БЛАГОДАТНИ ОГАЊ VS HOLY HELL

Да ли је време протеклог ускршњег викенда, посебно догађаји у данима између Великог петка и Светлог уторка, згуснутим друштвеним, политичким, верским и геополитичким догађањима у јавној свести рпског друштва и у мњењу грађана Србије могло да учврсти уверење да живимо у специфичном идеолошком и пропагандном „лебенсрауму“ у којем фикција и стварност немају јасно одвојена места

Пише ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ

У равни реалног догађања, као и на згуснутом симболичном нивоу, протекли – православни ускршњи викенд био је време које ће се у Србији, али и на неким другим, врло удаљеним просторима дуго памтити, и чије ће се последице и значења тек тумачити. Као да сва она тешка овдашња збивања названа збирним именом „послеизборна конфузија“ нису већ и сама била довољна да упропасте празнично расположење, те у други план пошаљу и евентуална ведрија „аналитичка“ надгорњавања о тренутку када су, милошћу календара, у једном дану – под сатом епохе – имали рандеву Исус и Маркс (а домаћа радничка класа, према казивању њених синдикалних првака, уместо класној самосвести убедљиву предност дала свом верском идентитету), догодила су се и разарања неочекиваних димензија и изненађујуће природе. Разарања која су Срби, и други православци, требало, дабоме, да доживе сасвим лично и као врло директну непријатељску поруку. Четири удеса на три континента – четири стравична пожара потпуно су уништила или веома озбиљно оштетила православне храмове – српску, македонску (канонски непризнату), грчку и руску цркву. Места догађања су била удаљена (Њујорк, Сиднеј, Мелбурн, и комплекс манастира Валам на северу Русије), али „поетика“ која је надахнула потпаљиваче безмало је свуда била иста: усред највећег православног празника уништена су места на којима се тај празник церемонијално обележава. Што би се рекло – удар у срце једне вере, удар у биће оних који исповедају ту веру! Да ли и са површним познавањем прилика у савременом свету, тумачење „порука“ овако варварских паљевина (за оне у Аустралији се без увијања тврди да су намерне, док је објашњење узрока других, пре свега оне на тлу Америке, до даљњег, наводно у домену „спекулација“) може бити посебно захтеван и за одгонетање проблематичан посао? Или је далеко већа „интрига“ размишљање о „послепаљевној конфузији“, која, сва је прилика, уопште није конфузија већ је пре – систем.
[restrictedarea]
СВЕТИ ПАКАО НА МЕНХЕТНУ
Од вести којом је овде, у Србији започело прво јутро по Ускрсу, дакле јутро Светлог понедељка – када је објављено како је велики пожар захватио српску православну цркву на Менхетну у Њујорку, на дан када православни верници прослављају Ускрс – низали су се узнемирујући детаљи о овом догађају: Око 170 ватрогасаца гасило је пожар, а акција гашења трајала је и неколико сати након што је ватра букнула… Узрок несреће истражују детективи који су на терену… На друштвеним мрежама појавили су се снимци на којима се види како огроман пламен гута Цркву Светог Саве, историјску грађевину између Бродвеја и Америчке авеније. Њујоршка полиција прогласила је „мобилизацију првог нивоа“ у том делу града…
Међу сликама објављеним на насловним странама америчких медија које су дочарале застрашујућу ватрену стихију, остаће упамћена насловна страна њујоршког таблоида „Њујорк пост“ са насловом – датим не без својеврсног цинизма – HOLY Hell – „Свети пакао, 161 годину стара црква изгорела“… Уз „емпатију“ попут ове, у неким другим листовима, као што је „Њујорк тајмс“, могли су се прочитати и озбиљнији наводи који су дочаравали снагу овог ударца за једну етничку заједницу: „Црква Свети Сава била је кичма српске заједнице у Њујорку.“
Други, нимало безначајан „свети Пакао“ уследио је потом – у наводима званичних тумача овог догађаја. Њујоршка полиција, као и портпарол ватрогасне службе (Френк Грибон) устврдили су, такорећи моментално, док се пламена стихија још није повукла, како се чини да узроци пожара нису сумњиви. У хору који је певао како су „свеће највероватнији узрок пожара“ дисонантан глас на тренутак је припао другом човеку њујоршких ватрогасаца (Мајклу Гали) који је обзнанио да пожар у којем је изгорела Црква Светог Саве на Менхетну јесте „сумњивог“ порекла. Но овај глас је убрзо утихнуо, и све се, како су и наши мејнстрим медији потом прихватили, окончало смиривањем лопте – „док се истрага не оконча“. У систематском разводњавању хипотетичких, а по значењу и порукама врло озбиљних претпоставки које упозоравају да четири пожара никако не могу бити случајност већ да је разумно размишљати о опасном, добро организованом и веома моћном непријатељу, у овом тренутку учествују и угледни аналитичари са обе стране океана. Хипотезе о наводној католичкој освети због противљења СПЦ канонизацији Степинца, или пак оне о спору српске цркве са њујоршком компанијом која је бацила око на земљиште поред храма, као да су намерно заметање трагова и скривање неког моћнијег и значајнијег, неког ко циља више и даље од једне помесне православне цркве, у овом случају СПЦ! Да ли је то неко коме је као непријатељска адреса зацртано само православље? И ако јесте тако – ко то може бити? Можемо ли оваква питања уопште постављати (када их поставимо, наиме, већ смо актери инсинуација које циљају у недопустивим правцима), а да не будемо означени као неразумни заговорници теорија завере? Ако је – како то тврди политиколог и експерт за Источну Европу Фил Батлер – тачно да су се ,,Сорош и његови сарадници постарали да јавност нема капацитете за разумевање реалности, која је замењена њиховом врстом истине“, значи ли то да ћемо у најбољем случају, поводом страшног пожара у којем је изгорела српска црква на Менхетну, довинути до верзија о католичкој или наводној шиптарској „освети“, те незајажљивим инвеститорима Њујорка? Разумемо ли стварност мимо и даље од онога што је поменути Батлер назвао „Сорошевим идеолошким лебенсраумом“, циљајући на укупни хоризонт идеја дозвољених за такозвану масу, али и за интелектуалце, који су, такође, под контролом?

ЛОГИКА ПОСЛЕДЊА ТРИ ВЕКА Јесмо ли кадри да у таквим условима (са сазнањима која, упркос манипулацијама и чудовишној пропаганди, савремени свет ипак широко пружа) трезвено размислимо шта је свет православља (не само као религија и култура већ безмало као универзум по себи) данас, и од кога је све означен као непријатељ? Можда ћемо, размишљајући у том правцу, брже и једноставније доћи до одговора о огњеној сили која је обележила православни Ускрс 2016! Ка „лакшим решењима“ као да нас воде и речи које не помињу православље, али се посвећено баве највећом и најмоћнијом православном земљом – Русијом.
„Русија је данас једина препрека пред налетом Запада. Ако она поклекне, биће катастрофа. Запад је увек деловао против других цивилизација – то је наставак логике последња три века. До почетка 21. века постало је очигледно да Запад без рата не може живети. Идеја ексклузивности Сједињених Америчких Држава, које, у ствари, и предводе Запад – у суштини је објављивање рата остатку света.“
Ово, у интервјуу поводом своје нове књиге („Русофобија 2.0: болест или оружје Запада?“) каже Ђулијето Кјеза, познати италијански мислилац и новинар, иначе велики познавалац светова и проблема у којима и о којима деценијама неуморно и храбро дела, пише и говори.
Вратимо ли се духовној и симболичкој равни, можемо приметити да се за део православних верника српске и руске цркве, за њихово доживљавање Ускрса и промишљање његовог значења – у случају овогодишњег великог црквеног празника догодио занимљив парадокс везан управо за ватру, за огањ. Реч је о стварном и имагинарном, односно посредованом сусрету са две ватрене моћи: једна је симбол благодатног и благородног – то је онај огањ који најпре у Јерусалиму, а потом и широм православних земаља објављује чудо васкрсења (а дарован је као феномен само и управо православљу), друга ватра је она злоћудна што прождире и пустоши. Одвојена само Даном Васкрсења – када се „у православним хришћанским црквама отварају Царске двери на олтару, чиме се симболично указује да је Исус својим васкрсењем победио таму и смрт и отворио рајска врата и пут спасења читавом Људском роду“, ова два пламена тако различите моћи и значења обележила су и заокупила свест грађана Србије – један против другог, Благодатни огањ и Holly Hell. Не журимо са закључцима, пардон – спекулацијама, све док се извештаји америчких агената не нађу пред нама.
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Драган

    Ех, да су пожар ватрогасци гасили водом из језера бране Ровни – ПОТОПЉЕНЕ ВАЉЕВСКЕ ГРАЧАНИЦЕ – пожар би био на време угашен!
    Ето, спољашни непријатељи нам пале светиње по белом свету, а домаћи безбожници /у власти и Цркви/ потапају нам ВАЉЕВСКУ ГРАЧАНИЦУ?!
    Вода ће угасити ватру, а ватра ће исушити воду!!!
    Само, то треба да схвате безбожници из власти и Цркве, а народ је то већ одавно схватио – СЛОВЕСНО -“БЕСЛОВЕСНО“ СТАДО – “СТОКА ЈЕДНА ГРДНА“?!

    Драган Славнић

  2. Za podmetanje požara utvrđen je počinilac, šiptar iz mafijaške strukture.Mafija iz NJujorka i Čikaga sarađuju, i lako će nam predati /Srbima / tog šiptara.Odgovornost nije samo na pukom izvršiocu, podjednako su odgovorni i naše vladike i parohijani koji su morali da bdiju mnogo više nego što jesu.I oni takođe zaslužuju primerenu kaznu.Vrlo brzo, već 2019.god. navršiće se osam vekova autokefalnosti Srpske Crkve.Razgovarajući sa prijateljima iz Čikaga, rekli su mi da ne moram da brinem jer će spremno dočekati i najmanju provokaciju i reagovaće brutalnom siliom, naravno preko posrednika i dužnika.Saradnju imamo sa Rusima i Jevrejima, i zato mi kažu da ne brinem.Ja im verujem, jer su od reči i dela.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *