Почетна / Свет / Англосаксонска корпорација и владавина светом

Англосаксонска корпорација и владавина светом

ДОГАЂА ЛИ СЕ ПРОМЕНА У СТРАТЕГИЈИ АТЛАНТИСТА

Лондонски СитиПише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Англосаксонски свет вековима већ покушава да се наметне и господари читавом планетом. У последње време приметна је тактичка промена у њиховом понашању. Да ли jе овде реч о промени политике и одустајању од овог циља, или само о промени стратегије?

Британски премијер Дејвид Камерон заказао је референдум о останку Краљевства у Европској унији. Интересантно је да и он, иако га предлаже, каже да није за излазак из Уније. Очигледно је да се референдум користи као главни инструмент уцењивања европских институција, с циљем да се поврате надлежности у области контроле миграција, финансија и борбе са криминалом. Све се, наравно, може остварити преговорима, али прича о истом се користи као средство притиска – уколико европски политичари почну да се опиру.

Постоји још један снажан аргумент у корист референдума. Наиме, ЕУ је створена ради уједињавања Европе како би се (прво) обуздала немачка експанзија после уједињења и (друго) како би се обавезала немачка економија да подржава неефикасне економије Источне Европе. Сада је дошло време да Британци оставе Немце да се сами боре са европским проблемима, при чему Лондон не би сносио никакву одговорност, а и да не би издржавао из свог буџета неке државе чланице Уније. Не би ли се ово реализовало Лондону је потребно да остане у споразумима који му одговарају и изађе из оних који му наносе штету, наводи Јуриј Баранчик за руску медијску агенцију „ИА Регнум“, и пита: „А шта ако и друге чланице буду следиле пример Британије и изађу из споразума који им не одговарају. Да ли то значи распад ЕУ?“ Oдговор је – НЕ, пошто атлантистичка елита мисли да ће чланице ЕУ бити мирне, јер „оно што је дозвољено Британији, није осталима“.

[restrictedarea]

СПАС ДОЛАЗИ ИЗ РУСИЈЕ Интересантно, али у оквиру овог сценарија Немцима и ЕУ спас долази од Русије. Гасовод „Северни ток“ Немцима је дао не само гас већ и позицију државе преко које се други снабдевају овим енергентом, што подстиче даље геополитичко повезивање у сфери финансија. Резултат тога је шанса да се економски разбије ограничавајући транзитни троугао Белорусије, Пољске и Украјине, што би требало да елите ових држава отрезни и наведе их да реалније схвате однос снага у Источној Европи.

Но и „Англосаксонска корпорација“, која контролише међународне финансијске токове у последње време мења реторику, тачније прегрупише се ка новим циљевима и новим кризама које планира да изазове. После покушаја да разори економију Русије и тако дође будзашто до огромних ресурса ове државе, чини прве кораке ка дијалогу са Москвом. Наиме, индикативно је да су се после самита „Велике седморке“ у Јапану заинтересовали за повратак осмог члана – Русије. Јуриј Городненко за руски портал svpressa.ru истиче: „Гледаш и не верујеш шта се догађа. Само неколико година раније, на таласу украјинске и блискоисточне кризе, Англосаксонци су хтели да једним ударцем униште конкуренцију – Руску Федерацију, Европску унију и арапски свет. Започевши рат у Сирији, коју су натопили крвљу, прешли су у Украјину, где су организовали крвави преврат и конфликт, а потом кренули да дестабилизују Европску унију.“

Према Городненку ово се ради због интереса неколико кланова, од којих се најактивнији налазе на невеликом острву – у Великој Британији. Наиме у Лондонском Ситију је концентрисано 117 од 500 великих светских корпорација. Њих предводи наследник престола принц Чарлс. „Острвски клуб“ има 4.000 олигарха и они контролишу финансије држава у саставу тзв. Заједнице нација, највеће у свету, која заузима 24 одсто копна, на коме живи 30 одсто становника Земље. Званично, шеф организације је краљица Елизабета II. Сада ова организација тежи да промени своју политику, што није повезано са „добром вољом“ олигарха и западне елите већ са појавом противречја у „Англосаксонској корпорацији“.

Промена политике „Англосаксонске корпорације“ повезана је са „новим изазовима“. Прво, на хоризонту су се појавиле Кина и Индија. Ове државе не само да имају савремене технологије и гигантски бруто домаћи производ него и бројно становништво. На другој страни, борба са конкуренцијом довела је до тога да су САД званично одбиле да вежу вредност долара за злато, а десиле су се и (не)очекиване кадровске промене у интересној зони Англосаксонаца, које се повезују са тајним службама Британије и САД. Најдуже се држала Швајцарска, али је и она капитулирала обавезавши се Вашингтону да ће откривати, на захтев владе САД, банкарске тајне страних клијената, посебно светских финансијско-привредних корпорација.

Принц Чарлс

ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА Англосаксонци данас користе опробане методе: економски притисак на ЕУ, шаљу јој избеглице са Блиског истока, дестабилизију Блиски исток, манипулишу ценама нафте… како би се припремили за „удар на Азију“, односно за „војна дејства на азијској позорници“. Управо у Азији (и делимично у Африци, пре свега Етиопији, Нигерији и Демократској Републици Конго, које ће до краја столећа ући међу велике државе по броју становника и економској моћи) припремају се будући ратови, што ће опет неизбежно имати ефекат и на Русију. И управо је сада наступила „пауза“ која не треба да нас доведе у заблуду. „Англосаксонска корпорација“ само окреће артиљерију, то јест нишани друге циљеве.

Да подсетимо, термин „Англосаксонци“ у савременој публицистици представља политичку елиту Велике Британије и САД, али и неких других држава под суверенитетом Уједињеног Краљевства (Британске империје) – Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. По правилу, користи се за наглашавање заједничких културних и историјских црта ових држава, као и њихове заједничке политике, која је усмерена на подршку хегемонији Англосаксонаца у свету. У англофонским државама овај термин носи позитивну, традиционалну конотацију. Припадност овом културном кругу у САД (WASP – White Anglo–Saxon Protestant), на пример, значила је могућност бављења политиком и улазак у Сенат, што као привилегију још имају само људи са јеврејским коренима. (Породични клан Кенеди, ирски католици, био је изузетак, те је њихов утицај брутално исечен.)

Управо сада под притиском „Англосаксонске корпорације“ Европа се све више дели на Западну Европу и англосаксонску империју, која је (била) близу остварења свог геополитичког циља – потчињавања планете. Пјотр Акопов за руски портал vz.ru наглашава да је у 2016. години практично неизбежно бујање противречности између два дела Запада – англосаксонских САД и Велике Британије и држава Европске уније. Овде мисли на Трансатлантски трговинско-инвестициони споразум о партнерству (о коме смо недавно писали у „Печату“), који треба да буде потписан до краја године. Стварање заједничког тржишта САД и ЕУ (економског НАТО-а) доноси корист, пре свега, наднационалним елитама у којима главну реч воде Англосаксонци, а са чиме се она западноевропска не мири.

Но данас је англосаксонско наметање хегемоније целој планети, о чему су они маштали, ненадано измакло контроли због подизања Русије, Кине и Индије (и још неких држава), а при томе су се Англосаксонци и те како исцрпели. И економски и војно. Зато сада ударају на Европску унију, и економски (преко Трансатлантског споразума о трговини и инвестицијама), и психолошки, кадровски, духовно – водећи прави рат против великих европских култура Старог континента. У том рату се намеће англосаксонски протестантизам, који, према речима професора Бориса Кључникова из Москве, што више утиче на европска друштва, то више изазива кризу европске цивилизације. Истовремено, портал politforums.net англосаксонску политику назива „пиратском“ – она се, пре свега у научној литератури, класификује и описује као вођење политике која подразумева трансформацију политичког система опонента, а он је по покоравању дужан да прихвати политичке норме и стандарде англосаксонске цивилизације, уз обавезну пљачку „опонента“.

Елизабета 2

АНГЛОСАКСОНСКИ МЕНТАЛИТЕТ Кад је већ тако, онда се поставља питање какав је национални карактер Англосаксонаца? Поред позитивних особина, Англосаксонци су, према оценама руских психолога и социолога, носиоци лицемерја, расизма, изузетности, а Американци сматрају да су најчистији Англосаксонци, чистији и од оних из Велике Британије, при томе су склони морализаторским идејама и религиозном фанатизму, а политичку борбу претварају по правилу у крсташке походе (освајања). Склони су и закључку да су посебна раса, карактерно различита од других, и да имају посебан биолошки потенцијал, такође теже да сачувају мисли и поступке својих предака, тј. да се не мењају.

Као „тежак карактер“ Англосаксонци су имали бројне проблеме у изградњи односа са другим народима, које су посматрали као нижа бића. На пример, познато је да је колонијална политика у Аустралији и на Новом Зеланду довела до истребљења Абориџина, а у Америци, где су Индијанци одбијали да раде на плантажама, довела је до њиховог нестанка и прогона у резервате. Узимање и прављење колекција скалпова је у том периоду била политика владе, а доносиоцима је за то исплаћиван новац. Истовремено, црнци који су се потчињавали Англосаксонцима довожени су као робовска радна снага. Друга не мање важна чињеница је да су Англосаксонци тзв. лидери слободног света –заправо били и остали лидери у трговини наркотицима. Треће, Англосаксонци су изумели и концентрационе логоре смрти у којима су држали локално становништво, али и војне противнике. Ови логори су надахнули Хитлера да створи још боље од енглеских. Ту је и бомбардовање цивила током Другог светског рата (Дрезден, Београд, Лесковац…), нуклеарно бомбардовање Јапана (Хирошима и Нагасаки). Покушај истребљења Вијетнамаца за време рата у овој земљи, организација преврата (обојених револуција) и извоз „демократије“ (Србија, Украјина, Грузија, Ирак, Либија…).

Почетком 20. века националистичке (и шовинистичке) идеје о англосаксонској посебности продрла је у политичку и интелектуалну елиту Британије, али и држава колонија, при чему је Лондон успоставио традицију дистанцирања од „континента“, тј. остале Европе. Помоћ „мајци-отаџбини“ пружила је и интелектуална елита Северне Америке. Познати историчар-геополитичар, контраадмирал Алфред Тејер Мехен (1840–1914) почетком деведесетих година 19. века писао је о томе да су САД и Велика Британија обавезне да сарађују ако треба против остатка света, јер је то њихов виши државни задатак, не само због политичке традиције већ и због заједничке крви. Слично је поновио амерички историчар Џорџ Бартон Адамс: „Пред нама је јединствени пут: ми смо обавезни да истрајавамо на нашим идејама у име заједничке расе.“ Ове идеје живе су и данас и у САД, и у Великој Британији.

Сви утицајни политички мислиоци САД, као и научници тог времена, били су убеђени да су нације и расе супарници у борби за светско лидерство. Артур Балфур, који је дефинисао политику Британије на крају 19. и почетка 20. века, предвидео је да ће свет бити подељен између неколико великих „расних држава“ које ће припадати: Англосаксонцима, Словенима, Немцима, Латинима, Азијатима, турско-мухамеданским (исламским) народима и јужноамериканцима.

БриселЗбог тога су социјалдарвинисти из редова Англосаксонаца спровели анализу „раса-супарника“ са циљем да открију њихове слабе и јаке стране, како би се ти подаци искористили у изради стратегије у борби за светско лидерство. Резултати анализе су произвели велике последице у англосаксонском свету, наводи социолог Стјуарт Андерсон, јер су све конкуренте сликали у негативном светлу, а то је подстакло амбиције да Англосаксонци имају право да владају светом. Но, према овом истраживању, које је потом уграђено у образовни и васпитни систем Британије и САД, а све се, да поновимо, заснивало на идејама расног дарвинизма и псеудоисторијским теоријама о посебности Англосаксонаца, једногласно су дошли до закључка да главна опасност за англосаксонску доминацију потиче од „словенске расе“ и њене авангарде – Руса. Другим речима, Русија представља главну опасност за PaxAnglo- -Saxon.

Слободу и независност од Англосаксонаца поседују народи са војском спремном за рат до победе над непријатељем, затим они који имају науку и производњу способну да ствара нова оружја и технологије моћније од англосаксонских (пре свега од америчких), а економски живот у држави се координира и планира тако да обезбеђује привредни раст и развој економије. При томе државна политика мора да обезбеђује социјалну правду унутар земље и константни развој патриотизма, као неопходне идеологије за очување те државе и друштва.

На крају, да подсетимо на недавне мисли Сергеја Глазјева, економисте и саветника председника Руске Федерације у вези евроазијских интеграција, који је у чланку за војни лист (Военно-промышленный курьер) истакао да се „нације понашају као људи“, при чему политичари својом лексиком откривају да тако и мисле. Управо због свог (горе описаног) карактера Англосаксонци су за Сергеја Глазјева „немогућ избор“, он цитира руског геополитичара Алексеја Едрхина: „Горе од свађе са Англосаксонцима може бити само једно – пријатељство са њима.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Милена Његован

    Како су радни, учени и вредни људи, пристали да одузимају слободу сами себи и свесно постају средство иживљавања, искориштавања, самоподништавања, прогањања, деградације, деформације своје личности и идентитета

    Проблем о коме желим да напишем пар речи, није локалног, већ глобалног карактера.

    Велики део човечанства живи у лажима, чије отрежњење ће бити веома болно.

    Светске организације затварају очи, пред доминацијом силе војних савеза и војних хунти, које су прекривене плаштом демократије и људских права.

    Војни савези и војне хунте, све више се наоружавају све моћнијим наоружањем, које је у стању да учини уништење и помор, читавих цивилизација, а нај одговорнији светски савези, затварају очи и не желе да се почну суочавати са стварношћу, могућим последицама светских размера.Свесно се подржава срљање, које само води у зло и пропаст.

    Најчешће се кажњавају мали народи, који нису у стању да се одупру, таквом и нарастујећем злу.

    До стварања демократских и слободних држава, може доћи само ако се у потпуности измени политика светске организације, чији основни и приоритетни циљ, треба да буде РАЗОРУЖАВАЊЕ и рад на уништавању најмоћнијег наоружања и хемијских средстава за уништавање.

    Мали народи сањају и маштају о државним уређењима, која би им живот учинила достојним човека, живот са здравим окружењем, живот у коме ће мали и немоћни, бити строго заштићени од насртаја моћних по оружју а такви строго кажњени.

    Наоружавање моћних, натјерало је да се почимају наоружавати и мали, и великом делу човечанства је наметнута трка у наоружавању , које ће се сигурно једног дана употребити и све се подређује спремању, за евентуалне одбране и ратне сукобе, док о демократији и животу достојног човека, све мање се може говорити.

    Многе државе Света су натјеране, да под плаштом лажних демократија, крију војне хунте а државна уређења су постала само плаштеви , који прекривају стварност.

    Развијањем идеологије моћних војних савеза, и саме идеологије друштвених уређења, подлежу или су већ подлегле, утицају моћника и њихових идеологија.

    Сматрам, да данашње генерације, никако се не би смеле враћати у прошлост, у којој је кроз читаву нашу хисторију било великих проблема, које су наше претходне генерације, корак по корак решавале и бориле се, како за живот достојан човека, тако и за свој опстанак.

    Наша хисторија нам може пуно помоћи, да мање лутамо, да не понављамо грешке, иако свако време има своје специфичности и своје нове ситуације и изазове, са којима се морамо борити, као и наше претходне генерације , које су се бориле са тадашњим проблемима и тадашњим изазовима.

    Нема универзалног рецепта, за срећан живот , јер свака нова ситуација, тражи своје методе борбе и решавања проблема.

    Сваки човек, који жели да живи слободно и од свога знања и рада, живот достојан човека, треба да се одупре свим онима, који желе да нам наметну власт оних који паразитирају на туђим леђима, који се насилним средствима и методама, боре, да стално егзистирају у власти, без обзира на стање у друштву, резултате рада и читавог друштва у целини.

    Данашње генерације, треба да стварају друштво у коме ће бити строго забрањени прогони, по било којој основи, јер сваки прогон, је тешки злочин и не води ка толеранцији и заједничком суживоту, , него криминализује дрштво и производи нове проблеме.

    Најсрећнија власт је она, којој народи и грађани прилазе слободно и својом вољом.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *