Почетна / Колумне / Има ли кога да посведочи?

Има ли кога да посведочи?

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Они који су бранили Србе од погрома, чаме у Хагу. Њима Ђурђевдан не зелени, као што није ни оним Србима транспортованим у возу за Јасеновац, када је песма и настала

Табанао сам о васкршњим празницима прелепом Србијом преко које су прелетали облаци доносећи благородне кишне капи. Тмурни облаци би отишли својим путем, а иза њих би се помаљало плаво небо са стидљивим сунчевим зрацима. Ћук са јасена би ћурликнуо, дечја јурњава и граја одјекнуле по двориштима, а крупни петао праћен храбријим кокошкама се пео на буњиште, клепетао крилима јављајући да се вратио на свој посед.

У МАНАСТИРУ КАМЕНАЦ Однекуд издалека облаци би поново наишли, ћук би се шћућурио у густо лишће, деца побегла под тремове или куће, певац би нашао заклон под стрехом, а покисле кокошке би наставиле да кљуцају изџикљалу траву. Србија је уживала у празничном миру. Трпезе су биле приправљене, а гости из града са радошћу дочекани. Србија је славила у миру.

[restrictedarea]

На Велики петак био сам на вечерњој служби, кад се са зида скида плаштаница, у Манастиру Каменац, који се налази недалеко од Груже у атару села Честин. Посвећен је Рождеству Пресвете Богородице. Срби кажу Мала Госпојина. Верује се да је манастир саграђен у време деспота Стефана Лазаревића (1377–1427), али нема поузданих  података о његовом настанку. Ваља подсетити да је деспот на свом двору у Београду окупљао учене хришћане избегле из бугарских и грчких земаља, а поседовао је и једну од најбогатијих библиотека тог доба. Мало шта је од тога сачувано. Временом украдено. Нешто Турци, а нешто „просвећени“ римокатолички западњаци. Манастир Каменац је данас женски манастир. Сестринство, са игуманијом Марином, брине о манастирској економији. Производе мед, сир, мелеме. Од посебне биљке коју гаје, а зову је „Богородичине сузе“, монахиње праве бројанице. Верује се да имају исцелитељске моћи.

Давно, док сам табанао по селима у Драгачеву, мудри човек из села Виче, одавно већ почивши Михаило Бешевић, рекао ми је, а ја у теренску свеску записао: „Ако желите да сачувате ново, оно што сте ви створили – не уништавајте старо, оно што су вам преци оставили. Десиће се, будите сигурни, да ваше ново једног дана постане старо. Ваши наследници, гледајући шта сте ви радили, срушиће ваше ’ново’ које ће њима бити ’старо’ и створити нешто своје ’ново’.“ Сетио сам се ових речи, док су људи одавно зашли у седму деценију причали о првомајским уранцима. Поред њих у друштву седеле су и две старине на граници између девете и десете деценије овоземаљског живота, који сликовито описаше ђурђевданске уранке из њиховог детињства. Око нас су седели основци и они који ће ове године то постати, и упиташе све нас: Шта је уранак?

КАДА ЋЕ СЕ СВРШИТИ МУЧЕЊЕ Данас, када се поново пале православни храмови по белом свету, морамо бити свесни шта све имамо и шта све морамо чувати да бисмо сачували себе. Ваља да памтимо. Да не заборављамо. Да стварамо ново, али да чувамо старо. Ради нашег добра.

У 19. веку велики писац Виктор Иго написао је: „Убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је само један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде… У извесним тренуцима бесмислица је очигледна. Цивилизација је у народима, варварство у владама. Читава једна варош, Алексинац, за неколико часова, сведена је са девет хиљада становника на хиљаду и триста душа. Рим нам је дао средњи век, Турска нам свој средњи век тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити? Кад ће се оне зауставити? Кад ће се свршити мучење тог малог јуначког народа?“ У Паризу, 29. августа 1876 (из књиге Добрице Ерића, Разапета Србија, Горњи Милановац, 2009, стр. 235).

Васкршњи празници су прошли, Ђурђевдан је данас. Честитам свим свечарима. Славите, али не заборављајте. Пре седамнаест година, 1999. између Васкрса и Ђурђевдана, 3. маја НАТО чудовишта су бацала на Србију и Београд графитне бомбе које се изазивале прекид електричне енергије. Мало им је било рушења градова, рафинерија, болница, тада су решили да Србију оставе без струје. Вероватно у знак захвалности што им је Србија вратила три заробљена војника, а сенатор Џексон Србији због тога захвалио. Чим је с војницима отишао, стигле су бомбе. Ти њих хлебом, они тебе отровним бомбама. Памтимо како нам евроунијатски „пријатељи“ узвраћају. Не заборавимо ни мајску Кристалну ноћ у Задру од пре 25 година. Тада су  Хрвати, иначе данас перјаница евроунијатских злочинаца, уништили у ноћи између првог и другог маја 1991. све што је српско. Нико за злочин није одговара. Само што су Срби, што су бранили Србе од погрома, у Хагу чаме Радован Караџић и генерал Ратко Младић. Њима Ђурђевдан не зелени… испева Србин док су га водили у Јасеновац. Хоће ли  злочини престати?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Istina je lepa i zato ce pobediti. Kako bi bilo lepo kada bi Vas Antonicu izabrali za ministra kulture, a mozda

    osnovati ministarstvo secanja, i Vi bili ministar prisecanja, otkrivanje zaboravljenih ISTINA. Ne bi Vam bilo

    tesko u tom poslu, jer za Vas je istina jedino merilo . To bi bila prava lepota . Pozdrav do sledeceg casa
    prisecanja




    0



    0

Оставите одговор на nebojsaboljevic Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *