Почетна / Интервју / Др Валериј Алексејев – Хришћанство је мајка суверености

Др Валериј Алексејев – Хришћанство је мајка суверености

Валериј АлексејевРазговарала Наташа Јовановић

За идеју Конрада Аденауера нико неће ратовати, али за идеју императора Константина умирало се хиљаду година

Политичка архитектура моћи на Старом континенту урушава се пред нашим очима. Миграциона криза, политички потреси, јачање десних снага, васкрсавање суверенистичких идеја и тежњи, наговештаји су краја ЕУ. Али да ли ће ико ратовати због ЕУ, умрети, пустити сузу? За идеје императора Константина умирало се хиљаду година, али за идеју Конрада Аденауера неће бити положен нити један живот, каже у разговору за „Печат“ Валериј Алексејев, доктор филозофских наука, професор на „Ломоносову“ и председник Међународног фонда јединства православних народа.

Да ли је проблем избеглица део глобалног пројекта који подразумева преобликовање савременог света и ко је виђен за његову жртву, Русија или Европа?

План уклањања Русије са светске сцене скован је одмах након Другог светског рата. Када је 1991. нестала СССР, свима се учинило да је план испуњен. Међутим, десило се чудо. Након 10 година Русија је постала велики глобални играч и то јој се није опраштало. Светска закулисна елита која није глупа, али јесте конзервативна, помислила је да не мора да смишља нове начине за рушење Русије, када су се методи којима је нестала СССР показали функционалним. Сетимо се, СССР је срушена вештачким снижавањем цене нафте и гаса због чега је буџет био потпуно уништен, и стварањем међунационалних конфликата што ближе границама Русије.

И овде се јавља проблем избеглиштва. Још 1992. године био сам упознат са планом Катара да сагради гасовод који би пролазио и кроз Европу, а којим би се Русији одузео монопол над овим енергентом. Пошто новац од нафте и гаса пуни 75 одсто руског буџета, крах економије био би неминован.

Но гасовод из Катара није могао да заобиђе Сирију. Требало је да прође скоро 20 година како би се склонио Садам Хусеин, ослабио Иран, запалио Египат, како би најмоћнија земља арапског света Сирија била лишена подршке својих суседа. Али искрсло је питање како срушити Башара Асада. Конфликт унутар земље наметнуо се као једино решење, а будући да је Арапско пролеће већ било спроведено, оперативци су могли да буду убачени у Сирију. За обавештајне структуре Русије није никаква тајна ко, поименце, ратује на страни Исламске државе, а реч је о добро припремљеном и образованом кадру. Такође, иста оцена дошла је и од стране сиријских стручњака. Испоставило се да су официри који су водили ратну игру школовани или у СССР-у или САД. Успутни циљ САД био је да се  традиционални начин живота на Блиском истоку наруши. Зато је требало да основни ударац на себе приме хришћани. Тако крећу први таласи избеглица из Сирије. Пре неколико година у Стејт департменту говорио сам да кампања са избеглицама неће изаћи на добро, и да ће на њихово место доћи снаге које Америка неће моћи да контролише. Међутим, њихови геополитички циљеви били су дубоки, требало је уклонити РФ са светске сцене, а цена није била важна. С друге стране, миграциона криза је превелики изазов за Стари континент и могла би да буде последњи ексер на сандуку ЕУ.

Колико у прилог томе говори најава Катара и Саудијске Арабије да ће до 2030. саградити 500 џамија у Европи?

Американци имају беспрекорно направљене велике планове, али обично превиђају детаље који се касније наметну као веома проблематични. Сетимо се ко је финансирао турске кампове за избеглице – Катар и Саудијска Арабија. Први прихватни центри са целом инфраструктуром на сиријско-турској граници осванули су пре две и по године, а проблем избеглица траје неупоредиво краће. Под будним оком Америке све је испланирано много пре но што ће опалити прва пушка у Арапском пролећу. Међутим, Катар и Саудијска Арабија почели су полако да уводе свој систем правила. Једно од њих је и поменута изградња 500 џамија у Европи. То кошта око пет милијарди долара. Коме су потребне те џамије? Новом муслиманском свету који полако у таласима насељава Стари континент. Није ли посланик румунског парламента недавно рекао да је Букурешт добио од Катара новац за изградњу највеће џамије у Европи? То је почетак приче, иза које несумњиво стоји покушај преобликовања савремене цивилизације.

Десничарске снаге у Европи најављују стварање међународног фронта против избеглица, називајући их обележјем рата. Да ли је и инсистирање на исламофобији мач са две оштрице?

Либерализам одступа пред налетом десних снага. Иако се донедавно чинило да се десничари никада више неће вратити на политичку сцену, проблем избеглиштва и религиозног екстремизма драматично су променили глобалну агенду. Десне снаге у Немачкој, Пољској, Аустрији, Чешкој, Француској, Италији најављују прављење великог фронта са идејом да заштите свет. По њима, са чим морам да се сложим, милиони избеглица су прећутна најава великог рата. Јасно је да су избеглице у Европи показатељ  да рат већ куца на врата нашег континента. Али када имамо у истој Европи и избеглице из далеких региона, и то у оволиком броју, био бих слободан да претпоставим да је Европа већ увучена у рат светских димензија.

То је једна димензија проблема. Међутим, ширење исламофобије, која у овом случају није резервисана само за десничарске покрете већ је отворено подржавају и чланови појединих влада, није наивно, у смислу да је то још један начин да САД контролишу прилике у Европи.

Валериј Алексејев 2У Немачкој, поред антимиграционог, незаустављиво јача и изолационистичко расположење. Да ли у оваквим реакцијама препознајете рецидиве нацизма или манифестацију здравих суверенистичких снага ослоњених на пруску традицију?

То је веома тешко разлучити. Догађаји у Келну и другим градовима Немачке показали су колико је опасан проблем избеглих муслимана. Не заборавимо да у муслиманској, источној традицији насртање на жене, посебно у масовним размерама, и тако сурово, представља невербалну објаву рата, а изостанак освете тумачи се као слабост непријатеља и сигнал да се злодела могу наставити до коначног истребљења. Не схватати да је ово што се дешава отимање Европе – крајње је наивно. Отуда у наступима десних снага у Немачкој има и суверенистичке и здраве логике у поступању.

С друге стране, фаталног препорода аријевског духа немачке нације највише се боји Ангела Меркел, која заступа ултралибералну политику и пушта толико муслимана избеглица у земљу уверена да ће тако угасити реваншистичке тенденције свог народа. Али управо таква либерална политика производи непожељне резултате. Покрет „Не исламизацији Европе“, који се родио на истоку Немачке, незаустављиво брзо се шири. Њихова девиза „Немачка Немцима“ има злослутан призвук. Десничарска партија Алтернатива за Немачку, која је добила регионалне изборе у низу федералних јединица, затражила је од власти окрутне мере према нелегалним мигрантима, чак дозволу пуцања у случају непослушности. Коначно, плаши и податак да је 70 година после уништења фашизма први пут не тајно већ легално штампан „Мајн кампф“, и муњевитом брзином продат у милионском тиражу.

Општеприхваћени европски систем вредности искључује свако сећање на хришћанске корене. Да ли се том чињеницом може објаснити рањивост цивилизације савремених европских држава?

Глобални миграциони талас изазван је низом фундаменталних процеса, најпре либералним пројектом насилног увођења демократије, ширењем западне идеологије људских права, промоцијом ничим ограничене слободе индивидуе и коначно секуларизацијом која је довела до рушења традиционалних култура и дехристијанизације народа.

Иако дубоко политички проблем, он захтева хришћанско поимање. Без оваквог приступа тешко је сагледати сву пуноћу проблема, и следствено томе, наћи решење. Јер аутори овог глобалног изазова смишљено су хришћанско-муслимански сукоб довели до размера међуцивилизацијског конфликта, с циљем прекрајања религијске карте Западне и Централне Европе. На први поглед милион и по људи не може да представља претњу за стотине милиона Европљана. Али исламски фактор је ту да озбиљно наруши етнорелигијски баланс утемељен на континенту, јасно не у корист Европе. У конвенцији или Уставу ЕУ из 1997.  ниједном речју није поменуто хришћанство, а оно је мајка суверености. Ослабљена и дехристијанизована, Европа неће моћи да спречи мењање своје религијске, а затим и географске карте.

Духовно културни простор Европе нашао се незаштићеним пред инвазијом споља пре свега захваљујући чињеници да је хришћанство западног модела изгубило своју снагу. Недавно је и патријарх московски и целе Русије рекао да тероризам у оквиру исламског радикализма захтева богословско осмишљавање: „Мислим да тероризам не треба одвајати од општег цивилизацијског развоја. Нешто се неправедно дешава, и тероризам је део тога.“

Колико у чињеници да је Русија више хришћанска од Европе лежи повод за необјављени рат који се води против ње?

Ако се вратимо на учење Јована Богослова, препознаћемо у њему идеју да је Русија последње упориште, бастион, који чува цело човечанство. Ми Руси се не бусамо у прса и не вичемо о својој припадности хришћанству и хришћанским вредностима. У време СССР-а и комунизма ми нисмо декларисали ове вредности, али све смо радили у складу са њима. Од десет Божјих заповести, четири су посвећене Богу, а шест човеку. Тих шест заповести у време СССР-а биле су инкорпориране у законодавни систем. Рецимо заповест „Поштуј оца свога и мајку своју и нека се продуже дани твоји“ била је светиња у време комунизма. Мајка и отац су основа породице, памћење о коренима, национално памћење, патриотизам. Без породице, знао је Рус, нема ни патриотизма, а без патриотизма нема ни државе. У СССР-у однос према породици био је дигнут на највиши ниво. Та, као и остале хришћанске вредности, антрополошки су присутне у животу Русије, то је матрица живљења. Руси можда не користе хришћанску терминологију, али живе хришћански систем смисла и вредности. Управо то је разлог зашто су творци Новог светског поретка одлучили да Русија мора бити елиминисана, при чему је мало битно да ли се она зове царска Русија, СССР или демократска Русија.

Чини се да заборављају историјско искуство, шта се десило Наполеону у Москви, или Хитлеру када је усмерио поглед ка Кавказу…

Циљеви су исти, временске равни различите. Ако анализирате архитектуру Париза, уочљив је занимљив симбол. Из птичје перспективе посматрано, уз Јелисејска поља смештена су три славолука, први, најчувенији посвећен Наполеону, трећи новијег датума. Размак између њих је прецизно одређен, и ако гледате кроз њих, ствара се утисак да уколико с једне тачке одапнете стрелу, она би могла да прође испод све три грађевине да би се зауставила тек на стакленој куполи у Лувру. И све три капије, занимљиво, усмерене су ка истоку, равно у правцу Русије. Онда се присетимо Наполеоновог продирања ка Истоку, а касније Хитлеровог похода на Исток, и коначно НАТО акције Источна стрела. Ништа се не мења, стрела лети ка свом циљу. Тајна езотеријска престоница Париз још увек чува живим језик симбола.

Да ли је Византија цивилизацијски архетип православних народа? Можемо ли се вратити том моделу?

Византија никада није умрла, она постоји и данас. Она је попут леденог брега који се креће у светској магли, и капетани савременог европског брода страхују од тог сусрета, свесни да следи катастрофа. Али тај брег пробија пут Русији, и за капетана руског брода је веома битно да не понови грешке Византије.

Византија је вечност, док је ЕУ вештачка творевина која нема основа у духовности и вери. За веру можеш умрети, за ЕУ нико неће. Милиони људи који су живот дали за ту идеју нису нестали, они су свети мученици. ЕУ нема мученике и никада их неће имати. Чак и за СССР су људи умирали, али не и за ЕУ. Византијски цивилизацијски круг је образац коме неминовно треба да стремимо.

фото: Андреј Козлов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *