Излог књиге

Војислав Шикопарија
Сећања српског официра (1900–1918)
Завод за уџбенике, Београд, 2014

secanja_srpskog_oficira_1900-1918_vvПред читаоцем су мемоари српског официра, учесника балканских ратова и Првог светског рата Војислава Шикопарије, који је војну академију завршио у Москви. Занимљиво је да је овај официр, сем војног образовања, у Минхену похађао студије уметности, да би у Паризу, у престижној париској Националној школи лепих уметности, завршио вајарство. Необичан и богат живот Војислава Шикопарије окончан је 1966. године у Боки Которској, а његови потомци су сакупили дневнике које је водио од краја Другог светског рата све до смрти. Откриће ових мемоара је на неки начин сензационално, јер су они пример дела трајне вредности, који не само да сведочи о самом аутору већ много више о времену у којем је живео. За ове мемоаре се може без икаквог претеривања рећи да, и поред низа бројних и познатих сведочења и књига о балканским ратовима и Првом светском рату, ипак неочекивано дају ново светло на тај период српске историје.

НАШ ТРАГ 1–2, 2016, часопис за књижевност, уметност и културу, Велика Плана

KNJIGA 1006Управо објављени двоброј овог књижевног гласила доноси низ занимљивих прилога, међу којима су и прозни и критичарски текстови, као и песме неких од најеминентнијих домаћих и страних стваралаца – Рајка Петрова Нога, Ђорђа Сладоја, Јована Делића. У прилогу „Песме о Кафки“ (приредио га је Душан Стојановић) представљена су остварења Зорана М. Мандића, Небојше Васовића, Звонка Карановића, Андрије Радуловића и других песника. Рубрика „Портрет писца“ посвећена је у овом двоброју Ненаду Шапоњи, а уз песникове нове песме, чини је низ значајних критичарских остварења, међу којима и осврти Душана Стојковића и Анђелке Цвијић.

Михаил Булгаков
Писмо врховној власти
„Службени гласник“, Београд, 2016

Pismo-vrhovnoj-vlasti-228x0-00001913768123Занимање за Булгаковљево писмо совјетској власти потиче од сазнања да је писано у тешким животним околностима када су писцу сва дела била забрањена, а живот измицао из руку. Говорило се да је Булгаков запао у тако тешко стање да је помишљао на самоубиство. Упутивши писмо, Булгаков је ризиковао, али очигледно другачијег избора није имао. Испоставило се да писмо, прилично неочекивано, ни друга страна (власт) није примила равнодушно, па је, нема сумње, оно изазвало реакцију и самог Стаљина. Не треба сметнути с ума да је 1925. самоубиство извршио Андреј Собољ, да је априла 1930. пуцао у себе Мајаковски. За совјетску власт никако не би било добро да исте године и Михаил Булгаков просвира себи метак кроз главу.

Веселин Мишнић
Пустињске песме
„Индустрија књига“, Београд, 2016

KNJIGA 1005Ова махом љубавна поезија настајала у периоду од 15 година дело је експеримента и трагалаштва аутора коме критичари роман приписују као преокупацију, а песму као старозаветну обавезу. Занатска префињеност, лирика као полазна основа без које се о љубави не може певати, красе и ову Мишнићеву песничку књигу, у којој аутор не жели да по сваку цену наиђе на допадање, већ оставља утисак да му је много важније да се читалац емотивно препозна у њој. Како је то својевремено приметио Мирослав Мика Антић „ово без сумње није поезија само садашњег времена већ ехо неког говора који се на зубима и језику наслућује као артикулација што се тек припрема у једно сутра које долази. Овај литерарни пасош Веселина Мишнића има визу за многа времена, многе просторе и многа кретања.“

Владимир Кецмановић, Дејан Стојиљковић
Немањићи – У име оца
„Лагуна“, Београд, 2016

Nemanjici-U-ime-oca-65279Прича о дечаку који је постао ратник, ратнику који је постао државник и државнику који је постао светац. Средњовековна малена Рашка држава притешњена је између интереса великих царстава. Њен владар Завида има четири сина, а најмлађег од њих, Немању, опседа визија слободе. Да би ту визију остварио, Немања ће морати да прође кроз огањ, блато и крв, ратујући чак и против сопствене браће. Задужбинар, супруг и владар с једне стране, а немилосрдни ратник с друге, он ће кроз битку и с молитвом, вођен непоколебљивом вером и витешком чашћу, успети да уздрма и саму Византију. У тој неравноправној борби, у рату који му је био наметнут, Немања неће сагорети, већ ће у паду и понижењу пронаћи нову снагу, очврснути веру и – досањати свој сан: слободну и независну српску државу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *