Грађа за речник 18 – КАКО СТОЈИМО

ПИШЕ Милован Данојлић

Стојимо, дакле, онако како смо одувек стајали: лоше, боље рећи никако. Пријатељство из прве деценије прошлог века, и непријатељство из последње деценије, пролазне су епизоде, инциденти изазвани нарочитим околностима. У првом случају, нашли смо се на истој страни великог ратног сукоба, нисмо се штедели, док смо у другом случају искрсли као сметња продирању на Исток једне велике силе

Питаш ме како сада стојимо, има ли каквих промена, да ли се „слика“ поправила. Нисам добар извор за ту врсту новости, немам познаника међу малим чиновницима задуженим за Тунгузију и Балкан, а и иначе, како године пристижу, све сам усамљенији. Знам само оно што се уобличило као плод дугогодишњих запажања. Износим нешто од проосећаног схватања средине у којој нисам имао лоших искустава – напротив! – а чији се став према земљи мог порекла своди на равнодушност и мрзовољно незнање. Уосталом, не само према нама: према свему што је далеко, непознато, сиромашно и неважно, а што, одвећ поносито, одбија покровитељску заштиту, једини облик алтруизма који моћници упражњавају.

Стојимо, дакле, онако како смо одувек стајали: лоше, боље рећи никако. Пријатељство из прве деценије прошлог века, и непријатељство из последње деценије, пролазне су епизоде, инциденти изазвани нарочитим околностима. У првом случају, нашли смо се на истој страни великог ратног сукоба, нисмо се штедели, док смо у другом случају искрсли као сметња продирању на Исток једне велике силе. Две несрећне случајности, проистекле из наше смештености на средини светског друма. Пропагандна машинерија је одиграла уобичајену улогу у припремању војних похода, ствар је окончана бомбардовањем и сад се потискује у заборав. Понеко још и призна да су ратови против Ирака, Либије и Сирије били несрећни, да су донели више штете него користи. Наше бомбардовање нико не помиње, нити се ко извињава.

[restrictedarea]

Из година пуног деловања пропагандних припрема за агресију, остаде ми у памћењу сусрет са једним малим медијским најамником. Нашао сам се, наиме, на изложби књига у једном градићу у лионској области, па ме из локалне радио-станице позваше на разговор. У очекивању да дођем на ред седео сам у бифеу испред студија, где сам преко микрофона слушао, и кроз преградно стакло гледао младог новинара како ружи Србе због етничког чишћења, и опаке улоге у разбијању Југославије. Понављао је оптужбе из престоничких медија, уносећи у њих младалачки полет и самоувереност поседника освештане истине. По завршетку нумере изиђе у бифе и седе да предахне од понесеног наступа. Представих му се, и исказах бојазан у вези са тачношћу неких података. Млади човек се нађе у неприлици: гледао је, вероватно, први пут пред собом живог Србина… Србија је за њ била тема гимназијског писменог задатка, не земља и народ него беживотно знамење зла, фашистоидна енклава по страни од просвећене Европе, и он је на том наставном предмету проверавао своју напредност, испробавао реторичке обрте, поносећи се политичком исправношћу. Тако се у оном часу свуда говорило, и он није имао разлога, нити могућности, да мисли другачије, то јест уопште да мисли.

Сусрет са мном га је, ипак, узнемирио. Уместо мрског фашисте, наишао је на писца који се добро служи његовим језиком, у начелу дели његова уверења, али оспорава примереност њихове конкретне примене. Наслутио је да је стање замршеније него што су му га налогодавци приказали, и доживео тренутак немоћног суочавања са друкчијим виђењем ствари. Шта је, међутим, могао да учини? Није на њему, шегрту и надничару провинцијског радија да исправља негде високо зацртану линију.

Мали чланкописац, на задатку ружења непознатог му народа, као и народ одређен за оцрњивање и бомбардовање, жртве су истог великосветског моћника и његове геостратешке офанзиве. Улоге су наметнуте, подели није измакао ни шеф државе. Несрећни патријарх Павле је, у последњем тренутку, замолио за пријем код Ширака, али је онај одбио виђење. „Немамо о чему да разговарамо, све је одлучено.“ Одлуку, очито, није донео Ширак него неко ко се мора слушати. И он је био само точкић захуктале машине. Покретачу агресије била је потребна војна база у нашем делу Европе. Држава Јужних Словена је умирала у крвавим грчевима, плен је био лак, довољно је било испружити руку. Једино су се Срби, због распрострањености по целој територији, као и жилавих југословенских предрасуда, опирали неизбежном исходу. Требало их је сатанизовати, налог је беспоговорно прихваћен, па је стигао и до мог саговорника, који је започињао новинарско-политичку каријеру.

Остало је инерција. Она и до данас траје.

И каквог смисла, ту, има разговор о нашој лепој или ружној слици, о пријатељима и непријатељима у свету? Употреба ових речи говори о лошем сналажењу у олуји која нас је пре четврт века захватила. Господар света је, са њухом лешинара, проценио да нам је држава пред распадом, и похитао да на њеним рушевинама учврсти једну геостратешку тачку. Обезбедио је контролу над нашим простором, што милом, што силом. Да ли смо му могли поклонити то што га је занимало? Нисмо. Поклон је непоуздан посед, може се и преузети; отето је, бар за сада, сигурније. Поврх свега, оклевали смо са увођењем капиталистичког поретка који се, први пут у новијем добу, намеће као идеолошки програм, а тек потом као економски модел. Југословенски сепаратисти и светски империјалисти су се нашли на једној, а ми, из горде тврдоглавости и непромишљености, на другој страни. И дошло је што је морало доћи.

Господар света је остварио свој наум, новонастале државице су пале под његову контролу, нама је одузет део територије, али посао неће бити уистину окончан све док се, суштински и формално, не помиримо са губитком. Као и сваки окупатор, и овај истиче важност смиривања, проповеда „нормализацију“ и прихватање „реалног стања“. Што је било, било је; окренимо се будућности. А нама је тешко замислити будућност без једног тако важног дела прошлости: оно што нам се отима има снагу животодајног симбола. Земље Слободног света ишчекују наш потпуни морални крах, а ми са тиме отежемо.

И то потхрањује наслеђену неповољну представу о нама. Нижи чиновници владиних установа у чијој смо надлежности ни о чему сами не одлучују и стара слика се по сили менталне лености, а у недостатку нових инструкција, одржава. Сутра, кад бисмо се уклопили у неку другу рачуницу, „слика“ би се преко ноћи променила, постала ружичаста. Сад црна, сад бела: пропаганда не зна за непристрасну средину.

Европској унији је, у том насилничком подухвату, додељена улога полуге за ломљење колективне кичме. Да није нашег отезања са признањем Косова, и опасности од јачања руског присуства, нико нас из Брисела не би погледао. Шта ћемо им, овако сиромашни и ослабљени? Све што могу да нам понуде јесте отварање бескрајних преговарачких тачака. Личимо на упецану рибетину коју је тешко извући на суво: копрца се, могла би прегристи канап и утећи. Треба нас изнурити, па ћемо лећи на руду.

И каквог смисла, код свега реченог има разговор о пријатељима и непријатељима? Нити нас ко воли, нити нас мрзи. Па и Руси, на које смо крвно упућени, једва нас живе примећују. Мали смо, а велики имају важнија посла. Публика је, иначе, равнодушно гутала оно што јој је сервирано, пошто о нама ништа није знала. Као што и ми гутамо оно што чујемо о Јужном Судану и Источном Тимору, а богами, ни о Холандији или Молдавији нисмо најбоље обавештени. Европа ће прихватити свако решење под условом да се терен смири, и да се оно што нам је отето формално озакони.

Подела на еврофиле и евроскептике је наша унутрашња забава. Имамо посла са моћницима и циницима, они себи допуштају сваку дрскост и недоследност. Коме они могу бити пријатељи? Пријатељују појединци, а не државне службе. Прочитавши књигу Ребеке Вест „Black Lamb and Grey Falcon“, Ричард Холбрук се уплашио и похитао да, чини ми се у „Њујоркеру“ упозори јавност на штетност тог књижевног дела. Нипошто га не читати! Путописни оглед Dame West, на преко 600 страница надахнуте прозе, натопљен је пријатељском љубављу према Србима, а Холбрук је, у духу тренутних политичких потреба, призивао мржњу.

[/restrictedarea]