него да их натерају на глобалистичко либерално слугерањство. Ако хоћеш грантић – плеши на музику која се свиђа наручиоцу, а ако нећеш – сналази се сам.

НАГРАДА И КОКТЕЛ СА ЗАКУСКОМ Са истим циљем, Енглези су почетком деведесетих установили руску верзију књижевне награде „Букер“. Престоничка књижевна интелигенција била је одушевљена, само што није клечала и молила се пред тим „Букером“, јер су тамо били најбољи коктели, тамо су се хранили! Лав Пирогов каже да се од тада књижевни процес у Русији и држи на два кита: награда и коктел са закуском! Наградама се одређује друштвени значај књижевних остварења, а друштвени значај самих награда мери се њиховим новчаним износом и класом закуске.
Међутим, чим је постало јасно да су позападњачени Руси научили лекцију и да се и сами сналазе са уклапањем своје књижевности у „европски стандард“, инострани спонзори су збрисали, и однели касицу прасицу. Ни подршке, ни интересовања. „Руска књижевност је умрла“, ах, каква непријатност…
Сада се ствара слика да Руси углавном имају такву књижевност какву им допуштају либерални функционери. При томе, у својству инструмента цензуре користе се „механизми тржишта“. Да, звучи праведно и неутрално, али се продаје само оно што пропуштају и форсирају одговорни уредници, пријатељи маркетиншких одељења, који су позаштићавали дисертације о стваралаштву Ахматове и Цветајеве и младост провели на митинзима „Демократског савеза“. Нису то лоши људи, каже Пирогов, али имају убеђења.
Тамо где „механизми тржишта“ из неких разлога не функционишу, примењује се директна цензура. У вези с тим поменућемо једну забавну анегдоту. Књижевни критичар из провинције написао је за дебели књижевни часопис (који је подржан од Сороша) чланак у коме се, између осталог, налазио и пасус о разумности цензуре. Чланак је објављен, а тог пасуса нема… „Знаш шта“ – рекли су му у редакцији – „ми смо демократе, ми смо против цензуре, и зато у нашем часопису не можемо допустити пропаганду цензуре!“

ДРУКЧИЈИ, „ЧУДНИ РУСИ“ Писци „непожељне“ (то јест „патриотске“) оријентације потпуно су искључени из актуелног књижевног процеса. Као што је познато, тај процес подразумева и стручну редактуру (рад са способним редактором некад је половина квалитета), и професионално оцењивање које задаје „правце развоја“ и стимулише аутора. Кад тога нема, писац се налази у изолацији и неизбежно деградира. Објављује ретко, и то у минималном тиражу, кад нађе мецену. Своје зборнике припрема сам, у најгорој опреми. А престонички уредници и премијални ридери злурадо упиру прстом у некакву гламурозну глупост и кикоћу се: Ето, то вам је та ваша руска књижевност!
Додуше, понекад се кроз тај ешалон либералне одбране пробије и понешто неадекватно (због превида или неразумевања), и тада настаје „скандал“. Међутим, током последњих двадесет година таквих скандала је било само четири. Да се присетимо.
1. Алексеј Варламов, „Рођење“ (1995, награда „Антибукер“);
2. Александар Проханов, „Господин Хексоген“ (2002, награда „Национали бестселер“);
3. Михаил Елизаров, „Библиотекар“ (2007, награда „Руски Букер“) и
4. „Обитељ“ Захара Прилепина, роман који покушава да разјасни крваву логику руског ХХ века (награда „Бољшаја књига“ 2015).
Али зато широком кругу читалаца ништа не говоре имена Вјачеслава Дјогтјева и Георгија Сомова (већ покојних); Јурија Баранова, Петра Краснова, Владимира Клевцова, Алексеја Серова и још много изврсних писаца. Њих просто „нема“. Њихове књиге објављују се у тиражима од 300 примерака, с њима не раде редактори (док с друге стране постоје писци који су у потпуности „редакторски“, на пример Виктор Астафјев), њих критика апсолутно заобилази. Међутим, руска књижевност која би обухватала и њихова дела била би сасвим друга књижевност, била би то сасвим друкчија историја Русије. Друкчији „чудни Руси“.
Међутим, Западу су данас занимљиви романи о високоинтелектуалним лезбејкама које се заљубљују у олигархе. То да. То треба добро да изуче аналитичари, да би знали на шта је способан руски народ у предстојећем рату. Ту им се објашњава (у ствари, објашњава се самим Русима како би и они тако мислили) да је руски народ малолетан, недорастао. Руски народ жели у трговачко-забавне центре, да купи лепе гаћице. Он не жели да ратује са партнерима. А и чиме да ратује? Гаћицама? Књигама Акуњина и Пељевина? Робом из „Икеиног“ магазина?
Зубима ћемо гристи, каже Лав Пирогов, само нас ви довољно наљутите! А што ми, по вашим анализама, за надахнуће немамо велику руску књижевност, ништа зато. Не брините. Лукавство је у томе што се ми не надахњујемо руском књижевношћу него супротно: она се надахњује нама. И увек је било тако. Логика је ту једноставна: кад је Русија велика, и руска књижевност је велика.
[/restrictedarea]