Почетна / Свет / Илузија демократије и владавина олигархије

Илузија демократије и владавина олигархије

КОМЕ СУ ПОДРЕЂЕНЕ СВЕТСКЕ ВЛАДЕ

Вол СтритПише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

И тамо где је некада било демократије, она је данас украдена и деформисана. Власти су изгубиле сваки обзир за интерес народа и потпуно су посвећене потребама олигархије, оличене у банкарима и Волстриту

Научници са Универзитета „Принстон“ дошли су до закључка да је олигархија у потпуности узурпирала политички систем САД, што сведочи да је воља народа изгубљена негде у прошлости, али и да ова држава више није демократска. Закључак је изведен после истраживања прихваћених државних програма у САД у периоду од 1981. до 2002. године. Наиме, сви програми су разрађени у интересу финансијских елита, при чему резултати политике САД „имају тенденцију удовољавања жељама корпорација, трговачких ланаца и струковним удружењима“. Истраживачи даље наводе: „Како се из истраживања да закључити, економске елите и добро организоване олигархијске групације суштински утичу на политику владе САД, а да при томе становништво у целини или његови делови и грађанске иницијативе фактички немају никакав утицај“, без обзира на спољашње атрибуте демократичности владања, спровођење избора, слободе речи и удруживања. „Утицај просечног Американца на политику владе раван је нули, односно статистички тај утицај је занемарљив и не утиче на државну политику. Због тога у САД постоји само илузија демократије.“

КО ЈЕ УКРАО ДЕМОКРАТИЈУ У АМЕРИЦИ? Ово није усамљен пример. И други универзитети, институти и појединци спроводе слична истраживања и долазе до идентичног закључка „да у најдемократскијој држави света нема демократије“. Тако закључују и Денис Гилберт, Вилијам Томпсон и Леонард Бигли, значајна имена америчке политичке мисли. Интересантна је потпуна сагласност у томе ко је „украо“ демократију САД – сви упиру прстом у олигархију.

Према истраживањима „Галупа“, многе одлуке владе САД становништво не одобрава, односно критикује (посебно у области здравствене заштите, коришћења дронова, политике запошљавања, спољње политике итд.), али критику у Вашингтону „не чују“.

За руског политиколога, директора Института политике, права и социјалног развоја московског универзитета „Шолохов“ Владимира Шаповалова „политичка класа САД је двопартијска, малобројна, елитистичка, затворена и у потпуности неповезана са интересима бирача. Случајни људи ту не улазе“. Обама је, на пример, дуго стажирао и вежбао да буде председник. Иза две америчке партије стоје људи великог бизниса. То су транснационалне корпорације и банке које финансирају политичаре и рекламирају их помоћу својих медија. „Карактер власти носи олигархијски карактер“, тврди Шаповалов.

 

ROKFELER CENTARУНИШТЕЊЕ ПРОИЗВОДЊЕ И СИНДИКАТА Раније су у САД били јаки синдикати, који су имали важну улогу у политичком животу земље, као и мишљење средње класе, уважавано од републиканаца. Данас више није тако. Синдикат је изгубио моћ због деиндустријализације САД. Нестали су многи индустријски центри, на пример Чикаго. Производња се пребацује у иностранство, где се уговорима обезбеђује непостојање или формално постојање синдиката. Управо су синдикати давали моћ Демократској партији САД, а сада, пошто њих нема, место радничких удружења заузимају различите етничке, сексуалне и друге мањине. Интересе средње класе  у САД тренутно не заступа ниједна партија.

Да је ђаво однео шалу сведоче и овогодишњи избори за председника у САД, где су предизборни фонд (338 милиона долара) учесника истих формирала средства 400 америчких породица, наводи Њујорк тајмс. Богати донатори су уједно и покровитељи председничких кандидата, али и поверљиви људи. Другим речима, већ дуже од 100 година бирачи у САД могу да бирају једног од два раније одређена кандидата, при чему оба служе интересима крупног капитала.

О томе како су се демократски процеси нашли под утицајем новца расправљао је богослов и еколог Џон Коб у књизи „Крах демократских националних држава“ („The Collapse of Democratic Nation States“). Коб пише да је утицај новца у политици порастао са појавом приватних банака. Банке издвајају одређени суму новца коју пласирају у политику, а заузврат могу да утичу на политичаре, али и да контролишу људе уопште. У САД овај сектор има велики утицај, а познато је да се сва кључна решења доносе уз сагласност Волстрита.

Да би се неко кандидовао за председника САД, мора да има мноштво богатих спонзора, али и приступ медијима, јер одлука бирача зависи од тога шта види на телевизији, чује на радију или прочита у новинама. А медији се, као што је познато, налазе под контролом управо богатих људи. Круг се тиме затвара.

Можда је данас међу државама које припадају кругу „колонијалних демократија“ најтипичнија Украјина. Тамо је тоталитарна демократија остварила свој врхунац, у том олигархијском систему све је постављено наопако, и држава и вредности, и то може значити само једно – дошло је време растанка са олигарсима. Олигарси су сами изгубили право да владају, али и ако се уклоне из државних институција, остаје им капитал. Дакле, њихово развлашћивање без одузимања капитала само је привремено лишавање олигарха позиција. Но свака држава мораће пре или касније да реши „олигархијско питање“ или ће бити уништена. Јер олигарси развијају нихилистички однос према држави, подстичући противправну активност у привредном животу. Противе се формирању истих правила за све власнике капитала и компанија.

 

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ГРОБАР ДЕМОКРАТИЈЕ Према Кобовом мишљењу коначни ударац демократији нанет је развојем глобализације и ширењем светског тржишта да би се потиснули национални интереси. Транснационалним корпорацијама одговара да нема граница, те и све чине да се маргинализују национални интереси. Одличан пример је Споразум између САД и ЕУ о трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству. Уколико буде потписан, то ће значити да ће транснационалне корпорације користити приватне судове уместо националног законодавства, укључујући законе о екологији, храни и раду. Зато се и говори да је наше време – време тоталитарних демократија.

Да подсетимо, 1952. године Џејкоб Талман увео је појам „тоталитарна демократија“ да би означио режиме засноване на принуди, у којем грађани формално имају бирачко право, али у пракси не могу да утичу на процес доношења одлука у држави, нити да на изборима било шта промене. Ове идеје изнео је у својој познатој монографији „Извори тоталитарне демократије“. Уз помоћ ове синтагме, тачније политичког „кентаура“, одлично је образложио политичке режиме чија ауторитарност (тоталитарна власт) делује позивајући се на народну вољу, а у пракси доноси профит малој групи људи – олигархији. Тако су се „свети“ појмови „власт народа“, „демократија“, „бирачка легитимност“, „хуманитарна интервенција“, „стратегија смене режима“ нашли у друштву са тајним затворима и симболом демократске тортуре Гвантанамом. У таквим околностима експерти Светске банке смишљају појмове попут „освојена држава“ (capturedstate), „кумовски капитализам“ (cronycapitalism) да означе у првом случају државу заузету од банке, а у другом успостављање олигархијског система и тоталитарне демократије како би становништву наметнули своју вољу. Колико је процес одмакао сведочи податак да се у западним финансијским круговима већ говори о заузетим деловима човечанства (capturedhumanity) и „освојеној правди“ (capturedjustice)…

Феномен узурпације власти од стране олигархије присутан је, уз узлазну путању, последња два века, при чему се клановство и „кумство“ у политици модернизовало у смислу да добија „прихватљив“ лик, па чак и црту нормалности, пре свега захваљујући медијима. Ипак „варварске форме капиталистичке власти“, без обзира на „улепшавање“ и „модернизацију“ сачували су своју традиционалну антидржавну усмереност и мафијашку суштину. Кланови породица Рокфелер, Морган, Ротшилд освојили су све државне институције САД и светске финансије, а да се нимало не разликују у методама деловања од мафијаша Карлеонеа и других, уводећи светску заједницу у велику кризу са неизвесним крајем.

Све ово се прикрива различитим модернизованим формама, што опет човечанству демонстрира освајачке потенцијале олигархије. Феномен корумпираног, освојеног сазнања (capturedmind) као тумор наноси пораз људском уму, рађајући у различитим („маргиналним“) државама  неизлечиве ране преко „озакоњеног“ лоповлука и корупције, а то даље производи политичку апатију становништва и доводи до буквално физичког опстанка становника. Под притиском раста цена роба и услуга, масовне незапослености, корупције… становништво или масовно одлази из „маргиналних држава“ или се одаје пијанству, наркоманији, проституцији, уз неминовни раст свеколиког насиља и самоубистава. Ипак, побуне и устанка нема, јер је ум људи запоседнут садржајима олигархијских медија, који им нуде различите врсте лаких забава, морално кваре људе, и имају и моћ посредне контроле понашања људи.

И не треба се томе чудити, јер постоји законитост: либералне демократије се пре или касније претварају у тоталитарне демократије, а ове под свој тоталитарни шлем убацују и личност и народе и државни суверенитет. И када се говори о кризи, финансијској, економској, моралној, образовној… треба знати да су оне само део друге кризе – кризе тоталитарне демократије.

МорганКОЛЕГИЈАЛНИ АУТОРИТАРИЗАМ ОЛИГАРХИЈЕ Олигархија (грчки oligarchia) је власт малобројних људи (породица, група, кланова), заснована на заједничким интересима и плановима. Колегијални ауторитаризам омогућава групи да влада солидарно, практикујући специфични колективни поглед на функционисање групе, као и поделу рада. Олигархија је могућа у било којој сфери колективне и масовне делатности и на сваком нивоу: политичком, финансијском, партијском, научном, производном, административном итд. Прво значење појма олигархија било је „власт малобројних“, а пошто су то били богати људи, под овим појмом почела се подразумевати власт богатих (сиромашни не могу учествовати у власти, каже Платон у Држави). Према Аристотелу олигархија је унакажена форма власти аристократије. У савременој политичкој мисли ово је „заборављено“, па се олигархија схвата као опозиција демократији. Аутори теорије елита Вилфредо Парето и Гаетано Моска покушали су да одстране негативну садржину појма олигархија и предложили су појам „технодемократија“ („О технодемократији“, 1972), али (научна) јавност није прихватила ту новину. Изгледа с правом.

Ирина Алкснис наводи да су се људи разочарали у олигархију, јер су, посебно на Истоку Европе, имали романтичарски и идеализовану представу о овом социјалном слоју, изграђену на основу холивудских филмова и серија, петпарачке америчке литературе која се бави животним дилемама и емоционалним стресовима богаташа. У тој идеализацији олигарси су представљени као безусловни патриоти којима је држава (и народ) изнад личних интереса, они су велике аскете, морални дивови итд. Но живот је ови идеализацију олигархије распршио, готово једнако на Западу, Истоку, Југу, Северу. Из овог незадовољства народа кали се политички захтев за сменом елита, тј. стављање олигархије под контролу.

Чињеница је да се догађа деградација олигархијске елите, као и њено отуђење (од држава и народа из којих су потекли), при чему је успела да се „отме“ било каквој државној контроли. Због тога најважнији циљ пред државама и народима који желе да изађу из кризе је стварање нове елите и њено стављање под државну контролу. Без контроле новостворене олигархије све ће се вратити на старо, тј. они ће потчинити државу и народ себи, како је то сада случај.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *