Почетна / Документи / Грађа за речник 19 – РЕЧ ПО РЕЧ

Грађа за речник 19 – РЕЧ ПО РЕЧ

О причању, опет

milovan-danojlic (2)Пише Милован Данојлић

Говор се повукао пред причањем, узмакао испред поништавања основног смисла комуницирања. Епидемија је без сумње израз духовне лености, интелектуалног запуштања, површности, одсуства бољег слуха, будаластог схватања „природности“, неодговорности како у мишљењу, тако и у деловању. Говорим, дакле, постојим, држим до онога што казујем

Аристотелу се приписује исказ да „треба размишљати са часним људима, а причати са простим и недостојним“. Ако и није тачно, добро је нађено. Глагол причати  код нас је потпуно потиснуо читаву породицу окупљену око говора и говорења. Причање је преплавило електронске и штампане медије, јавне скупове, седнице и састанке, из чега следи закључак да се у животу одустало од озбиљног мишљења и одговорног казивања. Ускоро ће се, ваљда, и Вуков завет „Пиши као што говориш“ окренути у „Пиши као што причаш“. Просто је невероватно толико одсуство слуха за значењске преливе, толика небрига за достојанство општења, за смисао и носивост лексике. Телевизијски водитељи најављују приче: о томе како се швајцарац (!) претвара у евро, о туристичкој понуди у Ђавољој вароши, о недостатку путне инфраструктуре између Мионице и Струганика, о односима између позиције и опозиције на локалу, о могућностима летовања у кућној радиности, о свакодневном поскупљењу намирница, пропуштајући да испричају како нам језик, у истој размери, непрестано појефтињује, а говор попростачује.

[restrictedarea]

Глагол причати се неуко разбашкарио у општењу и просуђивању, поставши симптом менталног подетињења. Причање умањује озбиљност и тежину реченог. Сваки сељак осећа разлику. „Ја с њим не говорим“, рећи ће кад се посвађа с комшијом, а комшинице ће наставити да причају, о свему и свачему, преко плота док простиру веш на конопце. Размењиваће аброве, оговараће, брбљаће, торокаће, ћаскаће и мрмориће, ћеретаће и чаврљаће, наклапаће, млатиће празну сламу, распредаће надугачко и нашироко, може им се, њихово причање никога ни на шта не обавезује, а завршава се без закључка, понекад уз кафу и ратлук. Прича се на пијацама, по кафанама, на поселима, у ријалитијима, али би се у Скупштини, на седницама Владе, на Копаоничком саветовању, у Бриселу и у Савету безбедности морало говорити, беседити, зборити, казивати промишљене речи, ако желе да их узимамо озбиљно.

Говор се повукао пред причањем, узмакао испред поништавања основног смисла комуницирања. Епидемија је без сумње израз духовне лености, интелектуалног запуштања, површности, одсуства бољег слуха, будаластог схватања „природности“, неодговорности како у мишљењу, тако и у деловању. Говорим, дакле, постојим, држим до онога што казујем. А причам да забавим саговорника, да убијем време, да напипавањем, можда, дођем до онога што осећам и мислим, и што ћу, дотакнуто, оставити онакво какво ми је излетело из уста… Говорим енглески, што је плод труда, или поклон места рођења, а причам са Енглезом, углавном о времену, то је њихова омиљена тема, не тражи искрено исповедање, а замењује садржајну комуникацију. Једини лексем из ове породице достојан уважавања је приповедање, али се ретко употребљава, пошто подразумева нешто књижевног дара.

У свим језицима разлика је јасно повучена: to speak – to talk, loquor – narro, erzählen – sprechen, parler – raconter, говорить – рассказывать. Нијансу, као што рекох, осећа сваки сељак, али је по варошима, посебно у електронским медијима дошло до инфантилизације и културног подивљавања.

 

Кроћење речи Пишући о односу између председника Републике и председника Владе извештач дневног листа као да се нашао на клизавици, па се врти и увија, неспреман да залегне иза онога што саопштава. Речи му се чине одвећ јасне и прејаке, непогодне за тешко проверљиве гласине, те их помера са основног на споредна и преносна значења, посежући за туђицама, и ограничавајући им смисао помоћу знакова навода. Тако сазнајемо да је председник „ритерирао“ један пропис, тј. вратио га Скупштини на поновно разматрање. Туђица, па још под наводницима, потпуно је замутила и релативизовала чин. Просечан читалац тешко ће разумети шта је шеф државе учинио.

У наставку чланка читамо да се по кулоарима странака „шушка“ о размимоилажењима између две водеће личности извршне власти. Наводници нас, ваљда, упозоравају да је глагол шушкати узет у преносном значењу, да није реч о шуморењу лишћа или сламе него о пригушеним људским гласовима. Сазнајемо, такође, да за првог човека Републике није било места у сарајевском „распореду“ сусрета, те да је исти у некој другој прилици „пецкао“ министра спољних послова. Зашто је распоред стављен под наводнике, Бог свети зна. Што се „пецкања“ тиче, извештач се побојао могућности да ствар схватимо дословно, да не помислимо како се председник служио чиодом или копривом.

Потреба ограђивања од пуног значења речи открива тескобу и страх чланкописца, несналажење у материји и кукавички приступ језику. Хоће са много незналаштва да се у изразу неповољна пословна „клима“ последња реч ограничи наводницима из предострожности да не помислимо како у одређеној области привређивања дивљају олује, сибирски мразеви или тропске врућине.

 

Позиционари и опозиционари Међу проналске нашег новоговора спада и увођење паралеле позиција–опозиција, где први појам означава власт, а други оне који чекају тренутак да је освоје. У латинском је именица oppositio сачињена од предлога об (спрам, против) и именице positio (смештање, место, позиција, ситуација). Неко се досетио да оно oppositio рашчини на саставне делове, па је, нехотице, разголитио суштину односа између смештених у фотеље и аспираната на смештај. Смисао владања је, према, том осећању, држање позиције (положаја), а циљ опозиције да преузме положај, другим или истим програмом, или без програма, није важно… Остало су самооправдања и изговори.

 

Читачи и читаоци А. П. Чехов има једног необичног читаоца књига. (Заборавио сам наслов приче, али се садржаја добро сећам.) Његов јунак воли читање, али не због описаних догађаја и односа или стилских врлина штива. Његова пажња је усредсређена на слова. Чита све што му дође до руку, од романа до уџбеника из хемије, не да би нешто доживео и научио него да би уживао у могућности срећног повезивања знакова у појмове. Задивљен је открићем да слова к.у.ћ.а., кад се повежу дају нешто што му је из живота познато.

Нешто слично сам, својевремено, запазио у париском метроу, предвече, у време кад се људи враћају с посла. Изнурени, неиспавани, заглушени буком и жагором, појединци читају неке углавном тривијалне ствари журно окрећући страницу за страницом. Тешко је веровати да им ишта од прочитаног улази у главу. Таква врста читања личи на принудну неуротичку радњу.

Посветио сам им чак и један епиграм:

 

То су читаоци новог кова,

У повратку с посла по четврт сата,

Читају ко реченице а ко слова,

Смисао целине мало ко хвата.

 

Питање, да ли наумљени споменик, у Београду, треба посветити читачу или читаоцу, иде у ред измишљених дилема. Ако се мисли на Чеховљевог јунака, на прегледача електричних бројила, или на оне из париског метроа, онда је реч о читачима. Ако се има на уму сувисло, разумом обдарено и за књижевну уметност осетљиво људско биће, онда је реч о читаоцу.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *