Почетна / Култура / ДРАМАТИЧАР ЗА СВЕ ЕПОХЕ

ДРАМАТИЧАР ЗА СВЕ ЕПОХЕ

Четири века од смрти Виљема Шекспира

Виљем ШекспирПише Рашко В. Јовановић

Шекспир није савременик само 21. века већ свеколике људске будућности, а обележавање четиристогодишњице његове смрти представља израз дужног поштовања према писцу чији ће имагинарни свет на сцени бити актуелан док буде постојало позориште

Са тридесет и шест драмских дела што их је написао, Шекспир је обогатио светску драмску баштину остварењима која ће увек бити играна на свим позорницама и у свим епохама. Као што је према Јану Коту био наш савременик средином прошлога века, тако ће Шекспир бити наш савременик и у 21. веку. А како и не би захваљујући његовим многобројним ликовима у комедијама, почев од раних као што су Укроћена горопад, Узалудни љубавни труд, па до познатих попут Много вике ни око чега и Богојављенска ноћ, као и до најлепше међу њима – Сан летње ноћи, или драмским јунацима у историјским драмама из живота енглеских краљева нпр. Хенрија VI и Ричарда III и трагедијама – најранијом међу њима Ромео и Јулија, после које ће пажњу позоришних гледалаца већ неколико столећа обузимати протагонисти великих трагедија Јулије Цезар, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Тимон Атињанин, Антоније и Клеопатра и Кориолан.

[restrictedarea]

ЈЕДИНСТВЕНИ КЊИЖЕВНИ КОСМОС У њима су главни јунаци приказани прецизно изведеном психолошком карактеризацијом у оквирима суптилног разматрања односа најчешће моћног појединца кога карактерна слабост доводи у неприкладну ситуацију, почев од Хамлетове хиперинтелектуализоване неодлучности или Отелове ирационалне љубоморе, па до Лирове владалачке самовоље и непромишљености која се често граничи са наивношћу, или до Магбетових незаситних амбиција, које, свака појединачно или чак све заједно, нису далеко од животних преокупација и опсесија присутних и данас у бићу савременог човека. Не треба мимоићи ни Шекспирове касне драме, и најпознатију међу њима – Буру, које доносе жанровски заокрет у смислу присутности натприродних чинилаца најчешће уз црно-беле карактеризације и мелодрамски срећне обрте или расплете, уз пишчеву непрестану загледаност у узроке друштвених сукоба, као и његово поимање непроменљивости људске природе обично оптерећене многим индивидуалним слабостима. При томе, не смеју се изгубити из вида ни Шекспирови Сонети, заправо збирка од 154 песме, која се сматра за највеличанственију, али и најзагонетнију љубавну лирику уопште, будући да у њој, ослонивши се на уобичајену форму сонета, велики драматичар, променама њених конвенција остварује драгоцену прегнантну смисаону вишезначност и практичну конкретност, који иначе одликују његова најбоља сценска дела. Зато Шекспир није савременик само 21. века већ свеколике људске будућности, а обележавање четиристогодишњице његове смрти – преминуо је 23. априла 1616. у Стратфорду на Ејвону – представља израз дужног поштовања према писцу чији ће имагинарни свет на сцени бити актуелан док буде постојало позориште.

Године 1864. Лаза Костић написао је и објавио песничку апотеозу На Шекспирову тристагодишњицу, поводом обележавања рођења великог писца, која у својој основи садржи библијску причу о стварању света, исказану у свечаном тону и не без патетике. Бог, пошто је створио све лепоте овога света, одлучио је да их све споји у један лик и тако настаје Шекспир – као нови, јединствени књижевни космос. Но одмах по уздизању новоствореног божанства на трон, Костић према њему успоставља ноншалантан и изазован однос као Прометеј према Зевсу, те ће му наш песник на крају пркосно поручити: „Посрби се!“ На тај начин ова песничка апотеоза неминовно добија призвук комичног претеривања у које, можда и не хотећи, запада сам Лаза Костић. Иначе, свечано обележавање тристагодишњице Шекспировог рођења приређено је 30. априла (12. маја) 1864. на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду извођењем прве две сцене из Ричарда III у преводу са оригинала др Јована Андрејевића и Лазе Костића. Било је то прво приказивање једног Шекспировог дела, у овом случају фрагмената, на српској позорници уопште. Насловну улогу играо је Лаза Телечки, знаменити наш сценски уметник, који се у доба романтизма истицао реалистичком глумом. Током наредних педесетак година ово позориште приказаће у Новом Саду, почев од 1869, укупно 41 представу Шескпирових дела. То су: Ричард III, Укроћена горопад, Млетачки трговац, Краљ Лир, Ромео и Јулија, Отело и Хамлет.

Плакат Млетачки трговацИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЧУДЕСНОГ ШЕКСПИРОВОГ ЛИКА Прво оригинално Шекспирово дело постављено на београдској позорници је комедија Млетачки трговац, премијерно изведена новембра 1869. године, ни месец дана по отварању новосаграђене зграде Народног позоришта. Пре Шекспира, од дела светских класика, изведена је десетак дана раније Молијерова комедија Силом болесник. Млетачког трговца режирао је Алекса Бачвански, глумац и редитељ Молнаровог театра у Пешти. Како су се у Народном позоришту у Београду окупили готово сви најбољи српски глумци онога времена, може се рећи да редитељ није имао много проблема око поделе улога. Подсетимо да су, поред редитеља Бачванског, који је тумачио Шајлока, у ансамблу били и Марија Ферко Јеленска, чланица немачког позоришта у Осијеку која је играла Порцију, и Нестор Неца Недељковић, негдашњи члан Карл театра у Бечу, као Кнез арагонски, један од њених просаца. Међутим, глумећи дуго у Пешти, Бачвански је био заборавио матерњи језик, па је на београдској сцени говорио српски веома споро. Због тога се сматра да се његова интерпретација овог чудесног Шекспировог лика донекле приближила, можда и несвесно, тада актуелном схватању овог специфичног Шекспировог јунака, према којем је Шајлок био представник напаћене јеврејске расе и оличење потлачених. У 19. веку Млетачки трговац, са укупно 30 приказаних представа, најизвођеније је Шекспирово дело на београдској позорници. Наредних петнаестак година у националном театру на репертоару су и комедија Укроћена горопад и трагедије Краљ Лир, Ромео и Јулија, Отело, Магбет, Кориолан и Хамлет, па Јулије Цезар и Ричард III. Треба рећи да је по броју изведених представа, укупно 24, Отело, после Млетачког трговца, најпопуларнија Шекспирова драма до Првог светског рата. Трагедија о млетачком црнцу у Београду први пут је приказана 1881. године у преводу са немачког Гиге Гершића и Антонија Хаџића, у режији Тоше Јовановића, тада водећег српскога глумца, који је наступио и као Отело. Према сведочанствима критике, његов Отело био је плаховит човек страсти и импулса, дат са великом скалом осећања, од искреног поверења, преко оркана љубоморе, до очајничког кајања. Дездемону је Милка Гргурова тумачила наглашавајући њену невину безазленост, док је Лазар Лугумерски био доследан у исплетању Јагових паклених интрига. Године 1888. у улози Отела појавиће се Љуба Станојевић, а три године потом Андрија Фијан. После смрти Тоше Јовановића (1893) улогу Отела преузео је Љуба Станојевић. Његов Отело био је стихијски еруптиван, веома импулсиван, наивно поверљив и раздражљив. Године 1901. наступиће као гост у улози Отела чувени руски глумац кнез Александар Иванович Сумбатов Јужин, некадашњи сарадник Станиславског. Отела ће 1910. редитељски обновити Милорад Гавриловић опет са Љубом Станојевићем у насловној улози. Овом приликом превод је редиговао Милан Предић према енглеском оригиналу, а добављени су и нови костими по мотивима усклађени са гардеробом бечког Бургтеатра. У овој представи у насловној улози наступио је и познати чешки трагичар Едуард Војан, кога је критичар Бранко Лазаревић похвалио истакавши да је овај уметник успео маском, говором и гестом потпуно да дочара црнца. Изводећи Отела, Народно позориште гостовало је 1905. године у Нишу.

William_Shakespeare.ВРЛИНЕ ПРЕДОДРЕЂЕНЕ ЗА ОТЕЛА После Првог светског рата Отело је приказан већ 1921. године у режији Витомира Богића. Добрица Милутиновић наступио је као Отело, оживљавајући тај лик у великом стилу: са разлогом се сматрало да је у то време био вероватно највећи Отело у Европи. Све његове глумачке врлине, баршунаст глас, широк гест, бескрајна топлина, биле су, по речима Раше Плаовића, као предодређене за Отела. „Г. Милутиновић, који је пожњео у својој испуњеној и сјајној уметничкој каријери многе шумне успехе, познао је вероватно у Отелу један од својих највећих и најзаслужнијих тријумфа“, констатовао је критичар Политике Светислав Петровић. „Добрица је у широким потезима дао једног грандиозног, часног, храброг, гордог и не лако поверљивог војсковођу, чије срце раздире бол, јер жарко жели опроштај, али то не може због части и угледа. Сви претходни тумачи овог лика углавном су жудели за осветом, нови Отело је страсно желео опроштај, и то је било ново и узбудљиво“, писао је критичар Правде Душан Крунић. Заиста, Отело Добрице Милутиновића био је једна од највећих сценских креација српског глумишта не само тога времена. Постоји и снимак завршног монолога његовог Отела на грамофонској плочи, што је драгоцено звучно сведочанство о надахнутој и заносној глуми овог глумачког великана. Као Јаго са Милутиновићем наступао је Драгољуб Гошић, Дездемону је тумачила Лидија Мансветова. Између два рата на сцени Народног позоришта Отело је играо укупно 34 пута.

После Другог светскога рата од Шекспирових дела у националном театру већ 1947. године приказан је Отело и то у преводу Светислава Стефановића и режији Мате Милошевића, који је наступао као Јаго, у алтернацији са Рашом Плаовићем. Улогу Отела тумачили су Љубиша Јовановић и Миливоје Живановић, а Дездемону су играле Дара Милошевић и Нада Касапић. Како бележи шекспиролог Душан Михаиловић, „дело је тумачено не као трагедија љубоморе већ као трагедија поверења“. Драматург Народног позоришта Миленко Мисаиловић написао је: „Љубиша Јовановић сценски оживљава Отела као оличење безграничног поверења и дубоке човечности срећног ратника оданог војничким подухватима, човека који по својој природи не може да буде склон љубомори.“

Хамлет је у преводу Милорада П. Шапчанина и Мите Живковића на београдској сцени први пут приказан на свечаној премијери, изведеној 29. децембра 1884, односно 10. јануара 1885, по новом календару. Била је то корисница прослављеном глумцу, редитељу и драматичару Милошу Цветићу, који је, поред режије, наступио и у насловној улози. Критика је похвалила његову режију, али и интерпретацију насловне улоге.

НЕПРЕВАЗИЂЕНИ ПЛАОВИЋЕВ ХАМЛЕТ Тада почиње традиција приказивања Хамлета на београдској позорници, где су после Цветића тај Шекспиров лик тумачили Андрија Фијан, који је ту улогу најпре играо као гост, а у сезони 1894/95. као члан и главни редитељ, затим загребачка глумица Хермина Шумовска, којој је Милорад Гавриловић 1900. године, као редитељ, доделио улогу Хамлета као вероватно другој глумици на свету у тој улози (прва је била Сара Бернар). Треба рећи да је на српским позорницама ван Београда и Олга Илић тумачила Хамлета, али се у тој улози није појавила на сцени Народног позоришта у Београду. Потом је режију Хамлета преузео Љуба Станојевић, који је тумачио и главну улогу, да би Хамлета до Првог светскога рата у Београду играли Богобој Руцовић и Витомир Богић и, као гост, чешки трагичар Едуард Војан. После Млетачког трговца и Отела, Хамлет је најприказиванији Шекспиров комад на сцени Народног позоришта у Београду, где је до 1914. године изведен 50 пута, да би између два светска рата трагедија данског краљевића играла 42 пута. Прилично дуго се чекало у главном граду на нову поставку Хамлета. Десетог децембра 1930. у режији Михаила Исаиловића као дански принц се појавио Радомир Раша Плаовић, док је Клаудија тумачио Драгољуб Гошић. Офелија је била Дара Милошевић, Гертруда Злата Марковац, као Полоније наступио је Божа Николић, док је Лаерт био Мата Милошевић, а Хорацио Воја Јовановић. „Може се слободно рећи да је Исаиловићева режија Хамлета до данас најуспелија поставка овог дела на београдској сцени, а да је креација Хамлета, десета по реду – најбоља.“

Плаовићев Хамлет „био је прави интелектуалац, мислилац највећег формата, физички продуховљене интелигенције, психички сушто оличење ’активне неодлучности’ (Гете), охоли фанатик и заљубљени циник растрзан од бола, љубави, дужности и доброте, горд, занесен и помало уморан од свега; оштар мислилац који проницаво испољава свој јетки сарказам, и уз све то можда превише емоционалан и наклоњен психологизирању, а то су једине примедбе које би му се и са данашњег становишта могле упутити“, с правом је закључио 1968. године Душан Михаиловић. Велимир Живојиновић о Хамлету Раше Плаовића писао је 1931. године у часопису Мисао и ово: „Плаовић је у својој интерпретацији нашао оно битно, оно најосновније на чему базира Хамлетова душа: болну, крваву иронију у којој, као у сталном ставу према свету, лежи непрестано будан протест на битисање и на беду животне тамнице. Г. Плаовић је донео прави психолошки акценат овог корена Хамлетове душе. То је био један конвулзиван, растрзан од бола и доброте фанатик, охола будала и заљубљени циник. У своме схватању г. Плаовић је дао уметничко дело.“

Заиста, Плаовићев Хамлет и досад је непревазиђен на српској позорници.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *