Почетна / Друштво / Др Бернд Рабел – НЕМАЧКА ПОД ЧИЗМОМ ОКУПАЦИЈЕ

Др Бернд Рабел – НЕМАЧКА ПОД ЧИЗМОМ ОКУПАЦИЈЕ

Циклус Светски научници на Коларцу

Др Бернд РабелПише Никола Н. Живковић

Шта је угледни немачки мислилац, професор Слободног универзитета у Берлину, гостујући на трибини Коларчеве задужбине, рекао о културној и политичкој ситуацији у савременој Немачкој

Професор Бернд Рабел (1938), најближи сарадник Рудија Дучкеа, мислилац и писац којег критичари сматрају „најважнијим теоретичарем студентског покрета из 1968. у Немачкој“, гостовао је протекле среде – 25. маја, на трибини београдског Коларца, где је пред бројном публиком излагао мишљења о друштвеним, политичким и културним приликама у његовој земљи. О поменутим темама, овај угледни аутор низа запажених књига, као и бројних расправа и полемичких текстова, говорио је оштро, критички и – без сумње – изразито песимистично.

„Немачка није слободна, суверена држава. Она не може да одлучује о својим виталним интересима. Од 1945. године она је под америчком окупацијом. Над Немцима после Другог светског рата извршена је „денацификација“. А то у пракси значи да су генерације преваспитаване тако да су их учили да су „Немци и Аушвиц – идентични“.

Овим драматичним тврдњама почео је проф. др Бернд Рабел своје излагање на Коларцу.

У наставку, преносимо (цитирамо) и неколико значајнијих чињеница на које је овом приликом указао професор Рабел.

[restrictedarea]

ДОБРОНАМЕРНИ ПАРТНЕРИ Једини излаз за наш народ – тако су нам саветовали наши „добронамерни“ партнери из Сједињених Држава – јесте да се одрекне своје културе, традиције, историје и сопствене политике. Резултат оваквог преваспитања је поразан: немачка владајућа политичка елита не осећа никакву одговорност према својој земљи. Немачка је после 1945. године изгубила сопствену народну политичку елиту, а заменила ју је компрадорска. Једном речју, данас моја земља има статус америчке колоније. Вашингтон управља Берлином уз помоћ колаборатора, а то су постојеће политичке странке и „невладине организације“.

Европски отпор америчком агресивном империјализму може да се организује само на основу нације. Примери из недавне прошлости показују да човек може да се жртвује не само за своју породицу већ и за свој народ. Али је тешко замисливо да би неко могао да се жртвује за идеје демократије, људских права, неолиберализма, Европске уније или НАТО-а. Дакле, да би се Немачка ослободила америчке доминације и окупације, то може да се изведе само кроз национално ослобођење.

Главни циљ Америке лежи у уништавању традиционалне европске културе, али и других цивилизација, пре свега Кине, Јапана и Индије. Америчка „демократија“ уништава целокупно богатство светских култура и деградира их на ниво фолклора. Када Вашингтон говори о „концу историје“, тиме жели да за сва времена обезбеди и овековечи америчку хегемонију.

ЛЕВИЦА НА СТРАНИ АГРЕСОРА Но свет не стоји у месту. Последњи изборни успеси Алтернативе за Немачку, те сличних политичких странака у Аустрији, Француској, Мађарској, Холандији и Данској показују да се Европа не мири са америчком хегемонијом. Велике заслуге за успех десних политичких снага у великој мери морају да се припишу данашњој „левици“.

Немачки леви фронт (Die deutsche Linksfront) – укључује „социјалдемократе“, „зелене“ и невладин сектор – верује да води борбу „против фашизма“, а на крају готово увек испадне да се он бори против сопственог, немачког народа (mit einem Kampf gegen das deutsche Volk), што укључује борбу против немачке традиције и културе. Пошто се немачка „левица“ више не бави темом која је раније представљала срж њеног програма, а то је била критика капиталистичког система и како да се оснује праведније, социјалистичко друштво, левица је онда нашла „антифашизам“ као надоместак. Немачка левица не може више да критикује капитализам, јер је и сама постала натовска и проамеричка. То је главни разлог што је дошло до деформације левице и то не само у Немачкој већ и на Западу. Њен ранији, прави циљ данас је замењен идеологијом „антифашизма“. Дискусија левице сада дише плућима пуним предубеђења и нетолеранције. Они су идеолошки потпуно на страни америчког агресора и зато стопроцентно подржавају „поплаву странаца у Немачкој“. Левица неће да види да ти странци у већини немају традицију радне етике једног Немца, нити ниво његовог образовања. Владајућој политичкој елити Немачке заједничко је, без обзира да ли се убрајају у левицу или у конзервативне, следећи став: они одбијају да виде како „мултикултурална идила“ не постоји нити у Сједињеним Државама, нити у Бразилу, Француској или Енглеској. Пет година сам живео у Бразилу. Као гостујући професор на једном њиховом универзитету видео сам изблиза како „мултиетничко друштво“ изгледа у тој земљи. Расизам је видљив у свакодневном животу и свим сегментима бразилског друштва. Све водеће положаје у армији, полицији, на универзитетима, у министарствима држе белци. И то је погодно тло за ширење расизма и мржње. Криминал достиже размере елементарне катастрофе. Зар то може да буде пример и циљ немачке политике?

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Бернд Рабел рођен је у градићу Ратенов, седамдесетак километара северно од Берлина. Отпочео је студије агрономије на тада источноберлинском Универзитету „Хумболт“, али је кратко пре подизања Берлинског зида (13. август 1961) већ био на западноберлинском Слободном универзитету, на студијама социологије и филозофије. Спријатељио се са Дучкеом, који је такође дошао из Источне Немачке, и уз њега био најутицајнији вођа студентског покрета у Западној Немачкој. Од 1987. до 1992. године боравио је у Бразилу као гостујући професор Универзитета „Кампина Гранде“.

Крајем 1998. у „десничарском“ студентском удружењу „Данубиа“ одржао је предавање о опасности неконтролисаног прилива странаца, што може да има катастрофалне последице по немачко друштво. Рабел је, то можемо данас мирно рећи, био далековид, будући да је  ове 2016, тема имиграната, ето, тема и опозиције и масовних медија и немачке дневне политике, као и целокупног европског политичког хоризонта.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *