Почетна / Интервју / Архимандрит Серафим Шемјатовски: Саблажњени пред ЕУ

Архимандрит Серафим Шемјатовски: Саблажњени пред ЕУ

serafim 1Наметање демократских, „општеевропских вредности“ поприма религијски карактер. У суштини то је побуна против Бога и крах је неизбежан

Разговарала Наташа Јовановић
Фотографије Андреј Козлов

У Чешкој и Словачкој постоји тек један одсто православних верника. Кроз историју, од 9. века и мисије Ћирила и Методија, преко Првог и Другог светског рата, православни Чеси и Словаци мењали су и границе и царства, трпећи велика искушења и страдања. О искуству ове православне цркве са католицима, покушајима унијаћења, исповедању православне вере, ЕУ, те миграционој кризи разговарамо са архимандритом Серафимом Шемјатовским, представником Православне цркве чешких земаља и Словачке при патријарху московском и целе Русије.

Долазите из земље која као чланица НАТО негује вредности западног цивилизацијског круга. Да ли је у таквим околностима теже исповедати православну веру?
Свако треба да ради свој посао, грађевинар да гради, учитељ да учи, војник да ратује, држава пак да брине о својим грађанима, а не да се бави идеологијом. Духовна питања и дела милосрђа припадају Цркви. У земљама Европе ова правила не важе. Правде ради, треба рећи да нису сви клекли пред Ваалом (З Цар. 19:18), као и у народу Божјем у времена пророка Илије. У Европи постоје државе у којима се руководство труди да одбрани интересе својих грађана. Исто тако могу са сигурношћу рећи да, без обзира на привидни тријумф либералне идеологије, већина грађана Европе има трезвен поглед на живот и друштво. Када кажем трезвен, не мислим само на хришћански већ на разуман поглед који такође сматрам изразом опозиционог мишљења у односу на политику ЕУ.
Када је реч о положају чешке и словачке православне цркве морам рећи да нисмо одвојени од државе већ смо, као и католичка и протестантска црква, део Министарства културе. Влада Словачке, изузев појединаца, стаје у одбрану хришћанских вредности, док је у Чешкој приметно одвајање Цркве од државе и процес повратка имовине је у току. Када тај процес буде завршен, јасније ћемо видети какви ти односи уистину јесу.

Како из духовног видокруга, из угла хришћанске историософије и аксиологије оцењујте ЕУ?

Дубљи увид у вредносне темеље на којима почива ЕУ саблажњује православног човека.
Зар је ово она Европа, ковачница идеја, расадник хришћанске мисли? Наравно да није! Савремена европска држава је заборавила на Бога и политичка номенклатура ЕУ покушава да у друштвеном животу на себе преузме улогу Цркве. Наметање „општеевропских вредности“ носи скоро религијски карактер. У суштини ово је побуна против Бога и крах је неизбежан.
Иако је исповедање вере слободно, хришћанство не представља никакву друштвену силу, а закони и обичаји друштва временом су добијали антихришћански карактер.
[restrictedarea]
Када су вредносне координате византијске, источноправославне цивилизације почеле да се мењају?

Током векова, али најизразитије у новом веку под притиском агресивне, свеизједначавајуће вестернизације света. Вредносни ресурси су пресахнули. „Успех“ је заузео место Бога. Наравно, реч је о привиду успеха, као у јеванђелској причи о неразумном богаташу. Крај приче свима је добро познат.
И испричао је њима причу: једном богатом човеку њива је добро родила; и он је разговарао сам са собом: „Шта ми је чинити? Немам куда да складиштим плодове моје.“ И смислио је: „Ето шта ћу урадити: растурићу амбаре моје и саградићу веће, и сакупићу у њих сав хлеб мој и сва добра моја, и рећи ћу души мојој: Душо! Многа добра леже код тебе на многаја лета: живи мирно, једи, пиј, весели се.“ Али Бог је рекао њему: „Безумниче, ове ноћи душу твоју узећу; коме ће остати то, што си спремио?“ Тако бива са тим, ко сакупља богатство за себе, а не за Бога (Лк. 12:16–21).
Запад се отуђио, почео да се диви себи и живи сагласно својим правилима која узгред покушава да наметне свима. Сваке године под ногама Запада нађе се неки ови ауторитет, све до оних виших – Слова Божјих. Одрицања од Светог писма и Богом датих закона природе највидљивији су у нарушавању породичних односа.

Алтернатива западном погледу на свет налази се у јеванђељу. У којој мери пали човек западног духа може да препозна ову истину?

Хришћани који живе на Западу суочавали су се са „ненасилном“ секуларизацијом што је за последицу имало одрицање од Откровења Божјег. Отуда мислим да велики значај има позив хришћанима, који су са Хаванског састанка упутили пресвети патријарх Кирил и папа Франциско, да се врате својим коренима. Ова декларација и уопште сам сусрет догодио се на време и он је веома важан. Када се пажљиво прочита документ, јасно је да греше они који у њему препознају екуменистички дијалог, јер ниједна изворна вредност православља није доведена у питање. Страх за православну цркву је излишан. После овог сусрета Америка и западне земље признале су да се у Сирији и на Блиском истоку десио геноцид над хришћанима, незапамћен у историји.

Готово све сцене из Старог завета везане су за простор Блиског истока на коме се данас одиграва драма епских размера. Случајност, план или нешто треће…

Нафта, нафтни долари и богатство инспирисали су идејне творце нове ратне мапе света. Али прогон хришћана са тих територија није тек пука последица ратних дешавања. Уосталом и чињеница да наводно срушени споменици културе од изузетне важности и сведочанства једне цивилизације завршавају у САД, нешто говори.

О америчком џихадизму?

Можемо тако рећи.

Идемо су сусрет Свеправославном сабору. Док поједини епископи упозоравају да би он за последицу могао имати дехристијанизацију православне васељене, други замерају начин гласања који предвиђа модел једна Црква – један глас. Какав је став ваше цркве?

Наша црква активно учествује у припремама за одржавање Сабора. Он неће залазити у догматска питања. Документи које смо добили тичу се свакодневног живота православног хришћанина и она су одобрена од стране свих помесних православних цркава, уз нека мања одступања. Поређење са Другим ватиканским концилом које се стално намеће у јавности није умесно. Други ватикански концил римокатолицизму је донео реформе по узору на протестантизам, од укидања латинског као богослужбеног језика до скраћивања мисе на пола сата, па данас у европским земљама влада огромна криза кад су у питању свештенички кандидати, а у храмовима, у којима нема верника, отварају се ауто-механичарске радионице. Насупрот томе, идеја Свеправославног сабора је да покажемо свету да постојимо и да смо у свом постојању јединствени.

serafim 2Чињеница је да постоје спорења између Цариградске и Московске патријаршије. Којој је ваша црква ближа?

Наша црква је самостална, аутокефална и почива на систему успостављених правила. Тешко је одредити којој сфери утицаја је она ближа. Васељенски патријарх са седиштем у Константинопољу је „први међу једнакима“, а Константинопољска патријаршија, звана „мајком свих цркава“, прва је у хијерархији православних цркава.

Како тумачите то што је пре две године патријарх Вартоломеј оспорио проглашење митрополита прешовског Ростислава за поглавара Православне цркве чешких земаља и Словачке. Да ли ово директно мешање проистиче из права части?

Помесни сабор Православне цркве чешких земаља и Словачке 2014. године је за свог новог поглавара изабрао архиепископа прешовског Ростислава. Тада је патријарх Вартоломеј позвао Свети синод, духовништво и мирјане Православне цркве чешких земаља и Словачке да сазову нови Сабор и спроведу нове изборе. Оне на којима је изабран митрополит Ростислав, патријарх Вартоломеј је прогласио неважећим. Међутим, руски патријарх Кирил је на Архијерејском саветовању рекао да „у условима када Константинопољска патријаршија није признала избор новог предстојатеља, Руска православна црква подржала је своју ћерку-цркву и упутила је на интронизацију митрополита Ростислава званичну делегацију“. Патријарх Кирил је честитао митрополиту Ростиславу увођење у митрополитски трон чешких земаља и Словачке. Но сада је ово спорно питање решено.

Мало је позната чињеница да је Чешка црква до 1948. била у надлежности СПЦ. Колико је међу вашим верницима живо сећање на преплитање два народа, две цркве?

Православље има своју дубоку укорењеност на просторима данашњих чешких земаља и Словачке. Још у 9. веку браћа Кирило и Методије донели су византијски тип богослужења. Али, услед латинизације и германизације, богослужбени језик на старословенском је јењавао. Тек касније, захваљујући помоћи Српске цркве од Буковинске митрополије и новооснованих чешких и словачких епископија, основана је Чешка православна црква. Први њен митрополит био је Горазд, касније канонизован као Свети Горазд Чешки. Такође, мало је познато да је за хиротонију Матеја Павлика за епископа делом заслужан епископ нишки Доситеј. Владика Доситеј је утицао на Матеја Павлика и његовом заслугом Чешка народна црква се окренула ка Истоку. Делегација Павликових присталица је 1921. године дошла у Краљевство СХС код представника власти СПЦ, и затражила светотајинску потврду за своје изабране јерархије. Матеја Павлик је рођен у чешкој породици римокатоличке вероисповести, а умро као епископ православне цркве пред немачким стрељачким стројем.

Ватикан до данас није спровео свој план потпуног унијаћења православних Словака и Чеха. Да ли притисци и даље постоје, с обзиром на број верника?

У Чешкој и Словачкој постоји по један одсто православних. Најбројнији су католици, затим протестанти и калвинисти. Притисци никада нису престајали. У политици Ватикана постоји континуитет од раскола 1054. до данас – истина са различитим методама и не увек истим успехом. Историја православних у Чешкој, Словачкој, некада Моравској, била је обележена сталним прогонима и притисцима. У Хабзбуршкој монархији нама су одузимали храмове и цркве које смо касније опет подизали. После пропасти Хабзбуршке империје Чеси су поново потражили православну веру својих предака. Током Другог светског рата православни епископи и свештенство масовно су прогањани и стрељани.
Многи замерају православној цркви конзервативност. Сматрате ли да би модернизација Цркве приближила веру савременом човеку?
Морамо пажљиво да делујемо јер модернизација веома лако може да пољуља суштину наше вере. Зато постоји саборност. То ће бити једно од питања на Свеправославном сабору, како и да ли треба да се прилагођавамо модерном човеку и у којој мери, јер оно што је прихватљиво у једној цркви није у другој. Питање брака је решено у многим црквама, али такво решење рецимо није прихватљиво за Грузијску цркву, ослоњену на традицију и обичаје свога народа.

Српско гробље у Оломоуцу

На исток Чешке, у граду Оломоуцу, налази се српска капела у којој су положене кости Срба страдалих у Првом светском рату. У току Великог рата на територији Аустроугарске формирани су концентрациони логори за заробљене војнике и српске цивиле. Остало је забележено да је најстарији логораш био деведесетдвогодишњи православни свештеник, а најмлађи који је умро у логору – његов унук, који је имао само осам година. На територији данашње Чешке леже кости око 16.000 Срба. Епископ Доситеј нишки је 1921. године долазио на војничко гробље у Оломоуцу да држи парастос српским мученицима.

ЕУ као успавана лепотица

Недавно сте о миграционој кризи имали запажено излагање на конференцији Фонда јединства православних народа. Да ли ЕУ, која у преамбулу свог основног акта није укључила хришћанске вредности као темељ ЕУ, може бити способна да се суочи са миграционом кризом?
Оно што пише у преамбули оснивачког акта ЕУ не обавезује народ који ту живи да се одрекне хришћанских вредности. Проблем је много дубљи. Свет је запао у глобалну кризу, а тек једна од њих је и ова избегличка коју треба посматрати као изазов европској самоспознаји. Криза је изазвана не само спољним већ и унутрашњим разлозима. Очигледно је да је сем жеље милиона избеглица да стигну у Европу благостања, постојао и неразуман и инфериоран одговор европске политичке елите. Сада нећемо да разматрамо утицај других светских центара на избегличку кризу у Европи. Очигледно да је сваки центар моћи и власти имао свој интерес и следио своју линију. Сваки сем успаване ЕУ. Лидери ЕУ као да су решили да униште своје државе. Уместо заштите интереса својих држава, очувања хришћанских вредности, они су својим одлукама и сами узели учешће у рушењу културолошког, етичког и етничког обрасца.
Као представник православља у централној Европи, могу да посведочим како је становништво Мађарске и Словачке поздравило одлуке својих политичара, посебно наступе мађарског премијера Виктора Орбана који није штедео речи критике на рачун руководства ЕУ. Не треба да чуди што је Орбан у Бриселу проглашен „путинистом“, што је за евробирократе велика увреда, али за нормалан свет велика похвала.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *