Почетна / Свет / Баук „лепенизма“ над Европом

Баук „лепенизма“ над Европом

Норберт ХоферЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Изборни тријумф ултрадесничарског кандидата Норберта Хофера у првом кругу аустријских председничких избора нова је победа у готово незаустављивом јуришу ултрадеснице

Ко то (тамо) десном корача: прваци Алтернативе за Немачку и Францускиња Марин ле Пен, лидерка Националног фронта, књиже индиректно (и) у сопствени успех изборни тријумф ултрадесничарског кандидата Норберта Хофера у првом кругу аустријских председничких избора.

УСПЕХ ИДЕОЛОШКЕ САБРАЋЕ Шок за шоком, аларм за алармом на европској политичкој сцени, овога пута онај бечки: доскора готово непознати политичар из редова ултрадесничарске Слободарске партије Норберт Хофер изазвао је прави потрес који је уздрмао политичко тле у земљи, али и изван алпске републике – спектакуларно је победио у првом кругу председничких избора.

Марин ле Пен, лидерка (француског) Националног фронта, и икона европске, само условно речено, екстремне деснице, и такође десничарска Алтернатива за Немачку трљају руке: сваки успех њихове идеолошке сабраће „књижи“ се као нова победа у, чини се, незаустављивом јуришу ултрадеснице ка освајању превласти на континенту. Поготову када тај успех, као у Хоферовом случају, има историјску димензију и симболику: никад се, наиме, у послератној историји аустријске републике није догодило да две велике странке, социјалдемократе и народњаци, доживе такав пораз, раван понижењу, чиме се, макар потенцијално, отворила могућност да нови шеф државе, први пут, дође изван ова два политичка табора.

[restrictedarea]

То ће се већ знати 22. маја после другог круга председничких избора над којима се већ сада надвија (тешка) сенка споменуте Ле Пенове: после бечког аларма кренуо је жесток притисак на тамошње јавно мњење из моћних европских политичких центара да се 22. маја, ни по коју цену, у Аустрији не допусти ширење вируса „лепенштине“.

У току је снажна политичка офанзива и мобилизација како би Хофер, у другом кругу, доживео судбину Марин ле Пен: после њеног фантастичног успеха 2012. против Ле Пенове су се уротиле, и удружиле, све политичке снаге, и слева (Оландови социјалисти) и здесна (Саркозијеви конзервативци) како би спречили њен поход на Јелисејску палату, у чему су и успели.

У темељнијим анализама, које су у „случају Хофер“ најчешће изостајале, показало би се да је сензационални успех овог политичког незнанца, мање сензационалан и неочекиван.

Заборављало се да је аларм био укључен још 2013. на парламентарним изборима када је Социјалдемократска партија премијера Вернера Фајмана забележила најслабији резултат у историји (суновратила се на 26 одсто освојених гласова) и тако се, неочекивано, готово изједначила са (ксенофобичном) Слободарском партијом Ханца Кристијана Трашеа која је „на препад“ узела 23 процента а на изборима у неколико аустријских покрајина удвостручила и утростручила број освојених гласова. Тврдило се, углавном, да је председничког кандидата „слободара“ у политичку орбиту лансирала избегличка криза (људи су просто, каже се, хтели некога ко је отворено и гласно против нежељених дошљака), у чему је садржан само делић истине.

Мари Ле Пен

(ЗЛО)УПОТРЕБА СТРАХОВА Хофер стиже из ксенофобичне, ултрадесничарске Слободарске партије чији родоначелник је био Јерг Хајдер, некадашњи некрунисани краљ (гувернер) Корушке (погинуо у саобраћајној несрећи 2008), али су његов узлет условиле сложеније, и дубље, околности. Избегличка криза је (из)драматизовала ионако драматичну ситуацију, претварајући је у драстичну кризу поверења у политику и политичаре. И што погубније – у саму демократију.

Политичка употреба реалних и ирационалних страхова чини своје. Расте уверење да актуелни европски политичари нису дорасли проблемима. Њима су, у време финансијске и дужничке кризе, били важнији стабилност евра и банака, ултимативним наметањем ригорозне штедње, од стабилности земаља, попут Шпаније, Португалије и, у најдраматичнијој форми, Грчке. При томе расте уверење да су евро и Европска унија „пропали експерименти“ и јача „национални егоизам“: повратак на националну валуту, националне интересе, национални идентитет, националне границе, ојачане, чак зидовима и бодљикавим жицама.

У случајевима шокантних политичких „искакања“, као у овом најновијем, бечком, олако се превиђају фаталне последице подивљалог, неолибералног капитализма, са драстичном разградњом социјалне државе, драматичним растом незапослености у већини европских држава, поготову на трусном јужном ободу континента, хаотичним финансијским тржиштима, неукротивим банкарским системом, порастом националне искључивости и ксенофобије (до отвореног расизма) и тамо где се то најмање очекивало. Усијале су се политичке страсти, на пример, и на хладном европском северу: све гласније се, чак и у једној Шведској, чује и поручује да је некада толико хваљени мултикултурализам, у мигрантској кризи, наједном постао највећа опасност за националну безбедност.

Као илустрација за то се спомињу терористички напади у „име фанатичног и милитантног ислама“, од убиства британског војника, до масакра у Паризу. Расте уверење да је угрожен „европски идентитет“ који „почива на хришћанству“ и да несустало ничу „шеријатске зоне“, са шеријатским судовима уместо државних, у „срцу Европе“, у градским четвртима Велике Британије, Француске, Италије, Шведске и Немачке.

 

ЈУРИШ „МЛАДИХ ЛАВОВА“ У политичким анализама поводом Хоферовог спектакуларног успеха једна чињеница се, међутим, није изгубила из вида: да Европом, Европском унијом, у овом часу, доминирају десничари. И да су доминантна снага у Европском парламенту. И да тај тренд јача, при чему је све очитије да је граница између такозване умерене, етаблиране деснице и, опет такозване екстремне деснице, све порознија.

И док су ултрадесничарске странке у Великој Британији, Француској, Аустрији и Данској, одавно и на јуриш, освојиле између двадесет и тридесет одсто гласова на изборима, Немачка је тога била поштеђена. Све док се није појавила Алтернатива за Немачку. Сада је и она у „десничарском тренду“. Реч је о „младој“ политичкој странци. Настала је 2013. под геслом „авангардног конзервативизма“: њени оснивачи били су угледни професори универзитета. Име је представљало одговор на тврдњу канцеларке Ангеле Меркел да нема алтернативе њеној политици у решавању еврокризе. „Алтернативци“ су се представили као одлучни противници евра, не и Европске уније, истичући да европско монетарно новорођенче превише оптерећује пореске обвезнике и продубљује неслогу међу европским државама. Окупили су конзервативце који су пре тога углавном гласали за Хришћанско демократску унију (ЦДУ). Сматрали су да је ова странка, под вођством Меркелове, отишла (превише) улево.

Мало је недостајало да на парламентарним изборима 2013, већ на старту, уђу у Бундестаг. Успели су следеће године на изборима за Европски парламент. Тамо имају седам посланика. И, како то обично бива с још „непреврелим“ странкама, дошло је до унутрашњих трвења и тензија. Амбициозни „млади лавови“ кренули су у јуриш. Упутили су изазов професорима – оснивачима памфлетском „Патриотском платформом“. Већина непосредних оснивача Алтернативе напустила је 2015. странку. Тада се увелико говорило да ће то бити и крај странке раздиране унутрашњим размирицама и с евидентним недостатком квалификованих кадрова за парламентарну борбу.

Од (пре)брзог краја спасла их је Ангела Меркел: њена политика широм „отворених врата“ дошла је алтернативцима као дар с неба. На крилима страха не баш малог броја немачких грађана пред „најездом (непожељних) дошљака“, почеле су да вртоглаво расту политичке акције Алтернативе, која се представила као борац против „исламизације Немачке“, у одбрану националног идентитета, под програмским слоганом „Ми смо Немци и желимо да то останемо“.

Хранећи се „озлојеђеношћу“ алтернативци су инспирисали далеко радикалнији покрет Пегиду (покрет патриотских Европљана против исламизације запада) који је свој гнев против миграната и представника у парламентима исказивао најснажније у (источнонемачком) Дрездену. На њиховим транспарентима прављена је опака игра речи: фолксвертеретери (народни представници) постајали су фоксферетери (народни издајници).

Не укључујући се непосредно у њено чланство, „ветар у леђа“ Алтернативи дали су, макар индиректно, и неки (веома) истакнути немачки интелектуалци. Најпознатији немачки филозоф Петер Слотердијк је, у једном тексту, позивајући се на формулацију (чувеног) немачког правника Карла Шмита о „ванредном стању“ – да би спасао политичку заједницу у тренутку кризе, суверен има право да суспендује устав и прогласи ванредно стање – каже да у садашњој кризи о ванредном стању не одлучује држава, као номинални суверен, већ – избеглице. Због одлуке Ангеле Меркел да сиријским избеглицама дозволи неограничен улазак у земљу, Немци су, пише Слотердијк, жртвовали сопствени суверенитет, а та „абдикација“ се продубљује из дана у дан.

Алтернатива за Немачку

ОШАМУЋЕНА ЛАВИЦА Познати писац Бото Штраус објавио је недавно есеј под насловом „Последњи Немац“ где „признаје“ да ће радије бити део „умирућег народа“ него народа који се „подмлађује“ мешајући се са странцима из „економско-демографских разлога“.  Штраус, не без цинизма, примећује како би муслимани могли нечему да науче Немце: како да поштују своју традицију јер се муслимани покоравају сопственој традицији. И закључује, опет суморно: тек кад постане мањина у својој земљи, немачки народ ће поново открити, и потврдити, свој идентитет.

Још је, дакако, неизвесно каква ће бити судбина Алтернативе за Немачку. Хоће ли, заиста, постати још једна „народна странка“ (у њих се рачунају партије које се стабилизују на преко тридесет одсто гласачког тела) на немачкој политичкој сцени, чему се, осокољени сјајним изборним резултатима на последњим (у марту) изборима у три покрајине – у све три је остварила двоцифрени проценат, а у (источнонемачкој) Саксонији-Анхалту оставила је чак, сасвим неочекивано, иза себе Социјалдемократску партију (СПД), надају њени прваци, или ће потонути, што је мало вероватно.

Према последњим истраживањима три четвртине немачких грађана виде Алтернативу, после наредних парламентарних избора, у Бундестагу 2017. године. Једно је већ сада сигурно: ова партија је донела најдраматичније промене на немачкој политичкој сцени после уједињења земље. Освојила је осам, од укупно шеснаест, покрајинских парламената и онај европски.

На конгресу у Штутгарту минулог викенда, где је око две хиљаде делегата жустро расправљало о програму странке, било је уочљиво политичко „умивање“ њеног профила у једној деликатној ставци: одлучном одбијању да се сврста, и да је сврставају, што се (досад) углавном чинило у табор екстремне деснице. У том контексту направљен је оштар и демонстративан рез: распуштено је руководство странке у покрајини Сар под оптужбама да су неки његови чланови одржавали контакте са екстремистима и неонацистима.

Алтернативци су остали доследни у, такође оштром и бескомпромисном разграничењу са исламом („не припада Немачкој“), оштрој критици отуђене „политичке класе“, етаблираних странака, при чему је повучена јасна граница и дистанцираност посебно према „црвенима“ и „зеленима“ и шездесетосмашког духа који је „инфицирао немачко друштво“. На нишану алтернативаца били су, и остали, евро (треба га заменити националним валутама) и медији који „лажу уместо да (објективно) извештавају“.

И док све амбициознија, и агресивнија, ултрадесница незадрживо јуриша, задајући грдне главобоље конзервативцима на власти, европска левица делује ошамућено и обезглављено. Није у стању да се прибере и разабере. У временима када једна криза у још драматичнијој форми сустиже другу (финансијска, дужничка, избегличка), што би, по природи ствари, требало управо да наврће воду на њену воденицу, левица губи, у часу кад настаје готово вапијућа потреба за једнакошћу, правдом и солидарношћу, (некадашњу) покретачку снагу. И тамо где су била њена јака, традиционална упоришта: од велике (немачке) Социјалдемократске партије из времена (великог) Вилија Бранта, остала је само сенка, а у неким (европским) националним парламентима нема ниједног левичара.

Нема политичке снаге, не бар још на видику, која би могла да заустави незаустављиви тренд ширења (ултра)десничара, која би, одговарајући на изазове које доноси, грунула аргументима са опомињућом снагом Владимира Мајаковског, да после (претећи интонираног) питања – ко то тамо десно корача – одсечно загрми: лева, лева, лева…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *